Pet varijacija o knjizi Ivana Ivanovića ,,Drainac između četnika i partizana‘‘
Autor: Dragoljub Todorović
I Pored reči tender, tranzicija, transparentno, i reč mafija je u velikoj modi u zemlji Srbiji početkom XXI veka. Jedno od poglavlja knjige Ivana Ivanovića Drainac između četnika i partizana ima naslov Toplička mafija. U izvesnom smislu, ako malo slobodnije tumačimo asocijacije, ova knjiga je u celini zapravo knjiga o mafiji, i to ne samo topličkoj, već i političkoj, fudbalskoj, sudskoj, komunistič koj, partizanskoj, četničkoj, provincijskoj, malograđanskoj, levičarskoj, neočetnič koj, desničarskoj, popovskoj, skribomanskoj, književnoj, ibeovskoj, policijskoj, šahovskoj, denuncijantskoj, karijeristič koj, postpetooktobarskoj…
U podnaslovu knjige Ivan Ivanović bliže objašnjava njen žanr, navodeć i da je reč o egzegezi romana Crni dani Rake Drainca, a u prvom poglavlju još preciznije određuje svoju knjigu kao građu ili istorijski izvor za navedeni roman. Kada bismo prihvatili tumačenje autora, knjiga Drainac izmeđ u četnika i partizana ulazila bi u red knjiga dr Midhata Šamića Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića, Kišovog Časa anatomije, Tomasa Mana Nastanak Doktora Faustusa i Pekić evih U traganju za zlatnim runom i Rađanje Atlantide. Međutim, Drainac između četnika i partizana je čista literatura, roman o mafiji i jedna od najboljih knjiga koja je izašla u poslednjih nekoliko godina u Srbiji.
Početkom sedamdesetih godina svoje najbolje knjige objavili su Danilo Kiš, Bora Pekić, Dragoslav Mihailović, Aleksandar Tišma, Miodrag Bulatović…
Miloš Crnjanski je objavio Roman o Londonu, a Ivo Andrić Omer-Pašu Latasa. Tada je hrvatski kritičar Igor Mandić ustvrdio da je srpska proza bolja od hrvatske, na šta su se hrvatski pisci pobunili, a Mandić im je odgovorio: ,,Mi imamo bolju espreso kafu, čokoladu i zubare, a Srbi imaju bolju prozu‘‘. Nažalost, ta Mandić eva ocena više ne stoji. Korifeji srpske proze u poslednjih nekoliko godina su Ljiljana Habjanović Đurović, Duška Jovanić, Vesna Radusinović, Mirjana Bobić Mojsilović, Jelena Tinska, Isidora Bjelica, Olivera Katarina i slične veličine. Knjiga Ivana Ivanovića Drainac između četnika i partizana podseća na zlatni period Beograda, kada je bio svet, ne samo u literaturi već i u filmu, slikarstvu, pozorištu, pa i u fudbalu. Ivanović vraća nadu i veru da Beograd ipak može da izađe iz živog blata ksenofobije, nacizma i nikolajevš tine i ponovo bude svet.
Protiv Ivana Ivanovića nije delovala samo toplička, već sve napred nabrojane mafije i to bez izuzetka. Razlozi za frontalni mafijaški udar na Ivanovića nisu bili uobičajeni i tipični mafijaški zakoni i rezoni, kada mafija obično stupa u akciju. Nije bio u pitanju novac, konkurencija u mafijaškim poslovima i državnim udarima u kojima mafija preuzima vlast. Mafija je na Ivana Ivanovića krenula iz atipičnih i, moglo bi se reći, vrlo neobičnih i specifič nih, ponekad potpuno različitih, čak i direktno suprotstavljenih razloga, koji se mogu sistematizovati na sledeći način: 1. Otac Ivana Ivanovića, Boža Ivanović, kao predratni oficir, aktivno se uključio u pokret Draže Mihailovića i bio komandant Druge topličke brigade Jugoslovenske vojske u otadžbini. To što mu je otac bio četnik, uvek je uzimano kao argument protiv Ivana Ivanovića, ma šta on radio.
2. Visoki funkcioner komunističkog režima, poreklom iz Toplice, Radovan Pantović, kao predsednik fudbalskog kluba Crvena zvezda bio je uključen u veliku aferu oko kidnapovanja fudbalera Ostojića iz Niša, posle koje je bio kažnjen, a Ivanović je tu aferu, estetski transponovanu, inkorporirao u roman Crveni kralj. Pantović je dao mig, a njegov imprimatur je bio inicijalna kapisla za nezapamćeni napad na Ivanovića zbog objavljivanja Crvenog kralja, nakon čega je knjiga zabranjena, a Ivanović izbačen sa posla, osuđen na robiju i izgnan iz Toplice.
3. Prilikom pretresa Ivanovićevog stana u vezi sa progonom zbog romana Crveni kralj, pronađen je Ivanović ev lični dnevnik, u koji je zapisivao lokalna zbivanja, kao građu za pisanje romana Jugovac. Policija je taj dnevnik, sa detaljima koji lokalne moćnike ne predstavljaju u najboljem svetlu, fotokopirala i razdelila po Toplici i na Ivanovića navukla gnev topličke, politič ke i malograđanske, mafije.
4. Na kraju, Ivanović nije bio pristalica populističke antibirokratske, nacionalističke, crkveno-političke revolucije i afirmacije primitivnog kleronacionalizma, kao ni kasnije nacional-komunističke, julovskoradikalske ili crveno-crne koalicije, koja je preferirala sukob sa celim svetom, pa se našao na meti pristalica tih dveju opcija.
Zbog toga što mu je otac bio pripadnik četničke, poražene strane u građanskom ratu i zato što je navodno počinio zločine, Ivanović je izbrisan sa već odštampanih glasačkih listića, kao kandidat za odbornika opštinske skupštine; nije izabran za direktora osnovne škole u selu Mala Plana; to je bio glavni argument i za zabranu knjige, suđenje za krivično delo, izbacivanje sa posla, napade SUBNOR-a, partijskih komiteta, napade na njegovo književno delo štampano u posebnim knjigama. Sve je to bila laž i potpuno providna insinuacija. U svojevrsnoj telemahiji Ivan Ivanović je utvrdio da je njegov otac bio pošten i principijelan čovek i da nije nikoga izdao niti počinio bilo kakav zločin, i sve to detaljno, ubedljivo i na visokom umetnič kom nivou opisao u ovoj knjizi.
Visoki predstavnik sudske, karijeristič ke, komunističke, topličke i policijske mafije, sudija Božidar Grujić, koji je u vreme suđenja Ivanoviću za zločin čija je radnja izvršenja objavljivanje romana bio predsednik Okruž nog suda u Prokuplju, a kasnije i sudija Vrhovnog suda, u jednoj polemici pre godinu-dve, da bi Ivana Ivanović a diskvalifikovao kao čoveka, pisca, sina i oca, napisao je da je on u strahu pred sudom izjavio da se stidi oca. Ivanović mu je odgovorio vrlo dokumentovano, sa više ubedljivih argumenata, iz kojih se vidi da Grujić laže i od kojih navodimo samo jedan.
Naime, Grujić je citirao samo prvi deo rečenice, koja u celini glasi: ,,Ja bih se stideo svoga oca, ako je počinio neki zločin‘‘. Grujić je simbol i sama emanacija topličkih mafijaša u ovoj knjizi.
Kada se Ivanović deklarisao protiv neonacizma, neokomunizma, klerikalizma i populizma, koji su zavladali Srbijom posle antibirokratske revolucije i ratova protiv svih i svakoga, uključujući i ceo svet, od raznih mafija optužen je za komunizam i levičarstvo.
Vladika raško-prizrenski Artemije napustio je skup posle Ivanovićevog izlaganja, sa objašnjenjem da neće da govori posle istupa jednog levičara. Dva toplička mafijaša, dva skribomana, koji su bili i komunisti i antikomunisti, i ateisti i vernici, i sve što se u Toplici moglo biti, čak i fudbalske sudije, optužili su Ivana Ivanovića za komunizam.
Predstavljanje Ivanovićeve knjige bilo bi nepotpuno ako ne bismo naveli bar glavne mafijaše koji se u njoj pominju: Radovan Pantović i Vojin Vuk Bojović, Branislav Niketić i Božidar Grujić, Voja Krasić i Blagoje Glozić, Slobodan Stojanović i Dušan Milić, Miodrag Šijaković i Milivoje Marković, Radoslav Vojvodić i Đoko Stojčić, Radomir Mrdaković i Krstivoje Milosavljević, Radule Jovanović i Jordan Ilić, Danijel Jovanović i Zoran Cvetković, Vasilije Kalezić i Zoran Bognar, Dragoljub Gocan Avramović i Dragoljub Cane Mirković.
Polemišući sa Ivanovićem, lekar, ginekolog, doktor medicinskih nauka, pravnik, poslanik SPS-a, fudbalski sudija, funkcioner Socijaldemokratije, provincijski pisac, Dragoljub Cane Mirković u svojoj provincijskoj, skribomanskoj i sujetnoj frustriranosti piše da Ivanović u Toplici vidi: nekakve protuve kako gmižu, batrgaju se i koprcaju, bezvredne promašene literate, škrabala, dangube, politikante i štetoč ine kako se batrgaju u živom pesku i živom blatu Toplice. Inferiorni skriboman u svojoj frustriranosti umišlja i zamišlja, oseća i naslućuje da Toplica i oni u njoj ovako izgledaju u očima Ivana Ivanovića, iako on to ne kaže.
Međutim, i nesvesno ova Mirkovićeva paranoja predstavlja realno stanje ne samo u Toplici, nego i u celoj Srbiji ovih prvih godina XXI veka.