Osuda i izgon Mihaila Đurića
Autor: Jovica Trkulja
Osuda i izgon Mihaila Đurića zbog prestupa mišljenja zadirali su u samu srž moralne savesti i duhovnog zdravlja našeg društva. Oni su potvrda bezumlja oholih vlastodržaca i njihovih ratničkih pohoda na institucijie kulture. Istovremeno, to je bio i znak besa, nesigurnosti, bolesti i slepila toga poretka koji je takvim ponašanjem sebi samom odredio moralnu osudu pred istorijom.
Sa današnje distance, ,,slučaj profesora Đurića‘‘ se prikazuje kao paradigma sa tragičnim posledicama kako za dalji razvoj nauke i filozofije, tako i za duhovno zdravlje i intelektulani rad u celini Srbije krajem XX veka. Obistinile su se Đurićeve reči koje je mimo pravila sudskog postupka uputio svojim sudijama: ,,Ovo suđenje nije samo moja stvar i ne tiče se samo mene lično. Njegovo pokretanje i održavanje imaju mnogo širi društveni značaj. Utoliko presuda koju će ovaj sud doneti neće pogoditi samo mene. Ona će odlučiti o sudbini jednog velikog načela koje u hrabrosti za istinu vidi najviši izraz ljudskog dostojanstva i najjaču potvrdu društvenog angažovanja, pa će, prema tome, ta presuda uticati i na životne izglede mojih đaka kod kojih sam toliko godina nastojao da probudim ljubav prema istini kao najvećoj strasti uma ili, što je jedno te isto, ljubav prema pravdi kao najvažnijoj odrednici karaktera‘‘ 11 .
Egzekutori ovih progona i čistki na Pravnom fakultetu u Beogradu — brojne ravnodušne i ambiciozno disciplinovane kolege i studenti -dobili su aplauze i doživeli ekspresnu profesionalnu i političku promociju u državno-partijskoj i univerzitetskoj hijerarhiji, u diplomatiji, u međunarodnopravnim forumima za ljudska prava. Izneveravajući moralni i intelektualni etos naučnika i profesora, oni su prihvatili podanički odnos intelektualnih vazala i lakeja političkih moćnika.
Pravni fakultet je imao ne male koristi od uklanjanja više svojih članova sedamdesetih godina. Dodeljena mu je prestižna Vukova nagrada, otvorena su brojna odeljenja Fakulteta po gradovima Srbije, dograđena je zgrada Fakulteta, obezbeđena solidna finansijska podrška.
5. — Sedamnaest godina posle ovih tragičnih zbivanja otpočeo je u Srbiji proces tzv. demokratizacije. Otpočelo je mučno skidanje mračnih velova ispod kojih su decenijama skrivana brojna kukavičja jaja i paranoje ideološkog čistunstva. Na svetlo dana izašla je činjenica da su reči profesora Đurića 1971. godine bile proročanske.
Stoga je Pravni fakultet, posle dve decenije dugog ćutanja, počeo da prebira po svom prljavom vešu i odlučio da progonjenim profesorima otvori vrata svojih amfiteatara. Dakle, odlučio je da se opere i provetri, da se ispegla i kao nevin nanovo priključi novoj generaciji boraca za ,,demokratiju i nacionalnu pravdu‘‘ koji stupaju na vrata državnopartijskih funkcija i sinekura. Rezultat toga bila je Odluka o vraćanju u nastavu nastavnika koji su odstranjeni sa Fakulteta sedamdesetih godina, koju je Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Beogradu donelo na svojoj sednici održanoj 16. oktobra 1989. godine.
12 Na osnovu te odluke Mihailo Đurić je vraćen na Pravni fakultet 1990. godine, a Kosta Čavoški i Aleksandar Stojanović 1991. godine.
Međutim, Vojislav Koštunica je odbio da se vrati.
13 Stevan Vračar i Danilo Basta, koji nisu odstranjeni sa Fakulteta već samo iz nastave, vraćeni su u nastavu ranije, početkom osamdesetih godina. Andrija Gams i Ružica Guzina su prevremeno penzionisani, Branislava Jojić je svoju univerzitetsku karijeru nastavila u Mostaru, a potom u Kragujevcu.
Budući da je predmet Istorija političkih teorija u međuvremenu bio ukinut, Mihailo Đurić je u toku školske 1991/92. godine održao kurs na poslediplomskim studijama o evropskom duhu, a potom je penzionisan.
Tako je okončana univerzitetska karijera jednog od najuglednijih i najznač ajnijih profesora beogradskog Pravnog fakulteta, koji je svojim dragocenim delom obezbedio mesto u njegovom panteonu.
U celini posmatrano, delo i delatnost Mihaila Đurića svojevrsni su pledoaje za odgovoran, hrabar i principijelan angažman intelektualca u našem vremenu. Svojim knjigama i javnim nastupima on je postavio obrazac i meru takvog angažmana, sa težištem na autonomnoj principijelnoj poziciji, naglašenom ličnom stavu i na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Oslobađajući nas jednoumlja, mnogih zabluda i predrasuda, lažne vere, loših autoriteta i pogrešnih alternativa, Đurić je učinio sve da njegovo delo dolazećim generacijama svetli kao putokaz.
6. — Osuda i izgon profesora Mihaila Đurića i ostrakizovanih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu sedamdesetih godina XX veka predstavljaju beočug u dugom lancu sličnih, kako prošlih tako i budućih, drama-tragedija intelektualaca na ovim prostorima. Tu se zapravo, susreć emo sa velikom hipotekom srpske tradicije, koju će autonomni kritički intelektualci još dugo nositi kao krst na svojim leđima. Reč je o ostrakizmu intlelektualca u Srbiji — nepoverenju i najgorem mogućem odnosu prema najumnijim ljudima. Nekoliko godina kasnije, oštricu tog ostrakizma osetili su na svojoj koži nastavnici Pravnog fakulteta koji su se suprotstavili pogubnom i retrogradnom Zakonu o univerzitetu iz 1998.
godine.
14 Mada je čin vraćanja profesora Đurića i odstranjenih kolega na Pravni fakultet došao prekasno da bi zacelio duboke ožiljke u životu tih nastavnika i Fakulteta, da bi iskupio našu još sasvim neugaslu savest -on, ipak, ima širi principijelni značaj. Taj čin u našem vremenu dominacije nasrtljive političke moći i velikih apetita gladnih vlasti, u godinama nemira i moralnih posrtanja, probudio je veru da nisu porušeni svi mostovi koji nas povezuju sa velikim civilizacijskim tekovinama slobode mišljenja i autonomije naučnog rada; da još ima nade za čovekov uspravan hod, za jeretike i ,,kradljivce vatre‘‘. Najzad, povratio je samopouzdanje posrnuloj srpskoj inteligenciji, osnažio veru da sve dok ona bude imala jeretike koji će otvoreno i kritički saopštavati svoje mišljenje bez obzira na presiju vlasti, dotle će biti nade i za narod kome ta inteligencija služi.
A kao što je poznato, dok ima vere i nade — biće i čoveka i slobode, ili bar borbe za njih.