Paradoks lustracije
10 Lustracione klauzule uglavnom su deo pravnih akata koji označavaju početak nove ere posle političkog prevrata ili posle vojne pobede. Bill of Rights (1689), na primer, sadrži zakletvu podaništva (Oathes of Allegiance), kojom se u vidu izjave ,,očišćenja‘‘ obećava odricanje od bezbožnih i krivovernih (impious and hereticall) doktrina koje su obelež avale vladavinu Džejmsa II. Stotinu godina kasnije doneta Deklaracija čoveka i građanina (1789), u odredbi koja dopušta odstupanje od principa jednake dostupnosti svakog mesta i svake javne službe, nosi zagonetnu formulu diskriminacije kada priznaje razlike koje potiču iz vrlina (vertu).
Treći Kongres sovjeta je, u ime raskida sa ,,varvarskom politikom buržoaske civilizacije‘‘, u Deklaraciji prava radnog i eksploatisanog naroda (1918) odlučio da eksploatatorima nema mesta ni u jednom organu vlasti. U Potsdamskom sporazumu (1945) pobednici su zaključili da svi članovi nacističke partije koji su više nego formalno sudelovali u njenim aktivnostima, ali i sva ostala lica koja su neprijateljski raspoložena prema ciljevima saveznika, ,,moraju biti uklonjeni iz javnih ili polujavnih službi i sa odgovornih funkcija u važnim privatnim preduzećima‘‘ i zamenjeni licima ,,koja sa stanovišta svojih političkih i moralnih osobina ulivaju poverenje da će pružiti doprinos razvoju stvarnog demokratskog uređenja u Nemačkoj‘‘.
Lustracija je izraz nemoći društva da marginalizovanje aktera poraženog političkog sistema i njegove kompromitovane prakse prepusti pravno-političkoj refleksiji i društvenoj samoregulaciji. Ona predstavlja pokušaj da se silom zakona reše problemi psihološkog karaktera i otklone istorijske distrakcije. Može li se, međutim, naći pravni lek protiv bestidnosti: protiv odsustva osećaja odgovornosti, protiv zaboravljanja zla, protiv neugašenih aspiracija protagonista društvene nesreće, neprava i netolerancije da ponovo vladaju? Može li pravo, bez poremećaja u njegovom složenom mehanizmu, podneti misiju da stvara i tumači istoriju? Zato što je na ova pitanja teško obrazložiti potvrdan odgovor, moramo priznati da je, sa stanovišta prava, svako političko čišćenje pomalo prljav posao.
Metod lustracije koji ide na individualizaciju odgovornosti zasniva se na otvorenim kriterijumima. U metodu lustracije koji formalizuje kriterijume, manje je arbitrarnosti ali više nejednakosti pred zakonom.
Nerešiv problem, dakle, u tome je što i jedan i drugi metod ne mogu da izbegnu izvore nepravičnosti: prvi na planu dokazivanja i vrednovanja, drugi na planu objektivizacije odgovornosti i jednakosti za nejednaki prestup.
Hana Arent smatrala je da spas od nesposobnosti da opozovemo ono što smo učinili, spas od neponovljivosti naših dela, a time i od nepostojanja prilike da greške koje smo učinili ispravimo u ma kakvom reverzibilnom procesu, leži u moći praštanja. Da nije praštanja bili bismo doveka zarobljenici jednog jedinog čina, od čijih posledica se nikada ne bismo oporavili. Ogrešenju, koje je sastavni i neizbežni deo naših svakodnevnih odnosa, potrebno je opuštanje da bi život mogao da se nastavi.
S druge strane, da nije naše vezanosti za ispunjenje obećanja, mi nikako ne bismo sačuvali svoje identitete. Obe ove sposobnosti opstaju u pluralnosti, jer zavise od prisustva i delovanja drugih.
11 Recept Hane Arent očigledno nije bio dovoljan za spravljanje leka protiv vitalnosti političkog zla, a posebno protiv inspiratora neslobode i neprava, protiv onih koji nisu pristajali da budu vezani obećanjima, koji nisu bili spremni na praštanje i kojima je poštovanje drugih bilo ravno samoporicanju ili abdikaciji. Taj recept nije bio primenljiv ni zbog toga što se, zapravo, kod Arentove nije odnosio na tvorce zavojevačkih ideologija, nego na učinioce grešaka iz neznanja ili lakomislenosti.
Otuda nam se, kao replika paradoska slobode i tolerancije, nameće pitanje da li je dopušteno kršiti ljudska prava onoga ko je, i zbog toga što je, kršio ljudska prava? Svojevremeno je Poper, komentarišući Platonovo pitanje šta da se čini ako je volja ljudi da umesto njih vlada tiranin, izveo poznati paradoks tolerancije. Neograničena tolerancija vodila bi negaciji vlastitog fenomena. Zbog toga bi sve one koji su spremni da umesto racionalnog argumenta upotrebe silu, upravo u ime tolerancije trebalo prestati tolerisati. Moramo imati pravo da zahtevamo da se svaki pokret koji propoveda netoleranciju stavi van zakona i da huškanje na netoleranciju i proganjanje smatrao kriminalom, na isti način na koji smatramo da je kriminal huškanje na ubistvo, otmicu ili trgovinu robljem.
12 Nije teško složiti se sa Poperovim rešenjem kada je reč o sinhronoj akciji, tj. kada je država autorizovala normu o sankcionisanju netolerantnih za one koji netoleranciju propovedaju i nakon što je osuda netolerantnih izišla iz moralnih okvira i dobila svoj pravni oblik. Problem nastaje od trenutka kada država usvoji normu kojom se uspostavlja dijahrona intervencija, usmerena pre svega prema onima koji su bili netolerantni i ante diem, u vreme kada im od takvog ponašanja nije pretilo ništa više od moralne osude.
,,Manjak‘‘ legaliteta lustracija nadoknađuje ,,viškom‘‘ legitimiteta.
Pri tom ne smemo izgubiti iz vida da snaga legitimiteta nije bez uticaja na samo konstituisanje legaliteta. Jering je smatrao da je pravo celishodna tvorevina čiji cilj su duštveni uslovi života: ne samo oni koji obezbeđuju fizičko postojanje, nego i oni koji životu daju prâvu vrednost. Zbog toga zadatak prava i nije ostvarenje nečega što je po sebi istinito, nego nečega što je pravilno i opravdano.
13 Zakonitost nekog postupka, ocenio je Habermas, proizlazi iz obrazložive vere u legitimitet. Zato nju ne garantuje podudarnost između delanja i pravnotehničke besprekornosti propisa, nego samo činjenica da odgovornost za važeće pravo snose instance koje su predviđene u političkom sistemu, koje su dobile odgovarajuće nadležnosti i koje su priznate kao kompetentne. U nekom fašističkom režimu, na primer, zakonitost može imati i ulogu mistifikacije, pa se zato takav sistem neće moći legitimirati ako se njegova normativna valjanost ne može opravdati i odbraniti od kritike, koja je posledica tumačenja prikladnog za konsenzus, bez obzira da li i koliko takav režim zakonito sprovodi vlast.