Presuda okružnog suda
PRESUDA OKRUŽNOG SUDA
K.br. 555/72
U IME NARODA OKRUŽNI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Katić Đorđa, kao predsednika veća i sudija porotnika Zdravković Nikole i Vukotić Dušana, kao članova veća, sa zapisničarom Čolić Jelenom, u krivičnom predmetu protiv opt. Đurić Dr. Mihajla iz Beograda, zbog krivičnog dela iz čl. 118 st. 1 KZ, povodom optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.br. 768/72 od 7. juna 1972. godine, koju zastupa Marković Božidar, zamenik javnog tužioca, nakon završenog glavnog, usmenog i javnog pretresa, koji je održan 12. i 14.
jula 1972. godine, doneo je i na dan 17. jula 1972. godine u prisustvu stranaka javno objavio PRESUDU Opt. ĐURIĆ Dr. MIHAJLO, od oca Stevana i majke Milice, rođ. Despotović, rođen 22. avgusta 1925. u Šapcu, živi u Beogradu, sa stanom u ul.
Banijska br. 1, Srbin, državljanin SFRJ, oženjen, otac dvoje dece, završio pravni fakultet, profesor Univerziteta, lični dohodak 4.720.– dinara, vojsku služio, vodi se u vojnoj evidenciji kod SO Vračar, neosuđivan, brani se sa slobode kriv je Što je tokom 1971. godine govorom na javnom skupu i objavljivanjem članaka u listovima i časopisima u cilju neprijateljskog delovanja protiv našeg društvenog i državnog uređenja podsticao i pozivao na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, prikazujući pritom zlonamerno i neistinito društvenopolitičke prilike u zemlji, pa je tako: a) Koristeći diskusiju o Amandmanima na Ustav SFRJ koju je organizovala Sekcija univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu u dane 18., 19. i 22. marta 1971. godine na sastanku Sekcije u prostorijama Pravnog fakulteta u Beogradu, na dan 18. marta pred većim skupom nastavnika, studenata i pozvanih gostiju uzeo učešće u diskusiji, pa umesto da svojim izlaganjem o nacrtu Ustavnih amandmana kao stručnjak doprinese što boljem regulisanju ponuđenih rešenja izjavio ,,da on neće da govori o slovu predloženih Ustavnih promena, jer o tome uopšte nije vredno govoriti‘‘, a onda je između ostalog rekao i to: — ,,svako ko ume da politički gleda i misli lako može otkriti da promena Ustava koja se sada hoće da sprovede nema nikakav dublji društveni smisao, da nema ničeg zajedničkog s nekakvim tobože nagomilanim društvenim teškoćama u koje se ova zemlja zaplela na svom mučnom putu prevladavanja nasleđenih zaostalosti najrazličitijih vrsta i boja, da nema za cilj razrešavanje nekakvih prirodnih, neizbežnih, nezaobilaznih teškoća čitavog dosadašnjeg društvenog kretanja‘‘, — ,,treba biti načisto da je Jugoslavija već davno gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili tačnije na njenim razvalinama i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisinih, čak i međusobno suprostavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči…‘‘, — ,,daleko od toga da možemo biti zadovoljni time kako stvari danas stoje u zemlji, koja se nalazi na svojoj poslednjoj raskrsnici. Ni sadašnji položaj Srpskog naroda u Jugoslaviji nije nikako dobar, a ne samo onaj u kome bi se on našao u slučaju sprovođenja predloženih promena. I to ne samo zbog toga što je Srpski narod danas tako nemilosrdno i nepravdeno optužen za centralizam i unitarizam prethodnog perioda. Kao da je centralizam u bilo kom pogledu pogodovao Srpskom narodu, kao da taj centralizam nije bio zaveden između ostalog i zato da bi se sprečilo postavljanje pitanja nacionalne odgovornosti za genocid, koji je za vreme Drugog svetskog rata izvršen nad Srpskim narodom.
Mnogo je važnije ukazati ovde na to da se Srpski narod već sada nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji, tako da je predložena Ustavna promena, u krajnjoj liniji, uperena protiv njegovih najdubljih životnih interesa. Krajna kosekvencija te promene bila bi njegovo potpuno dezintegrisanje…‘‘ — ,,nije ni malo teško uvideti da se već sada u sadašnjim uslovima srpski narod nalazi u neravnopravnom položaju prema drugim narodima u Jugoslaviji…‘‘, — ,,u SR Bosni i Hercegovini, iako čini većinu stanovništva Srpski narod faktički nema mogućnosti ni da se služi svojim ćiriličkim pismom, što je samo jedan od spoljnih znakova njegove izdvojenosti iz celine nacionalne kulture kojoj pripada. A u SR Crnoj Gori Srpski narod nema pravo ni na vlastito nacionalno ime ili se bar to pravo osporava onim, nikako malobrojnim crnogorcima koji se osećaju Srbima‘‘, — ,,Ustavne promene pogoršavaju i onako neravnopravan položaj Srpskog naroda. Srbi u vlastitoj republici našli su se u podređenom položaju prema Albancima…‘‘, — ,,više nego bilo šta drugo danas je neophodno otrežnjenje Srpskog naroda od zabluda u prošlosti. Da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja, da bi mogao da se održi usred bujice u koju je gurnut, Srpski narod mora da se okrene k sebi, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet. To je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samopotvrđivanja‘‘.
b) Potom ovaj svoj govor dao da se pod nazivom ,,Smišljanje smutnje‘‘ objavi u listu ,,Student‘‘ br. 10 od 6. aprila 1971. godine i u časopisu ,,Anali Pravnog fakulteta‘‘ u Beogradu u dvobroju za mesece maj i juni 1971. godine.
c) Povodom oduke nadležnih organa SR Crne Gore da se spomenik Petru Petroviću Njegošu, koji je izradio vajar Ivan Meštrović, postavi na Lovećnu, u časopisu ,,Umetnost‘‘ za mesec juli — decembar 1971. godine objavio članak pod naslovom ,,Kamen razdora‘‘ u kome se zlonamerno i neistinito prikazuju društvenopolitičke prilike u zemlji, a u kome je naveo i to: — ,,Tako je zbog nemoći javne reči, koja je toliko karakteristična za vreme u kome živimo sve prošlo bez posledica. Niti se odustalo od namere da se mauzolej podigne baš na ruševinama Njegoševe kapele, niti je odluka o tom rušenju i građenju podvrgnuta naknadnom ispitivanju. Samo što je u međuvremenu znatno ojačao birokratski pritisak, pa mnogo šta od onoga što je bilo namenjeno javnosti nije došlo do nje. Široki slojevi stanovništva i danas još ne znaju koliko dugo traje mrtva trka prvih imena kulture ovih naroda s bezimenim i bezličnim, ali poslušnim i prilježnim pomoćnicima i punomoćnicima najviše državne vlasti u ovoj zemlji‘‘, — ,,treba se dobro zamisliti nad stvarnim motivima današnjeg spora oko novog spomenika Njegošu. Nije to nikakav spor između pristalica i protivnika ovog velikog pesnika, između njegovih pravih i lažnih protivnika, mada se može osnovano posumnjati u istinsku privrženost Njegošu onih koji su hteli da ga zazidaju Meštrovićevim kamenim oklopom‘‘, — ,,teško je razumeti i opravdati bezprimernu upornost pomenutih politič kih činilaca u nametanju u svakom pogledu sumnjivog rešenja‘‘,čime je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st.1 KZ.