Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
15. Crveni đavoli i Boginja Dakle, tek je grupa pisaca iz generacije 1965–75. krenula kolektivno da u sportu traži i nalazi nekakav bitni deo svog ličnog (ima li pisac išta ličnije od vlastitog teksta) identiteta.
Sezona je u punom jeku i nema se puno vremena za ostalo. Ostalo su sitnice, sitnije ili krupnije. Sitnije su: šah, ping-pong, veslanje, dizanje tegova, boćanje i slično. To su samo rekreativne discipline za sticanje i održavanje psihofizičke snage i kondicije. Krupnije su one sitnice što nam donose medalje i slavlje na trgove i ulice, u kuće i kafane. Košarka, odbojka, rukomet i vaterpolo. Ali za pisaćim stolom glavno je znate već šta.
Tim, bezmalo isključivim, izborom jednog jedinog sporta otvaraju se sledeće pripovedačke mogućnosti: • brzopotezno osvajanje širokog a umetnički neistraženog tematskog horizonta; • oslikavanje prosečnog muškarca, sportskog prognozera i nesuđenog selektora nacionalne reprezentacije; • razvijanje sluha za stilske bravure, suve listove i savršene, produžene volej udarce jednog Pelea ili Piksija; • spuštanje perspektive u jedan sloj donjega sveta, u živopisnu i adrenalinsku potkulturu zulu-voriorsa, varvara, bedblubojsa, cigana, grobara, crvenih đavola…; • posredno učešće u najmasovnijem karnevalskom pokretu današnjice, čiji vrhovni simbol, pehar svetskog prvaka, nije slučajno proglašen ,,Boginjom‘‘; • prikazivanje jednog fenomena karakterističnog za: a) ideologiju multikulturalizma (nominaciju za Nobelovu nagradu za mir dobila je Uefina akcija protiv rasizma na stadionima); b) postindustrijski kapitalizam (upozoravam: među glavnim sponzorima Mundijala su ,,Koka kola‘‘ i ,,Mekdonalds‘‘ — mislite o tome!); c) ,,novi svetski poredak‘‘ (novine su pomalo pisale o tome kako su se japanski zvaničnici bunili što je FIFA naknadno odlučila da se Mundijal 2002. mora održati uporedo i u Japanu, koji je isprva izabran za JEDINOG domaćina, i u Koreji. Dodajmo — u antikomunistič koj i nenuklearnoj Južnoj Koreji. A treba li dodati da je svega osam godina ranije Mundijal poveren jednoj državi čije stanovništvo sa visine gleda na omiljeni nam sport. Reč je, naravno o U.S.A imperiji, u kojoj je skovan termin ,,soccer‘‘).
I tako redom. Moglo bi se nabrajati i razlagati do preksutra. Pa opet se ne bi moglo iskazati šta sve ,,najvažnija sporedna stvar‘‘ pruža savremenom piscu. I sasvim je logično što je ona postala to što jeste i u ,,neorealističkom‘‘ svetu.
16. Igra, fenomen, stvar, simbol Uključite TV, u bilo koji čas dnevni ili noćni, samo bacite pogled kroz taj elektronski prozor u sve(t) i namah ćete se uveriti da se jedna igra (kao i jezik, kao i književna i svaka druga umetnost, igra je praiskonski znakovni sistem kojim ljudi opšte i modeluju stvarnost), kažem, jedna se igra izdvojila kao nezaobilazni i kristalni znak (n)ovoga doba. Drugačije rečeno, duh našega vremena se upravo prelama u hiljade boja odbijajući se o taj fenomen savršene, bogolike, okrugle forme.
Zato, svako ko reši da u pričama i romanima detaljno i izbliza opiše neki reprezentativni isečak tekućeg života(renja) u selu našem globalnom, prosto je osuđen da zakači makar jedan od aspekata stvari koja je sporedna, a toliko važna, najvažnija. Koji će značenjski potencijal pojedinac izvući iz te stvari, igre, tog fenomena, znaka — nije važno. A sasvim je nebitno hoće li pri tom njegov autorski stav biti idolopoklonički ili nipodaštavajući, ironičan ili sentimentalan, ili kakav god mu drago.
Koliko ljudi toliko ćudi. Jedan simbol — beskraj mogućih značenja.
Ali treba uloviti simbol u jezičko pletivo i ostaviti ga živog, da tu upleten u redovima i između njih, što duže, ako je moguće i doveka, poigrava, pulsira, zrači. Treba zabiti pobedonosni pogodak i gledati loptu kako se u mreži koprca, a onda, usporiti kretanje, preći u ,,slow motion‘‘, sve laganiji, i u najlepšem trenu, na vrhuncu — zaustaviti kadar. To je, valjda, cilj i svrha.
17. Triling delija u najavi Fokusirajmo još jednom domaći književni teren.
Ne samo po radikalnom spajanju fudbala i literature, odnosno, fiktivnog i faktičkog, već pre svega po dostignutom stepenu poetske zrelosti, Mihajlo Spasojević se najviše istakao u trilingu ,,neorealističkih‘‘ debitanata 2001. Stil mu je raznovrstan i skoro u potpunosti izgrađen. A nadasve pleni to što on efektno ukršta elemente pozajmljene iz ruske i američke književnosti (iz Gogoljevih i Karverovih dela, recimo). Satira i patetika, burleska i moralizam slivaju se ujedno u Mihajlovoj priči.
Boban Šestić, pardon, Marko Vidojković je palilulski duhovni potomak Bukovskog i Selindžera. Marko je glasnogovornik urbanih pobunjenika, anarhistički pisac prijemčiv za one koji, osim fudbala i još koječega, mrze sve što vole mladi. Takvih, pobunjenika bez dobrog razloga, ima diljem Srbije, pa ne čudi što su romani ,,Selindžera sa Palilule‘‘ naprečac stekli mnogobrojnu publiku. On je uz Ćirića i Arsenijević a trenutno najčitaniji ,,neorealista‘‘. Ali treba istaći da je njegov prvi roman, Ples sitnih demona, dostigao zavidan tiraž zahvaljujući osobitom literarnom štimungu i dokumentarnom sloju, kao i zbog autorove lične harizme, a ne usled medijske hajke na čitaoce kakvu su imali Ninovi romani U potpalublju i Hobo. I za razliku od tih ,,ninovaca‘‘, Markov prvenac nije ,,intelektualistički‘‘ tekst, a za razliku od U potpalublju, posebno, nije ni polupismen.
8 Ono što ovom mladom i ,,sirovom‘‘ talentu preostaje je vežbanje samokritičnosti i umeća brisanja teksta.
Mada najmlađi po godinama i po književnom stažu, Srđan Papić je u zbirci Nepremostive razlike nedvosmisleno pokazao da nije ,,absolute beginner‘‘. Naprotiv. Ovaj bivši navijač i kolekcionar fudbalskih postera je veoma kultivisan i obrazovan pisac. To mu omogućava da aktuelnu svakodnevicu prikaže plastično i verno, ali uz diskretne mitološke reminescencije.
U pristupu mitu, Papić je koncentrisan na simboliku vode kao praelementa iz koga je na(ra)stao čitav kosmos. Zato njegove priče nisu puki odraz stvarnosti. One u prvom planu prikazuju ovdašnji i sadašnji milje, a istovremeno, iz drugog plana, kazuju o onome što je bilo nekada davno, te slute ono što neminovno čeka svakoga na kraju ovozemaljskog puta.
Napomena: i Srđan, i Marko, i Mihajlo su zvezdaši.
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac