Osuda i izgon Mihaila Đurića
Autor: Jovica Trkulja
Jovica Trkulja Pravni fakultet Beograd
1. — Mihailo Đurić je rođen 22. avgusta 1925. godine. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju na Pravnom fakultetu i Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je 1954. godine tezom ,,Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista‘‘. Iste godine je na beogradskom Pravnom fakultetu izabran za asistenta, gde je potom biran za docenta 1957, za vanrednog profesora 1964. i za redovnog profesora 1969. godine.
Godine 1972. osuđen je na devet meseci strogog zatvora, zbog kritike ustavnih amandmana 1971. godine, zbog čega je izgubio radno mesto na Fakultetu. Svoj naučni rad je produžio u Institutu društvenih nauka u Beogradu od 1974. do 1990. godine, radeći kao naučni savetnik. Godine 1990. vraća se na Pravni fakultet, gde je naredne, 1991. godine, penzionisan.
Na Pravnom fakultetu je držao predavanja iz istorije političkih teorija, sociologije, teorije države i prava i metodologije društvenih nauka. Pored nastave na opštem kursu, redovno je izvodio i nastavu na posebnim kursevima za poslediplomske studije. Držao je predavanja na mnogim fakultetima u Jugoslaviji (Sarajevu, Zagrebu, Nišu, Beogradu) i kao gostujući profesor na univerzitetima u Beču (1975/76), Zapadnom Berlinu (1977/78) i Augzburgu (1982) i drugim nemačkim i austrijskim univerzitetima. Takođe je držao predavanja na sastancima stručnih društava, na narodnim univerzitetima i studentskim tribinama kako u Beogradu tako i izvan njega. Učestvovao je s uspehom na mnogobrojnim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu.
Bio je član Saveta redakcije časopisa Praxis, član Upravnog odbora Korčulanske letnje škole, Upravnog odbora Srpske književne zadruge, direktor redovnih godišnjih kurseva o Ničeovoj filozofiji u Međuuniverzitetskom centru u Dubrovniku, pokretač i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu.
Svoj naučni i filozofski rad Mihailo Đurić je usmerio u početku na istoriju političke filozofije, sociologiju i metodologiju društvenih nauka, a potom se usredsredio na fundamentalne probleme filozofije.
Kao naučnik i filozof, Đurić je veoma plodan. Delujući u širokom vremenskom razdolju od pola veka, objavio je do sada trinaest knjiga, na stotine članaka, rasprava i priloga u domaćim i stranim časopisima.
Priredio je desetak zbornika. Do sada je objavio sledeće knjige: Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista (Beograd, 1958), Problemi sociološ kog metoda (Beograd, 1962), Sociologija Maksa Vebera (Zagreb, 1964), Humanizam kao politički ideal (Beograd, 1972), Mythos, Wissenschaft, Ideologie (Amsterdam, 1979), Utopija izmene sveta (Beograd, 1979), Niče i metafizika (Beograd, 1984), Nietscshe und die Metaphysik (Berlin/New York, 1985), Izazov nihilizma (Beograd, 1986), Putevi ka Ničeu: prilozi filozofiji budućnosti (Beograd, 1992), Iskustvo razlike: suočavanja s vremenom (Beograd, 1994), O potrebi filozofije danas: filozofija između Istoka i Zapada (Novi Sad, 1999), Krhko ljudsko dobro: aktuelnost Aristotelove praktičke filozofije (Beograd, 2002).
U ovim knjigama došla je do izraza Đurićeva izuzetna erudicija, dobro poznavanje predmeta o kome piše, dosledna i celovita sopstvena misao o svetu u kome živimo. Svi njegovi radovi su izraz autentične filozofske egzistencije koja izvire iz potrebe za istinom, iz otvorenosti za nju i nepokolebljive spremnosti da joj se služi. U njima je Đurić izlazio u susret prešnoj životnoj potrebi suočavanja sa izazovima našeg vremena, da se traga za odgovorima na presudna pitanja, te da u tom dubinskom a ne površnom smislu ,,svoje vreme mislima obuhvati‘‘ (Hegel).
1 Kao nastavnik i predavač, Đurić je veoma savestan i sistematičan; njegova predavanja su uvek dobro pripremljena i na velikoj su visini, tako da predstavljaju lepe primere naučničke besede. Prilikom njegovog izbora za redovnog profesora, Komisija za izbor je konstatovala da je ,,Đurić odličan nastavnik i značajni naučni radnik. On istoriju političkih i društvenih učenja obrađuje u širem okviru opšte sociološke pa i filozofske problematike, što njegov rad uzdiže na značajnu visinu — to prestaje biti usko i samo stručan, suh posao i postaje jedna društvena delatnost koja kritički posmatra današnje društvo i čoveka i predlaže izlaz borbom za novo društvo i čoveka‘‘.2 Njegova predavanja, javne istupe i tekstove krasi elegantan stil i precizan jezik koji ga svrstava u dostojne sledbenike beogradskog stila, čiji je rodonačelnik u pravu Slobodan Jovanović. Đurić spada u vrhunske besednike i stiliste, koji se svakom svojom rečju i svakim svojim retkom trudi da svojim mislima i idejama dade primeren i skladan jezički okvir, da njihov unutrašnji sklad i misaonu lepotu izrazi na tako jasan, sređen, elegantan, lep način. Takav odnos prema jeziku izraz je samosvesti da je ,,jezik uporište i zalog našeg postojanja. Izvan jezika niti bivstvujemo, niti možemo bivstvovati, svejedno da li kao pojedinci ili kao narod‘‘. (D. Basta).
2. — Đurićeva sjajna univerzitetska i naučna karijera surovo je prekinuta početkom sedamdesetih godina, kada je on postao politička žrtva tadašnjeg autoritarnog režima. Naime, u vreme donošenja Ustavnih amandmana na Ustav SFRJ iz 1963. godine, Sekcija Udruženja univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu je 18, 19. i 22. marta 1971. godine organizovala javnu diskusiju o predloženim promenama Ustava. Ustavnim amandmanima je, između ostalog, bilo predviđeno slabljenje federacije i jačanje samostalnosti republika.
Pozivajući na javnu diskusiju, tadašnji politički faktori su obećali da će rasprava biti objavljena, uz punu slobodu vlastitog mišljenja.
Nastavnici Pravnog fakulteta u Beogradu su se odazvali pozivu. Diskusija je vođena u vreme i u okviru proklamovane javne rasprave, u prisustvu unapred pozvanih predstavnika niza državnih organa, javnih službi i društvenih organizacija. U toj akademskoj raspravi učestvovalo je 28 nastavnika i saradnika, koji su u duhu slobodarskih tradicija i poštovanja slobode naučne misli izlagali svoje stavove i u određenoj meri vršili kritičke analize pojedinih tekstova amandmana. Pri tome, oni su se rukovodili načelom po kojem profesionalna i moralna dužnost inteligencije nije u tome da povlađuje i podanički saginje glavu, nego da smelo postavlja nove zahteve i nova merila pravde i slobode, da opšti interes ističe iznad interesa promenljive i prolazne politike.
U prilogu pod naslovom ,,Smišljene smutnje‘‘ profesor Đurić je veoma oštro kritikovao smisao i karakter predloženih ustavnih promena i ukazao na pogubne posledice koje će one imati na sudbinu jugoslovenske države i srpskog naroda. ,,Treba biti načisto s tim da je Jugoslavija već danas gotovo samo geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država. To je činjenica kojoj treba smelo pogledati u oči‘‘.
3 Govoreći iz perspektive jednog izrazito humanističkog shvatanja, iz duboke zabrinutosti za sudbinu čoveka na jugoslovenskom tlu, on je nastojao da razobliči nacionalističku zaslepljenost i podivljalost, koja je u ono vreme ugrožavala sam opstanak Jugoslavije, i da na primeru srpskog naroda ukaže na njenu apsurdnost. Tvrdio je ,,da je tužno i žalosno što je nacionalno pitanje kod nas tako naglo izbilo u prvi plan, potiskujući u pozadinu sva druga pitanja, što je pitanje nacionalnog i državnog razgraničavanja postalo kod nas tako aktuelno i sudbonosno‘‘ 4 . Odbio je ,,da prihvati(m) nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsuštastvenije ljudsko opredeljenje. Ni nacionalno pitanje ni pitanje osnivanja države nemaju više epohalnu važnost.
To nisu bitna pitanja našeg vremena, uprkos tome što ih jedno zlosrećno nastrojenje tako uporno povampiruje u našem prostoru‘‘ 5 . Smatrao je da je otvoreno i slobodno raspravljanje o svim društvenim pitanjima najviši društveni imperativ i najpreča potreba svakog društva.
Đurićeva diskusija i izlaganje većine učesnika u raspravi o ustavnim promenama bili su prožeti nastojanjem da se doprinese kritičkom preispitivanju ključnih pitanja našeg pravnog sistema i državne organizacije. Oni su se odvažili da jasno i odrešito kažu svoju reč i svoje mišljenje o pojavama koje se ne tiču samo njihove kože, nego zadiru u zajedničku stvar tadašnjih i budućih generacija ove zemlje. Nastojali su da održe i podignu duhovnu samosvest naroda bačenog u maticu društvene krize, u vrtlog smutnog vremena.
Cela diskusija objavljena je u fakultetskom časopisu Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, kako bi savezni predstavnici dobili što više materijala za konačnu izradu ustavnih amandmana.
6 Međutim, nekoliko izlaganja je bilo ocenjeno kao politički sporno, zbog čega je okružni javni tužilac doneo rešenje o privremenoj zabrani rasturanja časopisa ,,zbog napisa kojima se iznose alarmantna tvrđenja, a kojima se izaziva uznemirenje građana — čime je povređen član 52. stav 1. tačka 2. Zakona o štampi i drugim vidovima informisanja‘‘. U pitanju su bili, pored Đurićevog izlaganja, prilozi Koste Čavoškog ,,Ustavnost i pravo veta‘‘, Stevana Đorđevića ,,O izboru predsednika republike po amandmanu XXXVI‘‘ i Andrije Gamsa ,,Koncepcija amandmana: istorijski promašaj — naučna zbrka‘‘.
7 Po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogrdu od 17. maja 1971. godine, kojim je traženo da se osnaži privremeno rešenje o zabrani časopisa Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 3 od 1971. godine, Okružni sud u Beogrdu na dan 20. maja 1971. godine doneo je rešenje kojim odbija predlog Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu da se osnaži njegovo rešenje od 17. maja 1971. g. o privremenoj zabrani navedenog broja Anala. Međutim, Vrhovni sud Srbije preinačio je rešenje Okružnog suda u Beogradu od 20. maja 1971. i zabranio rasturanje Anala Pravnog fakultata u Beogradu br. 3/maj-jun 1971, s tim da se ,,svi primerci zabranjenog časopisa oduzimaju… i imaju se uništiti putem industrijske prerade‘‘.
8 Potom je sledila društvena i politička presija, koja se završila udaljavanjem jednog broja nastavnika iz nastave, odnosno sa Fakulteta.
Ipak, najveća žrtva bio je Mihailo Đurić. Presudom Okružnog suda u Beogradu, na dan 17. jula 1972. godine osuđen je na kaznu strogog zatvora u trajanju od dve godine zbog krivičnog dela neprijateljske propagande iz čl 118 st. 1 KZ. Sud je odbio predlog da se prema optuženom izrekne mera bezbednosti zabrane javnog istupanja.