Odbrana Mihaila Đurića
Prilikom donošenja ove odluke nije bilo nikakvih prigovora u pogledu objavljivanja mog izlaganja. Niko nije smatrao za potrebno čak ni da se redakcija ogradi od njega. Zar ta okolnost ne govori ubedljivo o tome da se ovde nikako ne može raditi o neprijateljskoj propagandi? Nije li to najbolji dokaz da je podizanje optužnice protiv mene proizvoljno i neosnovano? Jer optužujući mene, javni tužilac, u isti mah, optužuje i Fakultetsko veće Pravnog fakulteta za saučesništvo u neprijateljskoj delatnosti.
Do objavljivanja mog izlaganja u Studentu došlo je na traženje redakcije tog lista, a ne na osnovu moje ponude. U trenutku kada sam zajedno sa drugim učesnicima u pomenutoj diskusiji dovršavao redigovanje, to jest pripremanje svog priloga za objavljivanje u Analima Pravnog fakulteta, redakcija Studenta je zamolila nekolicinu nas da joj ustupimo kopije svojih izlaganja radi prethodnog objavljivanja, što smo mi i učinili. Javni tužilac nije tražio zabranu Studenta u kome je objavljeno moje izlaganje, iako je u to vreme taj isti tužilac veoma pažljivo nadgledao rad ovog lista i ostale štampe. Poznato je da je broj Anala Pravnog fakulteta u kome je objavljena celokupna diskusija sa prošlogodišnjeg sastanka zabranjen rešenjem Vrhovnog suda Srbije, ali zabrana tog broja nije bila tražena samo zbog mog izlaganja, već i zbog nekih drugih. Uostalom, Veće Pravnog fakulteta nije se složilo s ovom zabranom, već je preduzelo korake kod Saveznog javnog tužioca s molbom da ovaj podigne zahtev za zaštitu zakonitosti.
III Što se tiče treće tačke optužbe, moram da priznam da ne razumem šta je to što mi se stavlja na teret. Pogotovo ne razumem kako je javni tužilac mogao naći ma kakav nacionalistički prizvuk u mom članku ili čak poziv na razbijanje bratstva i jedinstva. Ta već sam naziv članka, ,,Kamen razdora‘‘, jasno pokazuje da njegov autor ima sasvim drugačije namere, da je njegov autor za jedinstvo, a protiv razbijanja tog jedinstva! Od prve do poslednje rečenice, taj članak i ne govori ni o čemu drugom nego o potrebi očuvanja tog jedinstva. S kakvim se pravom može tako olako izvrtati smisao jednog napisa? Može biti da treća tačka optužbe cilja na moju neposlušnost, to jest da ona nalazi neku neprijateljsku nameru u mom neslaganju s tim da se Meštrovićev mauzolej po svaku cenu podigne na Lovćenu. Možda tužilac smatra da tim svojim stavom ugrožavam celokupan poredak vlasti u ovoj zemlji? Međutim, očigledno je da moje ,,protivljenje‘‘ odluci Skupštine cetinjske opštine jedva da dostiže oštrinu i odlučnost ,,protivljenja‘‘ toj istoj odluci mnogih jugoslovenskih pisaca, umetnika i naučnika, koji su objavili svoje priloge u istom broju časopisa, tako da nimalo nije jasno zašto je moj članak uopšte privukao pažnju javnog tužioca. Zar takvo ,,protivljenje‘‘ uopšte potpada pod udar krivičnog zakona? Uostalom, zašto javni tužilac nije svojevremeno tražio zabranu Umetnosti u kojoj je objavljen moj prilog, već je mirno pustio taj broj bez prigovora? Ako mu je u novembru prošle godine bilo savršeno jasno da moj članak neće izazvati čak ni uznemirenje građana, pa nije preduzeo nikakve zaštitne mere, otkud to da me on sada zbog te iste stvari može optuživati kao da je u pitanju teško krivično delo. Nije li u ovom slučaju njegov zahtev isto tako nezakonit kao i u slučaju mog izlaganja objavljenog u Studentu? IV Na kraju hteo bih da kažem nešto bliže o svojim pobudama i namerama budući da javni tužilac pokušava da obrazloži ukazivanje na neku moju tobož duboko ukorenjenu i postojano izražavanu zlu volju prema društvenom i politič kom uređenju u Jugoslaviji u celini. Doduše, tužilac ne navodi nikakve konkretne razloge kojima bi potkrepio ovu svoju pretpostavku, već samo uopšteno tvrdi da sam ja ,,godinama kontinuirano, kad god se radilo o većim zaokretima u našem društvenom razvitku, uvek bio protiv ostvarivanja tih zaokreta.‘‘ Nije jasno kakvi su to ,,zaokreti‘‘ o kojima javni tužilac govori. Misli li on na narodnooslobodilačku borbu, na sukob s Kominformom, na IV plenum SKJ ili, možda, na studentski pokret iz juna 1968? I veruje li on da sam ja u bilo kom od ovih događaja bio na pogrešnoj strani? Čime on to može da dokaže? Još manje je jasno kako to da sam se ja mogao tako uporno i neprekidno suprotstavljati tim ,,zaokretima‘‘ (i to naočigled celog sveta, jer kako bi, inače, tužilac znao za to moje suprotstavljanje), napredujući pri tom relativno vrlo brzo u službi, počev od asistenta (1954), preko docenta (1957) i vandrednog profesora (1964), do redovnog profesora (1969)? Kako to da u javnosti dosad niko nije ozbiljno ni progovorio o nekim mojim postojanim zlim namerama, a kamoli pokušao da stane na put toj mojoj dugogodišnjoj ,,neprijateljskoj‘‘ delatnosti? U stvari, uzimajući reč u diskusiji o ustavnim promenama i iznoseći svoje mišljenje o moralnoj strani graditeljskog poduhvata na Lovećnu, rukovidio sam se onim istim razlozima kojim se već pune dve decenije rukovodim u svojoj naučno-pedagoškoj i uopšte javnoj delatnosti. Sva moja životna orijentacija izgrađena je na načelnom poverenju, a ne na prikrivenom, pritvorenom nepoverenju prema ovom društvu. To što se ja zalažem više za kritiku nego za apologiju postojećeg, nije nikakav dokaz za postojanje nekih neprijateljskih namera kod mene, jer je kritički odnos prema bilo čemu mogućan samo pod pretpostavkom privrženosti. Smatram da je otvoreno i slobodno raspravljanje o svim društvenim pitanjima najviši društveni imperativ i najpreča potreba svakog društva. Onaj koji se samo prilagođava postojećem stanju, kome je stalo samo do saobražavanja trenutno povlašćenom načinu mišljenja i izražavanja, taj je ravnodušan prema svojoj zemlji, misli samo na svoj lični interes. Neprijatelji nisu oni koji javno iznose svoja shvatanja (makar i pogrešna i nedovoljno promišljena), već oni koji uvek ćute, koji rovare iza leđa javnosti, koji kuju svoje planove u potaji.
U vezi sa tim, samo još reč-dve o mom odnosu prema narodu kome pripadam. Bio bih neiskren ako bih prećutao da volim svoj narod. Ali moja ljubav prema srpskom narodu nije opterećena nikakvim fanatizmom i isključ ivošću. Nikad nisam cenio rodoljube koji dolaze u sukob sa čovekoljubljem.
Ne vidim kakvog uopšte ima smisla rodoljublje koje ne uključuje u sebe ljubav prema čoveku kao takvom. Nikad nisam smatrao da je lepo, dobro i istinito rezervisano samo za mene, dok je drugim ljudima uskraćen pristup tim vrednostima, a najmanje mi je bliska misao da je lepo, dobro i istinito samo ono što krasi moj narod, dok drugi narodi znaju samo za nešto suprotno tome. I lični i kolektivni egoizam podjednako su mi strani i mrski. Moje osnovno životno opredeljenje je humanističko i nema nikakve veze s nacionalizmom i šovinizmom.
Po sebi se razume da nije na meni da ocenjujem koliko sam u svakom konkretnom slučaju dostizao ono za čime sam težio. Ali u trenutku u kome javna tužba baca senku na celokupnu moju javnu delatnost, iskrivljujući njen osnovni društveno-istorijski smisao, pa čak i stavlja u pitanje moj moralni integritet, mislim da sam bio dužan da kažem nešto i o tim svojim težnjama.
ZAVRŠNA REČ MIHAILA ĐURIĆA
Na završetku ovog procesa, koji se na razne načine i u različitom stepenu pritiska sve nas koji učestvujemo u njemu, hteo bih da se neposredno obratim svojim sudijama. Makar to bilo i mimo svih ustaljenih sudskih navika i pravila procesnog prava.
Ovo suđenje nije samo moja stvar i ne tiče se samo mene lično. Njegovo pokretanje i održavanje imaju mnogo širi društveni značaj. Utoliko presuda koju ću ovaj sud doneti neće pogoditi samo mene. Ona će odlučiti o sudbini jednog velikog načela koje u hrabrosti za istinu vidi najviši izraz ljudskog dostojanstva i najjaču potvrdu društvenog angažovanja, pa će, prema tome, ta presuda posredno uticati i na životne izglede mnogih mojih đaka kod kojih sam tokom toliko godina nastojao da probudim ljubav prema istini kao najvećoj strasti uma ili, što je jedno te isto, ljubav prema pravdi kao najvažnijoj odrednici karaktera. Nadam se da će ovaj sud imati dovoljno snage da donese presudu kakvu od njega očekuju svi oni kojima istinski leži na srcu dobro ove zemlje.
* Dana 17. jula 1972. godine Veće Okružnog suda u Beogradu, kome je predsedavao sudija Đorđe Katić, osudilo je profesora Mihaila Đurića na dve godine strogog zatvora.