Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
Napomena: Nebojša Kandić je devedeset pete objavio provokativnu knjigu pesama Saradnici na žiroskopu. Partizanovac je.
20. Neorealizam iz Kanade Prava je prilika da pobrojimo književne postupke karakteristične za poetiku ,,neorealizma‘‘. To su: • zasnivanje fabule na neposrednoj stvarnosti; • preslikavanje jednolične trivijalne svakidašnjice; • zanimljiv zaplet; • uvođenje autobiografizama i dokumentarnih, kao i naturalističkih detalja u tekst; • realizam stražnjih, zajedničkih dvorišta, kuhinja i menzi, nužnika privatnih a i javnih; • ,,podražavanje‘‘ filmova, TV i radio emisija, spotova, kompjuterskih igrica i tome slično; • neobavezan ton pripovedanja sa primesama živog usmenog kazivanja (,,skaz‘‘) ili novinarskog stila (reportaža, putopis, laka i slobodna esejistika itd); • korišćenje žargona i dijalekatskog govora; • psovke i tzv. vulgarni izrazi: sve po spisku; • satira, ironija, cinizam, parodija, burleska i sve ostale podvrste humor( izm)a; • prigušena patetika i moralisanje iz drugog plana; • postupak po kojem se ,,neorealizam‘‘ udaljuje od stvarnosne proze a približava postmoderni i metaprozi. Taj postupak je podrivanje dominantnog realističkog privida. I to na najrazličitije načine: kroz motive preuzete iz književne i opšte umetničke baštine, ili iz religioznih i mitoloških tekstova, kroz motive načinjene po uzoru na ,,nerealističke‘‘ žanrove, kakvi su horor, ,,ljubić‘‘, porno, ,,slepstik‘‘ komedija i SF, ili, što je najčešći slučaj, obradom građe preuzete iz masovnih medija i pop-kulture; ili prosto navođenjem lažnih dokumenata, istorijskih izvora, literarnih citata…
Sve ove postupke majstorski je primenio prvo Nebojša Kandić. I ono što se do zrelosti razvilo u njegovom samizdatu iz devedeset druge, dobilo je sjajne plodove pretprošle godine u Oproštajnom daru Vladimira Tasića.
Kao glavni junak i pripovedač Oproštajnog dara prikazan je jedan novosadski doktor od trideset i nešto leta. On svoju sreću traži u Kanadi, kao stručnjak za anatomiju u ,,Centru za ljudsku simulaciju‘‘ i, uzgred, iskušava vlastiti spisateljski poriv rekapitulirajući pređeni životni put.
Taj lik predstavlja jednog od mnogih koji su nas napustili u procesu ,,odliva mozgova‘‘. Tipičan je primer(ak) današnjeg srpskog intelektualca — seobara, dvojnog državljanina, bezdomnog čoveka na razmeđi dveju kultura, maternje, koja je još uvek bliska drevnom mitosu i etosu, i zapadnoevropske, koja je, po ironičnim rečima bezimenog pripovedača, ,,ljupka mešavina funkcionalizma i puritanskog fanatizma‘‘.
S druge strane, koliko god da su tipični, pripovedačev identitet, životni put i misaoni horizonti su izrazito individualizovani. Naime, autor je skladnom kombinacijom individualnog i tipičnog uspeo da izvaja i izrazitog, i reprezentativnog, i životnog junaka. Takav stepen realističnosti i objektivnosti redak je (ako ga uopšte ima) u silnoj, a ipak nejakoj, više pomodnoj nego autentičnoj, literaturi ,,apatrida‘‘ ispisanoj na srpskom za minulih petnaestak godina.
Uverljivost i reljefnost Tasićevog ,,neorealističkog‘‘ pisma su za svaku pohvalu. Možda tek jedna, eventualno dve ne baš uspele groteskne sličice odudaraju od izvanredne celine. Ali to je dozvoljeno i zanemarljivo odstupanje. Jer reč je o remek-delu ,,neorealizma‘‘.
Taj novi pravac u prozi, podvlačim, podrazumeva i primenu postupaka koji su daleki od tradicionalnog realističkog i naturalističkog pisma, ili su mu protivni. Tako, recimo, usred pripovedanja Tasić uvodi jedan naučnofantastični motiv, to jest, onaj ,,Centar za ljudsku simulaciju‘‘.
Ali kako to čini? Pa, jednostavno rečeno, potpuno ga i bez ikakvog ostatka uklapa u stvarnosni ambijent, te bi ,,naivni‘‘ čitalac na brzinu mogao zaključiti da takav ,,Centar‘‘ uistinu postoji u beloj pustari tamo negde na severu američkog kontinenta. Učinilo bi mu se da je posredi nekakva supermoderna ,,haj-tek‘‘ ustanova sa ,,razvijenog Zapada‘‘, a ne projekcija piščeve mašte.
Pomenućemo još jedan krucijalni primer. Reč je o liku koji je za narativnu strukturu Oproštajnog dara gotovo jednako bitan kao i junak/ pripovedač romana. Taj glavni sporedni lik, čije reči i dela iniciraju, zasvođuju i donekle finalizuju prikazanu fabulu, deluje poput pojedinač nog otelovljenja izvesnih postmodernističkih ideja. Ali on, iako ,,obelež en‘‘ svojevrsnim svetonazorom, nije papirnata kreatura svedena na teze i dokaze, nije jednodimenzionalni ideolog, već je, starinski rečeno, kao od krvi i mesa.
Začudo, ima i nekih kritičara 10 koji su prevideli da Oproštajni dar samo spolja liči na ,,kanadsku prozu‘‘Davida Albaharija, a da je u suštini pravi paradigmatični ispis proze novog pravca. Ono što je za ovu dvojicu pisaca zajedničko, jesu tema, egzistencijalna situacija i erudicija. Ni manje ni više od toga. Čak bi se, bez mnogo preterivanja, moglo reći da oni pišu sa upravo suprotnih poetičkih stajališta. Takođe, u Oproštajni dar udenute su manje-više prepoznatljive aluzije ne samo na Albaharijeva dela, već i na Kišova, Pavićeva, Basarina… Ali sve književne aluzije kojima se Tasić koristio, a ima ih zbilja mnogo, jesu u funkciji nove poetike. One su polemičke prirode, a povrh toga su uronjene u dubinu teksta, u kojem je prvi plan sazdan mimetički.
Ovo nas već uvodi u mnogo širu temu, a to je detaljna analiza odnosa dvaju proznih pravaca: ,,postmodernizma‘‘ i ,,neorealizma‘‘. No, takvu analizu, koja mora da uključi i razmatranje ,,stvarnosne‘‘ proze kao trećeg značajnog pravca u našoj novijoj pripovednoj književnosti, ostavljamo za neku drugu priliku. Ili nekom drugom.
Napomena: Vladimir Tasić je sklon crveno-belim bojama. Ali -Vošinim.
11 Krsto Perović NEW REALISM IN LATEST SERBIAN PROSE Summary The author analyses a course in modern Serbian prose, which he calls neo-realism. In the time of domination of post-modernism, this course had been repressed and neglected by official critics. The author analyses some ten novels and stories the topic of which is football, whose authors pertain to the younger generation of Serbian writers. Connecting them with the realistic tendency in Serbian literature and pointing out the new literary procedure applied, the author concludes that they have been unjustly neglected and that they indicate a new course of modern prose.
Key words: realism, neo-realism, post-modernism, prose of new course, literary genre, literary underground.
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac