Presuda Vrhovnog suda Srbije
PRESUDA VRHOVNOG SUDA
Kž. I. 1702/72
U IME NARODA Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija: Jankovića Vojislava, kao predsednika veća, Đukića Milutina i Seratlića Milivoja, kao članova veća i stručnog saradnika Žikić Ljiljane, kao zapisničara, u krivičnom predmetu optuženog Đurić dr. Mihajla, zbog krivičnog dela iz člana 118. st. 1.
KZ, rešavajući o žalbi branioca optuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 555/72 od 17. jula 1972. godine, posle sednice koja je održana 24. novembra 1972. godine, na kojoj su optuženi, njegov branilac i zamenik Javnog tužioca SR Srbije dali objašnjenje i predloge u vezi sa izjavljenom žalbom u smislu čl. 341. ZKP, — doneo je dana 4. januara 1973. godine PRESUDU PREINAČUJE SE presuda Okružnog suda u Beogradu K.555/72 od 17.
jula 1972. godine samo u pogledu odluke o kazni tako što se optuženi Đurić dr.
Mihajlo za krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st.1. KZ za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, OSUĐUJE na kaznu zatovra u trajanju od 9 — devet meseci.
Obrazloženje Presudom Okružnog suda u Beogradu K. 555/72 od 27. jula 1972. godine oglašen je krivim optuženi Đurić dr. Mihajlo za krivično delo neprijateljske propagande iz člana 118. st.1. KZ, za koje je osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine.
Optuženi je obavezan i na plaćanje paušalnog iznosa od 200 dinara.
Protiv prvostepene presude uložio je žalbu branilac optuženog, ističući kao osnove pobijanja povredu krivičnog zakona, bitne povrede odredaba krivič nog postupka i pogrešno i nepotpuno činjenično stanje, s predlogom da se prvostepena presuda preinači tako da se optuženi oslobodi od optužbe, ili da se ista ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Branilac je istovremeno postavio zahtev u smislu čl. 341. ZKP da on i optuženi Đurić budu obavešteni o vremenu održavanja sednice kako bi mogli prisustvovati istoj i izneti svoje stavove.
Na sednici veća održanoj 24.11.1972. godine, kojoj su prisustvovali zamenik Javnog tužioca SR Srbije Aleksić Miloš, optuženi Đurić Mihajlo i njegov branilac Knežević Vitomir, razmotreni su spisi zajedno sa prvostepenom presudom i žalbom i saslušana objašnjenja stranaka o stavovima u istoj.
Posle većanja održanog 4. januara 1973. godine Vrhovni sud je našao: Navodi žalbe o pogrešnom i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju nisu osnovani, jer činjenično stanje izbija iz samog inkriminisanog pisanog teksta koji nije sporan. Odbijanje predloga da se saslušaju svedoci na okolnosti kako je došlo da objavljivanja inkriminisanog teksta i šta pojedine ličnosti misle o ličnosti optuženog, o njegovoj diskusiji, odnosno tekstu, kao da se pročitaju razni članci i tekstovi u dnevnoj i drugoj štampi kojima se tretiraju politička pitanja u zemlji, posebno u vezi sa amandmanima na Ustav SFRJ — nije išlo na uštrb činjeničnog stanja, jer se krivičnopravni položaj optuženog u konkretnom slučaju utvrđuje prema onome što je bio sadržaj inkriminisanog teksta a ne prema onome šta su o istoj temi pisali drugi ili šta drugi misle o ličnosti i delatnosti optuženog, odnosno kako je došlo do objavljivanja inkiriminisanog teksta. Prema tome, izvođenje predloženih dokaza bilo bi izlišno. Stoga tu nema ni bitnih povreda jer odbijanjem predloga o izvođenju navedenih dokaza nije povređeno pravo odbrane optuženog. Naprotiv, odbrana je iznela svoje stavove o inkriminisanom tekstu, a ti stavovi su u pogledu bitnih činjenica cenjeni u provstepenoj presudi, o čemu ista sadrži opširne razloge.
U inkriminisanom tekstu izloženom u izreci prvostepene presude prvostepni sud je pravilno sagledao sva bitna obeležja krivičnog dela iz čl. 118. st. 1.
KZ. Tvrdnja o navodnoj neravnopravnosti Srba u odnosu na druge narode u Jugoslaviji i poziv Srba da se okrenu sebi i da se bore za svoj nacionalni identitet i integritet predstavlja visok stepen šovinizma. U njemu je očigledno ispoljen ustvari i poziv na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije kao revolucionarne tekovine zagarantovane Ustavom i zaštićene propisom člana 118. st. 1.
KZ. Povezano sa ovim i iznošenje ostalih neistinitih činjenica u inkriminisanom tekstu pravilno je od strane prvostepenog suda ocenjeno kao zlonamerno jer je usmereno istom cilju. U tome je i umišljaj optuženog.
U žalbi, kao i u odbrani na pretresu, istaknuto je da je istupanje optuženog Đurića potstaknuto nacionalističkim istupanjima u drugim republikama, posebno u Hrvatskoj /‘‘masovni pokret‘‘/, da je iznošenjem položaja Srba van SR Srbije hteo da ukaže na neosnovanost optužbe protiv Srba, da se njegova diskusija ne može shvatiti kao poziv na razbijanje bratstva i jedinstva s obzirom na auditorijum pred kojim je govorio, te da, prema tome, u njegovoj radnji nema elemenata krivičnog dela za koje je oglašen krivim.
Ovi navodi ne mogu da se prihvate kao osnovani.
Nacionalističkih pojava je bilo u svim republikama i one su bile predmet diskusije u svim političkim i društvenim organizacijama. Istupali su mnogi politički i javni radnici i u svom izlaganju osuđivali takve pojave, ali na način koji je usmeren na očuvanje bratstva i jedinstva naroda i narodnosti Jugoslavije.
To je poznato i nesporno. Međutim, optuženi je, kako je to pravilno ocenio prvostepeni sud, na takve pojave u svojoj diskusiji, odnosno u svom članku ,,Smišljene smutnje‘‘ odgovorio izlaganjem koje je prožeto nacionalizmom i koje je poentirano pozivom srpskom narodu ,,koji mora da se okrene k sebi, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet‘‘. Ovakav poziv predstavlja konfrontaciju sa nacionalističkim pojavama u drugim republikama i ravan je pozivu na razbijanje bratstva i jedinstva naroda i narodnosti Jugoslavije, čega je optuženi bio svestan. Kao naučnik — sociolog on se nije naučno izjašnjavao o predloženim ustavnim promenama — amandmanima, nije dao svoj predlog u cilju nekog boljeg rešenja ukoliko je smatrao da amandmani nisu dobri. Iz te činjenice jasno proističe da je optuženi iskoristio diskusiju o amandmanima da bi povodom istih izneo neistinite činjenice o navodnoj neravnopravnosti srpskog naroda u drugim republikama, pa čak i u SR Srbiji i da bi takvim činjenicama opravdao nacionalističko obraćanje srpskom narodu pozivom na borbu.
Nema osnova navod u žalbi da je optuženi govorio pred takvim auditorijumom na koji se nije moglo politički uticati, te da bi iz toga trebalo izvući zaključak da optuženi nije ni želeo uticati na pristune. Ovo sa razloga što se osnovanost ovakvog navoda pobija sadržinom i karakterom diskusije optuženog i, s druge strane, činjenicom da se nije ostalo samo na diskusiji. Naime, optuženi je svoju diskusiju objavio u ,,Studentu‘‘ i u ,,Analima pravnog fakulteta‘‘, dajući joj tako širi publicitet. Nema značaja ni pitanje kako je došlo do objavljivanja njegove diskusije, jer nije sporno da je optuženi sam redigovao istu i dao joj naslov ,,Smišljene smutnje‘‘ čime je ispoljio želju da se ista objavi u vidu članka.
Sam naslov je potpuno u duhu inkriminisanog teksta i njime se samo upotpunjuje i zaokrugljuje iznošenje neistinitih činjenica.
Prema izloženom prvostepeni sud je, ceneći suštinu i značaj inkriminisanih tekstova pravilno postupio kada je našao da u radnji optuženog stoje sva bitna obeležja krivičnog dela iz čl. 118. st.1 KZ te se u žalbi neosnovano ističe da je povređen krivični zakon.
Vrhovni sud je cenio predlog u žalbi za izvođenje novih dokaza kojima bi se navodno rasvetlila ličnost optuženog i ustanovila prava namera njegovog istupanja, odnosno njegova namera u inkriminisanom članku. Predlog nije osnovan, jer se radi o mišljenju pojedinih ličnosti i njihovim utiscima o ličnosti optuženog. Međutim, krivičnopravni položaj optuženog u konkretnom slučaju određuje se prema jednoj određenoj delatnosti optuženog, sadržanoj u inkriminisanom članku.
Pošto je žalba izjavljena zbog pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjenič nog stanja Vrhovni sud je ispitao i odluku o kazni u smislu čl. 349. ZKP, pa je našao da je izrečena kazna prestroga.
Ovo sa sledećih razloga: Prvostepeni sud je utvrdio da je optuženi neosuđivan, da je oženjen i otac dvoje dece i da je učestvovao u narodnooslobodilačkoj borbi, koje je okolnosti pravilno ocenio kao olakšavajuće. Međutim, prvostepni sud je pogrešio kada je optuženom uzeo kao otežavajuću okolnost i samu radnju izvršenja dela, a naime da je neprijateljski delovao protiv društvenog i državnog uređenja zemlje, da je zlonamerno i neistinito iznosio neistinite činjenice o društvenopolitičkim prilikama u našoj zemlji i da je pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva. To su elementi samog krivičnog dela koji ukazuju na stepen društvene opasnosti dela pa se ne mogu i posebno uzimati kao otežavajuće okolnosti.
Vrhovni sud je ceneći navedene olakšavajuće okolnosti i imajući u vidu i sam protok vremena od izvršenja dela do danas, našao da su ove okolnosti takve prirode da se optuženom može ublažiti kazna po vrsti, tj. da se umesto kazne strogog zatvora izrekne kazna zatvora u smislu čl. 42 st. 2. i čl. 43. st. 2.
KZ, jer će se i tom vrstom kazne, kao i visinom iste označene u izreci ove presude, ostvariti svrha kažnjavanja.
Na osnovu izloženog i čl. 357. ZKP odlučeno je kao u izreci ove presude.
* Zapisničar, Ljiljana Žikić, s. r.
Predsednik veća, Vojislav Janković, s. r.
Za tačnost otpravka Upravitelj sudske pisarnice Branko Kovačević