Odbrana Mihaila Đurića
Moram najpre da izrazim svoju duboku zabrinutost zbog ovog suđenja, zbog ovog iznenadnog i neopravdanog napada na moju ličnost, zbog ovog grubog vređanja mojih osnovnih ljudskih i građanskih prava. Odbacujem od sebe optuž nicu kao proizvoljnu i neosnovanu. Smatram da je ta optužnica suprotna duhu i slovu pozitivnog zakona ove zemlje. Sama činjenica da je takva optužnica mogla biti podignuta deluje obeshrabrujuće i onespokojavajuće. Kuda to jugoslovensko društvo ide ako ovakav proces treba da obezbedi neku njegovu konsolidaciju? Kakvu li to viziju socijalizma imaju oni koji su pokrenuli ovo suđenje? Ne znam mogu li se pred ovim sudom odbraniti od optužbe koja je bačena na mene. Ovo zbog toga što je u poslednje vreme u javnosti izneto toliko pogrdnih izjava protiv mene, što je moje ime toliko upotrebljavano i zloupotrebljavano u najrazličitije svrhe, da se s pravom može postaviti pitanje: postoje li danas uopšte koliko-toliko povoljni uslovi za nepristrasno i objektivno procenjivanje mojih shvatanja zbog kojih sam izveden pred sud? Jer ako je optužnica protiv mene podignuta na osnovu osude mojih shvatanja koja je u javnosti već prikazana kao gotova stvar, šta je još ostalo sudu da ispituje, proverava i presuđuje? No, uprkos tome što su spoljašnje okolnosti pod kojima se ovaj proces vodi sasvim nepovoljne, meni ne ostaje ništa drugo nego da pokušam da pred sudom dokažem proizvoljnost i neosnovanost optužbe, kad već nisam imao prilike da učestvujem u razgovorima o sebi i svojim shvatanjima sa onima koji su me iza mojih leđa politički osudili.
I U pogledu prve tačke optužbe rekao bih dve stvari: 1) Javno izneto mišljenje jednog stručnjaka pozvanog da uzme učešće u javnoj diskusiji povodom najnovijih ustavnih promena (na koju su, uostalom, bili pozvani svi građani ove zemlje) ne može se kvalifikovati kao neprijateljska propaganda. To može biti neočekivano, nepoželjno, čak neprihvatljivo mišljenje, ali nikako neprijateljska propaganda. S tim mišljenjem se može polemisati, ono se može osporavati, mogu mu se nalaziti razne mane i nedostaci, ali ono ne može biti predmet krivičnosudskog postupka. Pogotovo ne godinu i nekoliko meseci posle njegovog iznošenja.
Odsustvo bitnih elemenata krivičnog dela neprijateljske propagande je ovde očigledno. Naučno-stručni sastanak nije mesto na kome se bilo ko može pozivati ili podsticati na bilo kakvu delatnost, a najmanje je moje izlaganje išlo za tim da kod mojih kolega izazove ili učvrsti ma kakvu odluku koja bi značila spremnost za delatnost protiv države. Na naučno-stručnom sastanku mogu se samo iznosti različita mišljenja i ništa drugo. U konkretnom slučaju, radilo se o razmatranju prednacrta jednog zakonskog teksta sa stanovišta različitih nauka koje se neguju na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Prema tome, pravna situacija je ovde sasvim jasna: optužnica je nezakonita.
Po zakonima naše zemlje, meni se ne može suditi za delo koje nisam počinio. Ali ako optužba nema nikakvog osnova u zakonu, na čemu se, onda, ona drži? Da li je to, možda, samo društvena hipokrizija kad se neko najpre pozove da slobodno i otvoreno govori, pa se posle toga krivično proganja? 2) Smisao mog prošlogodišnjeg izlaganja na sastanku sekcije Udruženja univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu je iskrivljen i izvitoperen.
Istrgnuti su delovi iz celine, pogrešno su shvaćeni i protumačeni. U mom izlaganju je otkriveno upravo nešto suprotno njegovom stvarnom sadržaju. Oni koji pomoću istrgnutih navoda dokazuju da sam ja nacionalista, mogli bi, isto tako, dakzati da je Marks bio antisemit. Dovoljno je samo da proizvoljno odaberu i poređaju neke rečenice iz poznatog Marksovog razmatranja o jevrejskom pitanju. Za razumevanje pravog smisla mog prošlogodišnjeg izlaganja neophodno je imati u vidu celinu moje argumentacije. Baš kao što je neophodno i voditi računa o celokupnoj društveno-političkoj situaciji u Jugoslaviji u vreme kada je održan pomenuti sastanak.
Nikad se nisam ustručavao da javno kažem ono što mislim i nikad nisam bežao od toga da uzmem na sebe sve posledice onoga što mislim i govorim, tako da niko nema prava da mi podmeće svoja proizvoljana i nakaradna tumač enja i pretpostavke. Svojim prošlogodišnjim izlaganjem hteo sam da razoblič im nacionalističku zaslepljenost i podivljalost, koja je u ono vreme, šireći se kao lavina, ugrožavala sam opstanak Jugoslavije, i da na primeru srpskog naroda ukažem na apsurdnost, na nemogućnost, na bezumnost krajnjih konsekvencija te zaslepljenosti i podivljalosti. Nisam ja govorio iz obzira prema nekom uskom, partikularnom interesu, još manje iz neke mržnje prema bilo kome, već iz duboke zabrinutosti za sudbinu čoveka na ovom našem jugoslovenskom tlu.
Tvrdio sam da je tužno i žalosno što je nacionalno pitanje kod nas tako naglo izbilo u prvi plan, potiskujući u pozadinu sva druga pitanja, što je pitanje nacionalnog i državnog razgraničavanja postalo kod nas tako aktuelno i sudbonosno.
Nije mi bilo ni na kraj pameti da tražim izlaz u nekakvom odbrambenom nacionalističkom programu, to jest da se od jedne nacionalističke pomahnitalosti spasavam tražeći pribežište u nekoj drugoj. U tom smislu, rekao sam sledeće: ,,Odbijam da prihvatim nacionalno i državno opredeljenje kao osnovno, najvažnije, najsuštastvenije ljudsko opredeljenje. Ni nacionalno pitanje, ni pitanje osnivanja države nemaju više epohalnu važnost. To nisu bitna pitanja našeg vremena, uprkos tome što ih jedno zlosrećno nastrojenje tako uporno povampiruje u našem prostoru.‘‘ Ili nešto dalje: ,,Ima nečeg uvredljivog i nedoličnog u tome što smo danas svi uhvaćeni u mreže nacionalizma, što danas svi moramo da se bavimo onim što nije i ne može biti naša glavna, a kamoli jedina preokupacija. U vremenu u kome živimo ima težih, ozbiljnijih, dalekosežnijih pitanja od ovih koja su najednom postala toliko važna. Pod pritiskom onoga u šta nas drugi guraju, nemamo više mogućnosti ni da slobodno dišemo i nismo više u stanju ni da se suočimo s onim što je bitno. Žalosno je da je baš u Jugoslaviji nacionalno pitanje ponovo postalo tako akutno, budući da je najveća nesreća u našoj nedavnoj prošlosti bila posledica upravo nacionalističkog divljanja.‘‘ U mom izlaganju nema nikakvih kategoričkih tvrdnji u pogledu održanja srpskog ,,nacionalnog bića‘‘. Niti ima ma kakvih neistina o ondašnjim prilikama u zemlji. Nisam zagovarao nikakvo suprotstavljanje srpskog naroda drugim narodima u Jugoslaviji, niti sam se zanosio mogućnošću stvaranja nove srpske države. Pokazao sam samo da se u situaciji u kojoj se podižu državne granice između pojedinih delova srpskog naroda nužno moraju postaviti mnogobrojna pitanja političkog, odnosno državno-pravnog karaktera, u punoj svesti o tome da ta pitanja ne zaslužuju da budu u središtu naše pažnje, jer su istorijski prevaziđ ena. Samo iz perspektive jednog izrazito humanističkog shvatanja, koje se nalazi u osnovi čitave moje kritike ondašnjeg stanja u jugoslovenskom društvu, može se razumeti težina i ozbiljnost moje ondašnje uznemirenosti zbog razvoja događaja u zemlji kojoj pripadam.
Daleko sam od svake pomisli da moje prošlogodišnje izlaganje na Pravnom fakultetu sadrži zbir nekih konačnih, nepobitnih, neprikosnovenih istina. Sasvim je mogućno da izvesne formulacije u tom izlaganju nisu najbolje i najsrećnije i da pojedinim nagoveštenim tezama nedostaje potpunije obrazloženje. To postaje sve jasnije što se više udaljavamo od trenutka u kome se moje izlaganje prvi put pojavilo u javnosti. Ali kritičko pretresanje mojih shvatanja i eventualno njihovo korigovanje ima smisla samo u akademskoj sredini, krugu stručnjaka, pred sudom nauke, a nikako pred krivičnosudskim većem, u sudskoj dvorani, u krivičnosudskom postupku.
II O drugoj tački optužbe kazaću samo to da je odluku o objavljivanju celokupne diskusije koja je marta prošle godine održana na Pravnom fakultetu u Beogradu doneo organizator te diskusije — uprava sekcije Udruženja univerzitetskih nastavnika Pravnog fakulteta, odnosno nastavničko veće istog fakulteta.