Osuda i izgon Mihaila Đurića
Autor: Jovica Trkulja
9 Vrhovni sud Srbije rešavao je o žalbi branioca optuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradau K. 555/72 od 17. jula 1972. godine.
Tom prilikom je 4. januara 1973. godine doneo presudu kojom se preinačuje presuda Okružnog suda samo u pogledu odluke o kazni, tako što se optuženi Mihailo Đurić za krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 KZ, za koje je oglašen krivim prvostepenom presudom, osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od devet meseci.
Tako je profesor Đurić zbog svoje dosledne borbe za istinu, pravdu i vladavinu prava, zbog čvrste vere u slobodu mišljenja, govora i intelektualnog stvaralaštva — osuđen na robiju. Čovek koji je u hrabrosti za istinu video najviši izraz ljudskog dostojanstva, profesor koji je svoje studente učio da je ljubav prema istini i pravdi najveća strast ljudskog uma, te da je prisustvo autonomnog kritičkog intelektualca u modernom polisu ključ demokratije — našao se u zloglasnom zatvoru u Požarevcu.
Sa Đurićevim odlaskom u tamnicu, utamničeni su vidici i putevi ka modernoj i demokratskoj Srbiji, uskraćena joj je mogućnost uključivanja u zajednicu prosvećenih naroda. Otpočelo je gušenje intelektualne i društvene svesti, pretvaranje građana u podanike. Uprkos činjenici da je svojim govorom proročasnki ukazao na pogubne posledice ustavnih promena, koje su kasnija zbivanja potvrdila, profesor Đurić je kaznu od devet meseci strogog zatvora izdržao u celosti.
3. — Presudom Okružnog suda u Beogradu Mihailo Đurić je osuđen zbog krivičnog dela neprijateljske propagande iz člana 118 KZ. Reč je dakle o čuvenom članu 118, kasnije 133 KZ, koji je inkriminisao delikt mišljenja, po kome su za svoja uverenja, stavove, opredeljenja i druge tvorevine duha, pred sudovima SFR Jugoslavije, odgovarali mnogi naučnici, filozofi, pisci, novinari, političari, glumci, intelektualci, sveštenici svih konfesija, kao i obični ljudi.
Suđenje profesoru Đuriću predstavlja školski primer, paradigmu montiranih sudskih procesa za delikt mišljenja u Brozovom autoritarnom poretku. Sekcija Pravnog fakulteta Udruženja univerzitetskih nastavnika i drugih naučnih radnika Srbije organizovala je na Parvnom fakultetu u Beogradu javnu diskusiju o nacrtu ustavnih amandmana. Kao član Sekcije, redovni profesor Pravnog fakulteta i istaknuti naučni radnik, Mihailo Đurić pozvan je da učestvuje u ovoj javnoj diskusiji, što je on prihvatio i u akademskoj raspravi izneo svoje mišljenje o amandmanima, uz kritički osvrt na nacrt ustavnih promena u celini, a posebno na pojedine amandmane. Prema tome, Mihailo Đurić je govorio kao naučnik na naučnom skupu koji je organizovalo naučno udruženje u okviru visoke naučne institucije. Na ovaj skup Đurić je pozvan kao kompetentan stručnjak za temu koja je bila predmet rasprave.
Sve ovo potpuno isključuje primenu bilo koje odredbe krivičnog zakona ili bilo kog drugog zakona ili neke druge represivne mere. Javna reč jednog naučnika na naučnom skupu u organizaciji naučne institucije može se kritikovati, osporavati, potpuno diskreditovati i odbaciti samo snagom argumenata, ubedljivošću i utemeljenošću drugačijeg stava, kao i primenom novog i efikasnijeg naučnog metoda. Međutim, protiv profesora Đurića primenjena je prinuda, krivični zakon, sud, suđenje, zatvor, što za pravnu državu predstavlja nonsens, koji vrlo uverljivo pokazuje nakaznu, neljudsku i zločinačku prirodu svakog autoritarnog poretka i totalitarizma.
Da bi se u potpunosti shvatili svi aspekti političkog montiranog procesa profesoru Đuriću za delikt mišljenja, neophodno je imati u vidu političku situaciju u Jugoslaviji u proleće 1971. godine, kada je održana javna rasprava o ustavnim amandmanima na Pravnom fakultetu, i u leto 1972. godine, kada je profesor Đurić osuđen na 2 godine zatovora. U proleće 1971. godine odvijalo se takozvano Hrvatsko proleće ili ,,masovni pokret‘‘ — ,,maspok‘‘ u Zagrebu i u celoj Hrvatskoj. Na čelu tog pokreta bili su lideri Saveza komunista Hrvatske koje su podržavali Tito i Bakarić. Taj pokret je imao snažno izražen nacionalistički naboj i u velikoj meri karakterisao ga je separatizam. Primera radi, postavljani su i zahtevi za osamostaljenje Hrvatske, za njen prijem u OUN i slično.
Taj hrvatski ,,maspok‘‘ i snažna podrška koju je imao kod Josipa Broza Tita u velikoj meri su iritirali profesora Đurića i on je svoje stavove maksimalno zaoštrio da bi parirao tom izrazito nacionalističkom i separatistič kom pokretu u Hrvatskoj. Međutim, politička situacija se u leto 1972. godine, kada je održano suđenje profesoru Đuriću, dijametralno promenila. Tito nije uspeo da dobije međunarodnu podršku (po svemu sudeći SAD) za nastavak Hrvatskog proleća, pa ga je iznenada i bez milosti prekinuo na samom kraju 1971. godine. Pošto je to bio brutalan obračun sa nosiocima pokreta u Hrvatskoj, koji je dugo vremena podržavao, Tito je morao da primeni svoj čuveni paritet i da sličan politički obračun napravi i u Srbiji sa srpskim rukovodstvom, što je i uradio u oktobru 1972. godine.
Kada se održavalo suđenje profesoru Đuriću, obračun sa sprskim političarima Markom Nikezićem, Latinkom Perović i njihovim saradnicima uveliko je počeo, pa je Đurićevo suđenje trebalo da pokaže da nacionalizma ima i u Srbiji, a ne samo u Hrvatskoj. Poznato je da je Tito vodio računa o paritetu i da je stalno balansirao između međusobno suprotstavljenih nacija u zajedničkoj državi SFRJ. Dakle, pored rigidne nepravne (partijske) države i birokratskog, autoritarnog režima, koji su sankcionisali delikt mišljenja, Mihailo Đurić je bio žrtva i Titovog obračuna sa hrvatskim i srpskim rukovodstvom tokom 1971. i 1972.
godine.
4. — Neposredno posle izricanja presude, sedmoro nastavnika Pravnog fakulteta (prof. dr Andrija Gams, prof. dr Ružica Guzina, prof. dr Stevan Vračar, doc. dr Branislava Jojić, dr Aleksandar Stojanović asistenti Danilo Basta i Vojislav Koštunica) potpisalo je krajem januara 1973.
godine molbu za pomilovanje profesora Đurića. Odlučnom akcijom partijske organizacije Pravnog fakulteta, na čelu sa sekretarom dr Momčilom Kurdulijom i njegovim političkim mentorima iz komitetske zavetrine i fakultetskim trabantima, dalje potpisivnje ove peticije je sprečeno. Potpisnici peticije su partijski i disciplinski kažnjeni i odstranjeni iz nastave.
Andrija Gams je prevremeno penzionisan, a Vojislav Koštunica je morao da napusti Fakultet i pređe u Institut društvenih nauka. Ubrzo posle toga, na konkursu za ponovni izbor Kosta Čavoški nije izabran zbog moralnopolitič ke nepodobnosti, a Aleksandar Stojanović nije izabran zbog navodne ,,stručne nepodobnosti‘‘.
Bilo je to vreme kada kritičko preispitivanje teorijskih shvatanja i njihovo korigovanje nije ostvarivano u akademskoj sredini u krugu stručnjaka, pred sudom nauke, već pred krivično-sudskim većem, u sudskoj dvorani i na partijskim konferencijma. Prebačene na teren diskusija u Savezu komunista i podvrgnute staljinističkom principu demokrtskog centralizma — naučne rasprave su neretko završavane političkom osudom, koju su pratile dobro poznate forme udaljavanja iz nastave i sa fakulteta. To je bilo vreme kada je beogradski Pravni fakultet etiketiran i diskreditovan, vreme nepojmljivih pritisaka kojima se atakovalo na autonomiju i integritet fakulteta, što je stvorilo nepovoljnu konstelaciju odnosa na samom fakultetu, atmosferu straha i progona.
10 Kulturni i javni život postao je tada prepun ,,slučajeva‘‘, sudskih procesa, zabrana, politič kih diskvalifikacija, crnih lista, spiskova podobnih i nepodobnih itd.
Produbljen je jaz između oficijelne državne politike i nepoželjne autonomne kritičke nauke, što je sasvim izvesno označilo početak kraja rudimentarnih sloboda i kulturne demokratije.