Presuda okružnog suda
Stoga se za ovo krivično delo, na osnovu navedene odredbe i primenom čl. 38 KZ OSUĐUJE Na kaznu STROGOG zatvora u trajanju od 2 /DVE/ godine, koja će mu se računati od dana stupanja na izdržavanje iste.
Da plati na ime paušalnog iznosa 200.– dinara, u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Odbija se predlog da se prema optuženom izrekne mera bezbednosti zabrane javnog istupanja iz čl. 61 v. KZ.
Obrazloženje Okružno javno tužilaštvo u Beogradu optužnicom Kt. br. 768/72 od 7.
juna 1972. godine stavilo je na teret opt. Dr. Đurić Mihajlu iz Beograda da je izvšio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ.
Nakon ocene rezultata izvedenih dokaza i odbrane optuženog, utvrđeno je da je on izvršio delo iz izreke, a ovo sa sledećeg.
Povodom poziva državnih i političkih organa Sekcija univerziteta nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu organizovala je 18., 19. i 22. marta 1971.
godine diskusiju o Nacrtu amandmana na Ustav SFRJ u prostorijama Pravnog fakulteta u Beogradu.
U ovoj diskusiji učestvovao je i optuženi i on priznaje da je njegovo izlaganje objavljeno u vidu članka u časopisu ,,Anali Pravnog fakulteta‘‘ u Beogradu u dvobroju za mesece maj i juni 1971. godine i u listu ,,Student‘‘ br.
10 od 6. aprila 1971. godine pod naslovom ,,Smišljene smutnje‘‘.
Uvidom u navedene časopis i list utvrđeno je da je optuženi na početku svog izlaganja rekao da on neće govoriti o slovu predloženih Ustavnih promena, jer smatra da o tome uopšte nije vredno govoriti i da će govoriti o polaznim pretpostavkama i krajnjim konsekvencijama ustavne krize i o nečem što zakonski tekst ne sadrži, odnosno o onome što je u njemu prećutano i što se njime zabašuruje, prikriva, pa čak i mistifikuje. U toku svoje diskusije on dalje, između ostalog tvrdi da promena Ustava nema nikakav dublji društveni smisao i da nema za cilj razrešavanje nekakvih prirodnih, neizbežnih i nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg društvenog kretanja. Da je Jugoslavija samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu, odnosno na njenim razvalinama pod maskom doslednog razvijanja, ravnopravnosti između naroda, koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih i čak međusobno suprostavljenih nacionalnih država, te da se zemlja nalazi na svojoj poslednjoj raskrsnici. Optuženi je veći deo svog izlaganja posvetio i navodno teškom položaju Srpskog naroda navodeći da je njegov sadašnji položaj loš, jer se nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji i da je predložena Ustavna promena u krajnjoj liniji uperena protiv njegovih najdubljih životnih interesa i da bi krajnja konsekvencija te promene bila njegovo potpuno dezintegrisanje. Da se Srpski narod optužuje za centralizam kao da isti nije zaveden da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid, koji je izvršen za vreme Drugog svetskog rata nad njim. I na kraju on zbog teškog položaja Srpskog naroda ukazuje na potrebu njegovog otrežnjenja od zabluda u prošlosti i poziva da se Srpski narod okrene sam sebi, da misli na svoj opstanak i da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet.
Ocenjujući ovakvu sadržinu diskusije i članka ,,Smišljenje smutnje‘‘ ovaj sud je našao da optuženi nije imao nameru da svojim istupanjem na sastanku Sekcije i objavljivanjem članka povodom Nacrta amandmana na Ustav SFRJ objavljenim u časopisu ,,Anali Pravnog fakulteta‘‘ i listu ,,Student‘‘ doprinese iznalaženju eventualno boljih rešenja u predloženim Ustavnim promenama, jer u protivnom on ne bi već u početku svog izlaganja rekao da neće govoriti o slovu predloženih Ustavnih promena, pošto smatra da o tome uopšte nije vredno govoriti i da će govoriti o nečem što se zakonskim tekstom prećutkuje, zabašuruje, prikriva i čak mistifikuje.