Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
18. Slobodne procene čoveka u crnom Da proberemo štogod i od starijih, iskusnijih. Za tu priliku preuzeć emo ulogu rigoroznog, nepristrasnog i svevidećeg sudije kakav je bio, recimo, elegantni čovek u crnom — Zoran Petrović. Oblačim, dakle, dres omiljenih crnih boja i krećem sa centra.
Tu, u centralnom krugu terena su, naravno, Arsenijević i Ćirić, večiti talenti i favoriti mnogih kritičara (i nekih političara). Šta reći o tom tandemu? Ništa novo, zasad. Uz njih, evo i Vuleta Žurića. I njega su uticajni pojedinci, takođe polovinom 90-ih, istakli kao mladu nadu srpske književnosti. Žurića sam napismeno kritikovao 2001. zbog brzopletog i aljkavog stila. Trebalo bi da se više ugleda na neverovatno samodisciplinovanog Rejmonda Karvera, koga inače podražava u znatnom broju svojih priča.
Pritrčavamo grupi autora čija će najbolja proza tek doći, nadam se, uskoro.
O Igoru Marojeviću sam pisao triput, prikazao sam sva tri njegova prozna dela, i romane Obmana boga i 24 zida, i zbirku Tragači. Preskočio sam prvi, ali prikazah drugi roman Branislava Bjelice — Beogradsko čistilište, i tom prilikom okrpih kritičara Miletu Aćimovića Ivkova, jer, za razliku od Baneta Bjelice, ne razlikuje poetiku ,,neorealizma‘‘ od poetike ,,stvarnosne‘‘ proze. Prvo pripovedno delo Nenada Jovanovića, zbirka Plombe, takođe se našlo u mojoj kritičkoj beležnici. Igrom slučaja, govorio sam na promociji zbirke Na žalost, uglavnom o muškarcima Srđana Protića; razgovor sa autorom nastavljen je u kafiću, a potom na ulici. Imam šta da napišem i o Srđanu Valjareviću, vrlo pozitivno, doći će vreme da se posvetim i njegovom opusu, od romana List na korici hleba, preko zbirke Džo Frejzer i 49 pesama, pa sve do Špartanja (samo o tim dobro pogođenim i reprzentativnim naslovima valja ispisati makar po jednu stranicu). Sa nestrpljenjem iščekujem izlazak prvog romana i novih priča Vladimira Lazarevića. Imao sam zadovoljstvo (i sreću) da pročitam rukopisnu verziju Lazarevićevih priča ,,Slika‘‘, ,,Jagnje‘‘ i ,,Igra olovnih kuglica‘‘. Odlične su.
Doskora sam rado iščitavao rukopise I. Marojevića, a njegovu tragikomičnu krimi-novelu ,,Rat za čast Moane Poci‘‘ (Moana Poci je ona pokojna italijanska porno diva, i uz to humanitarna radnica) cenim kao antologijsku. U istu antologiju stavio bih priče ,,Umetnost moje sestre‘‘ N. Jovanovića, Spasojevićevu ,,Labudovu pesmu‘‘ (…), ,,Udavio se čamdžija Cvajg‘‘ S. Papića, ,,Na simsu‘‘ M. Vidojkovića, ,,Sliku‘‘ V.
Lazarevića, i tako redom, od jednog ,,neorealiste‘‘ do drugog, od jedne zbirke do druge. Uvrstio bih i nešto kratko od Ćirića i V. Žurića, panorame radi, a Arsenijević je pisao, barem do sada, samo nadugačko.
Međutim, kada se neki budući književni istoričar nameri da izučava srpsku književnost s kraja II i s početka III milenijuma, moraće da se najpre ozbiljno udubi u knjige kojima su posvećena završna poglavlja ovog pregleda. Reč je o dva romana od kojih je prvi više okrenut ,,stvarnosnoj‘‘ prozi, a drugi — ,,postmodernizmu‘‘. Posebno je zanimljivo to što se oni skupa mogu čitati kao dvodelno svedočanstvo o udesu urbanog srpskog intelektualca s kraja XX veka: od sedamdesetih i ,,zlatnog doba‘‘ Brozove Jugoslavije, do katastrofe devedesetih i novih seoba.
19. ,,Neorealizam‘‘ iz andergraunda Slučaj za sebe je Pakao genija ili telo žene. Ovu minijaturnu (kvazi)autobiografiju ispisao je Nebojša Kandić od 4. do 18. januara 1992. u Beogradu. Zatim je svoj prvenac odštampao na geštetneru u dvadesetak primeraka, i to svojeručno. Primerke je delio prijateljima i čitaocima-namernicima, pa je tako, prelazeći iz ruke u ruku, ovaj samizdat postao kultno štivo u jednom delu prestoničkog andergraunda. A kada je 2001. izašlo drugo, dopunjeno izdanje u okviru ,,Aleksandrije‘‘ (opet Beograd), književni kritičari su se mogli uveriti da je Kandić prvi u Srba napisao jednu čisto ,,neorealističku‘‘ knjigu. Međutim, kritičari su zaobišli ovu činjenicu, kao i roman u celosti (jedini izuzetak bio je, naravno, nižepotpisani ,,čovek u crnom‘‘). Vredi zato ponoviti i dodati još neke utiske o ovom mini-romanu.
Naslov je težak i gromopucatelan čak: Pakao genija ili telo žene.
Ali je i ironičan. Pravo rečeno, posredi je jedna dobro pogođena ,,kemp‘‘ etiketa. Podnaslov je radna biografija.
U znatnom delu fabula ima autobiografsku podlogu, ali je čitav niz poglavlja zasnovan na o očiglednom kvazidokumentarizmu (konkretno, umetnuti su fingirani, parodijski obojeni isečci iz novina poput Ilustrovane politike). Junak ovog roman(čet)a radio je ama baš svašta. Između 1976. i 1992. bio je nakratko ,,dostavljač‘‘ (dostavljao je kafanama i prodavnicama gajbe sa sokovima), čistio je tepihe, vodao turiste, svirao bubnjeve i bio muzički menadžer, pisao kolumne za ugledne listove, kružio belim svetom, varao strankinje za debele novce, ali je tu nečistu rabotu obavljao kao i svaku drugu, dakle, sa stilom i uz (auto)ironiju…
I tako redom, od jednog do drugog i dvadeset i četvrtog posla, od nemila do nedraga, uzduž i popreko bivše nam domovine, ali i po Engleskoj, Italiji, Češkoj. Španci bi rekli, bio je pravi pikaro s kraja XX veka. Mi ćemo ga odrediti kao antiheroja socijalističkog rada. Ali on je, iznad svega, jedan autentični periferijski zmaj neopterećen ideologijom bilo koje vrste, potpuno oslobođen od robovanja novcu i ostalim materijalnim dobrima.
Osim što je prvi u svojoj poetičkoj vrsti, ovaj iskričavi roman(čić) predstavlja uzorni artefakt književnog andergraunda. Po tome se razlikuje i od Hoboa i od U potpalublju. Ovu distinkciju podvlačim crvenom bojom, jer Arsenijević i Ćirić su autori skloni pripovedanju (i propovedanju) o urbanoj potkulturi, o alernativi i tome srodnim temama. Pri tom kao da zaboravljaju na to da čim su kročili na književnu scenu, objavivši svoju prvu knjigu, smesta su postali nagrađeni književnici (Arsenijević je dobio ,,Ninovu nagradu‘‘, a Ćirić ,,Matićev šal‘‘ za poeziju).
S druge strane, ,,saradnik, najavljivač, svirač u predgrupi, direktor oganizacije KPGS a sve to u toku 88/89 na projektu RAMBO AMADEUS‘‘, Nebojša Kandić kratko i uzdržano je rekao: ,,Andergraund je nezamisliv u gradu koji nema ni podzemnu železnicu. Sa dosadašnjim državnim aparatom i andergraund uglavnom liči na zavičajnu psovačku pijanku. Neutemeljenost i pojedinačnost ovdašnjeg kulturnog života isključ uje odrednice kakve su establišment i andergraund.‘‘ 9 Dodajmo da je šteta što Pakao genija… nije odmah devedeset i druge objavljen kao zvanično izdanje. Jer on ima znatnu kvalitativnu premoć nad ona dva ,,ninovca‘‘, koja su aklamacijom književnokritičke većine promovisana za etalone novog proznog pravca. Inače, Kandić je u istom intervjuu napomenuo da ,,podsećanje na stvarnost, na tragičnu i besmislenu crtu leži u samoj srži neorealizma. Veselje u neorealizmu, to je neki duhovni položaj koji me je uvek interesovao‘‘.
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac