Paradoks lustracije
Slobodan Beljanski advokat,
Novi Sad
Rezime: Na primeru Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava Republike Srbije, autor prikazuje sa kakvim teškoćama se sreće zakonodavac koji normira lustraciju. Analiza supstantivnih odredbi ovog zakona govori o njegovim pravnim, logičkim i semantičkim protivrečnostima. Ipak, uprkos problemima u vezi sa legalitetom, lustracija ima legitimitet. Ona je izraz nemoći jednog društva da marginalizuje aktere poraženog političkog režima isključivo uz pomoć političke refleksije i društvene samoregulacije. U paradoksu lustracije, postavljenom u pitanju ima li ljudskih prava za kršioce ljudskih prava, odgovor je potvrdan, mada ne i bezuslovan. Odstupanja od pravnih standarda moraju biti opravdana, srazmerno neznatna, blagovremeno preduzeta i kontrolisana potpunim procesnim garancijama.
Ključne reči: lustracija, ljudska prava, legalitet, legitimitet.
Pravniku pozitivističke orijentacije svakako je lakše da osporava nego da brani legalitet lustracije. Najčešće isticani prigovori, koji se odnose na zabranu retroakivnosti ili na nepostojanje preskriptivnosti (nullum crimen…), pravno se jednostavnije i uverljivije mogu argumentovati.
Razume se, umesnost najvažnijih prigovora zavisi od prethodnog odgovora na pitanje da li se svaka lustracija, pa i ona ,,meka‘‘, koja se svodi na prokazivanje, a upravo takva lustracija je kod nas propisana, može smatrati kaznom. Teorije o kazni tema su za sebe, pa ćemo ukazati samo na nekoliko karakterističnih postavki. Bekarija je govorio o kazni kao o onom korpusu slobôda koje su žrtvovane za opštu dobrobit, sa motivom da se spreči da despotska narav pojedinca baci zakone društva u stari haos.
1 U Hegelovoj obradi žrtvovane slobode kazna je afirmativna i pravedna povreda povrede, jer je sadržana u volji prestupnika i neophodna za opstanak njegove slobode.
2 U razvijenijim kulturama, smatralo se da je kazna reakcija države, preduzeta u cilju namirivanja štetnih socijalnih i psiholoških pojava prouzrokovanih nepravom.
3 Neki od reformatora kaznenih sistema iz 18. veka preporučivali su da se onima koji su zloupotrebili dobrobit zakona i privilegije javnih funkcija, kazna svede na oduzimanje građanskih prava.
4 Ako prihvatimo najuopšteniji supstrat ovih definicija, a on se svodi na stav da kazna u pravnom smislu označava postupak kojim ovlašćeno lice namerno nanosi neko zlo onome ko je, i zbog toga što je učinio kakav prestup, 5 teško ćemo izbeći zaključak da prokazivanje de lege i ex officio jeste vrsta kazne, ili jedan od načina kažnjavanja. U našem pravnom sistemu javno prokazivanje svakako ima dodirnih tačaka sa sankcijom kakva je mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti iz člana 66. Osnovnog krivičnog zakona (dalje: OKZ), ali još više sa objavljivanjem sudske odluke u sredstvima javnog obaveštavanja, propisanim u članu 102. Krivičnog zakona Republike Srbije (dalje: KZRS), i pratećim procesnim pravilima o ovoj meri (članovi 356. st. 7, 371. stav 4. i 461. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku).
Naš Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (dalje: Zakon) 6 pruža dobar primer o poteškoćama sa kojima se sreće zakonodavac u pokušaju da materiju lustracije uobliči na pravno korektan način. Ovom prilikom pažnju ćemo posvetiti samo supstantivnom delu Zakona.
Svaki od tri opšta oblika kršenja ljudskih prava ima semantičke, logičke i pravne nedostatke.
Prvim oblikom kršenja ljudskih prava smatra se svaka radnja koja predstavlja krivično delo ili drugo kažnjivo delo, ukoliko je nastupila zastarelost krivičnog i drugog kaznenog gonjenja (član 5. tačka 1. Zakona).
Formulacija nosi adjektivnu pravnu protivrečnost. Jedan od temeljnih principa Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, ali i pozitivnog prava Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosi se na pretpostavku nevinosti: niko ne može biti smatran učiniocem krivičnog dela dok to ne bude utvrđeno pravnosnažnom odlukom nadlež nog suda.
7 Reč je o pravnoj činjenici koja ima nerazloživi identitet i čije važenje ne može biti ukinuto ni za prošlo vreme ni pro futuro.
8 Bez pravnosnažne odluke suda, dakle, a nepostojanje takve odluke se u ovom slučaju podrazumeva, jer se kao pozitivan uslov posezanja za prvim oblikom kršenja ljudskih prava postulira nastupanje zastarelosti krivičnog gonjenja, nemoguće je ustanoviti da je neko učinio radnju koja predstavlja krivično delo. Čak i da je umesto izraza ,,predstavlja‘‘ upotrebljeno indirektno određenje ,,sadrži obeležja‘‘ ili ,,sadrži elemente bića‘‘ krivič nog dela, ne bismo mogli da izbegnemo traženje utočišta u kauzalnom i klasnom pojmu ,,krivično delo‘‘, kao što ne bismo bili u stanju da otklonimo pravom zabranjenu konsekuciju da bez pravnosnažne i osuđujuće sudske odluke u ma čijim radnjama ustanovljavamo postojanje krivičnog dela. Proizlazi da bi svako ko se pozove na prvi opšti oblik kršenja ljudskih prava i sam kršio jedno od bitnih ljudskih prava — pravo da se smatra da bez pravnosnažne osuđujuće sudske odluke, kakve nema niti može biti ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, ni u direktnom ni u prenesenom smislu nema ni krivičnog dela ni njegovog učinioca.
Naravno, nameće se i pitanje zbog čega bi ,,svaka radnja… preduzeta u vršenju dužnosti, odnosno zadatka‘‘, koja predstavlja krivično delo, ujedno predstavljala i kršenje ljudskih prava u smislu člana 3. Zakona? Da je zakonodavac na umu imao krivična dela protiv službene dužnosti (glava XXI KZRS i glava XIX OKZ) verovatno bi upotrebio adekvatnu pravnu sintagmu. U tom slučaju, međutim, teško bi bilo objasniti zbog čega nisu obuhvaćena krivična dela izvan glave XXI KZRS i glave XIX OKZ, čije izvršenje je povezano sa službenom dužnošću i za posledicu ima povredu ljudskih prava, kao što su protivzakonito pretresanje (član 69. KZRS), ili falsifikovanje izbora i glasanja (član 84 KZRS)? S druge strane, zbog čega bi neko ko je, na primer, odao službenu tajnu u cilju zaštite ljudskih prava, samo zbog toga što je odavanje službene tajne predikativno krivično delo, bez obzira na motive koji učinioca krivičnopravno ne ekskulpiraju, ali ga mogu ekskulpirati upravo sa stanovišta odgovornosti za kršenje ljudskih prava, pao pod udar ,,svake radnje‘‘ a time i odgovornosti za kršenje ljudskih prava? Ukoliko je pojam ,,dužnosti‘‘ ili ,,zadatka‘‘ korišćen u širem značenju, tada bi pod tretman ,,svake radnje‘‘ potpadalo i krivično delo neprijavljivanje krivičnog dela ili učinioca od strane službenog ili odgovornog lica (član 203. stav 2.
KZRS), čak i u slučaju da učinilac, opet u cilju zaštite ljudskih prava, ili iz nekih drugih libertetskih pobuda, nije prijavio učinioca čak i takvog fluidnog i ideološki lako zloupotrebivog krivičnog dela kakvo je krivično delo ugrožavanje nezavisnosti (član 117. OKZ). Najzad, zar ne postoje krivična dela iz signifikantnih poglavlja KZRS o krivičnim delima protiv sloboda i prava čoveka i građanina (VIII) i protiv izbornih prava i slobode izjašnjavanja (IX), čijim izvršenjem se najočiglednije krše ljudska prava, iako ta dela nisu u svakom svom obliku povezana sa obavljanjem dužnosti ili zadatka, kao što su: povreda ravnopravnosti građana (član 60. KZRS), neovlašćeno objavljivanje tuđeg spisa, portreta, fotografije, filma ili fonograma (član 71.a KZ RS), sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanja radio i televizijskih programa (član 75. KZ RS), ili povreda prava na kandidovanje na izborima (član 79.a KZ RS). Zašto bi akteri zbivanja koja predstavljaju neko od ovih krivičnih dela, isključ ivo zahvaljujući činjenici da nisu delovali po zadatku ili u okviru dužnosti, nego motu proprio, ,,za svoju dušu‘‘, što bi ih pod određenim okolnostima činilo čak i društveno opasnijim, bili pošteđeni? Drugi i treći opšti oblik kršenja ljudskih prava opisani su kao svaka radnja, preduzeta u obavljanju dužnosti ili zadatka, koja ima za cilj da se neko lice liši prava koje mu po zakonu pripada, da mu se oteža ostvarivanje takvog prava, da se nekom licu omogući da stekne kakvo pravo ili korist koji mu po zakonu ne pripadaju, ili da se utiče na državni organ ili drugo pravno lice da donese odluku ili preduzme radnju kojom se građani dovode u neravnopravan položaj (član 5. tačke 2 i 3 Zakona).