Paradoks lustracije
14 Iz više razloga lustracija može biti neophodna i opravdana.
Lustracija je odricanje ili odvajanje od sistema koji je državi, ili državom zaklonjenom autoritetu (lideru, ideji, afektivnoj lojalnosti), davao bezrezervni prioritet u odnosu na pojedinca. Ukoliko bi bezobzirno odanim pripadnicima hegemonog aparata bilo sve oprošteno, ako bi im, bez ikakvih zapreka bila data prilika da ponovo učestvuju u trci i da, zahvaljujući svojoj ranije stečenoj veštini zavođenja, ili zahvaljujući kratkom pamćenju, neobaveštenosti, saosećanju sa poraženima ili nezadovoljstvu onih koji su podložni ma kakvom trpljenju ili lišavanju u periodu prilagođavanja na fenomene liberalizma, bili bismo izloženi ne samo riziku restitucije, nego i opasnosti da se rehabilituju moralne predrasude kolektivizma, a obezvredi moralna snaga u savladavanju prošlosti i u borbi protiv diktature. Razume se, svesni smo ograničenja koja u pravo unose argumenti moralne teorije, 15 ali smo svesni i opasnosti da potpuno zanemarivanje moralnog argumenta dovodi do status quo-a i, nasuprot Kelzenovom uverenju, ne doprinosi sprečavanju tendencije da se autoritarni režim u okviru danog društvenog poretka samo opravda, nego čak daje maha tendenciji da se on nikada i ne promeni.
Ako smo, dakle, spremni da se odreknemo uverenja da su zajednica ili država autohtoni entiteti koji imaju sopstvene ciljeve, nezavisne i preče od prava pojedinca, 16 i da priznamo da bi nas takvo uverenje navelo da ekskomuniciramo sve nečlanove, sve koji odbijaju da svoj društveni ugled i status izgrađuju na slepoj lojalnosti, imamo pravo da u odbrani od nekritične ambicije vinovnika ovakve fundamentalne neslobode, 17 pribegavajuć i lustraciji, u najblažoj formi zahvatimo nešto od njihovih prava i njihove slobode.
Pred snagom legitimirajućih faktora, koji nas prosto vuku ka ekstenzivnom poimanju legaliteta, mogli bismo osporavati čak i prigovor retroaktivnosti. Jer lica čija se odgovornost ispituje ne odgovaraju samo za kršenja ljudskih prava učinjena pre nego što je zakon donet, nego odgovaraju i zato što se, i tek tada kada se, sa nasleđem koje ih čini odgovornim, ponovo pokušavaju da domognu vlasti. Ta lica su u ,,deliktu‘‘ zatečena ili su u ,,delikt‘‘ posrnula nominovanjem za funkcije koje su već jednom, u istom ili analognom domenu i rangu, zloupotrebila u opsegu i na način dovoljan da stotine hiljada ljudi izlože tlačenju, a državu izolaciji i preziru.
U paradoksu lustracije, dakle, postavljenom u pitanju ima li ljudskih prava za kršioce ljudskih prava, odgovor je potvrdan, mada ne i bezuslovan. Odstupanja od pravnih standarda moraju biti opravdana, srazmerno neznatna, blagovremeno preduzeta i kontrolisana potpunim procesnim garancijama.
Pri svemu tome, ne sme se zanemariti praktični aspekt sprovodivosti lustracionog zakona i iskustva koja nas uče da između neblagovremenosti lustracije i njene opravdanosti postoji disjunktivan odnos. Neblagovremena lustracija, kakva bi trebalo da se primeni kod nas, lustracija nakon pružanja prilike akterima autoritarnog režima da nađu zaklon pod okriljem političkog establišmenta aktuelne vlasti, da zametnu tragove, operu biografije i steknu nove zasluge, gotovo da gubi svaki smisao.
Zakasnelo prokazivanje ili neće biti objektivno ili neće biti delotvorno.
U borbi protiv grehova prošlosti lustracija nije ni jedino ni dovoljno sredstvo. U našim prilikama pitanje je da li je ovakvo sredstvo danas uopšte neophodno. Jer ako je bio u pravu Ortega i Gaset kada je primetio da se sa prošlošću ne bori prsa u prsa i da nju budućnost pobeđuje tako što je prethodno svari, moramo priznati da se lustracijom prevladavanje prošlosti samo ovlaš dotiče, i da je, umesto ma kakvog oblika odmazde, daleko važnija izgradnja upravo one kritičke samosvesti pred kojom je naš otpor bezrazložno i prerano posustao.
Slobodan Beljanski THE PARADOX OF LUSTRATION Summary On the example of Republic of Sebia Law on responsibility for violating human rights, the author points out difficulties the legislator meets wishing to standardize lustration. Analysis of supstantive regulations of this Law speaks about its legal, logical and semantic contradictions. But, in spite of problems with legality, lustration has legitimacy. Lustration is an expression of weakness of defeated political regime exclusively with help of political reflexion and social self-regulation. In the paradox of lustration, expressed in the question if there are human rights for violaters of human rights, the ansver is positive but not unconditioned. Deviations from the law standards must be justified, proportionally insignificant, promptly taken and controlled by the full proceeding guarantiees.
Key words: lustration, human rights, legality, legitimacy.