Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
12. ,,Ninovac‘‘ protiv Šestića i Ognjenovića Hobo je, rekosmo, rođak ,,profesora komparativnog fudbala‘‘. Dakle, to je još jedan lik ,,magičnog Ćire‘‘. I kao takav, sumnjivog je morala i još problematičnije, vrlo kratke pameti.
Ovaj slavodobitni junak je, već na 12. stranici Ninovog romana 2001. godine, nasrnuo mučki, s leđa, na dvojicu igrača istovremeno. Na nikog drugog do na Šestića (da, da, na Miloša je udario) i na Pericu (jakako, Ognjenovića).
Citiram, opet: ,,Samo što sam ja digao ruke od ‘ciganjskog’ prepucavanja kada sam ukapirao da je Perica Ognjenović drugi Miloš Šestić. Jebi ga, srljanje nije driblanje. Ili se saplićeš o loptu ili je sam sebi protneš kroz noge.‘‘ (Hobo, str. 12).
Ma ‘ajte molim vas, zar su Šele i Perica isti kalibar i tip igrača!? Pa zna se, valjda, ko je dao nekoliko odlučujućih golova na Zvezdinom putu u finale kupa UEFA, a nezaboravan je onaj četvrti protiv berlinskog Dinama; ko je bio veći šmeker od Borote, pa mu tresao mrežu k’o od šale; ko je prelazio ceo teren, nižući redom protivničke igrače, uključujući i golmana, a onda, kada bi svi već videli loptu u gol-autu, uklizao bi, krajnjim naporom, iscrpljen od juriša, od driblinga, uklizao iiii — ostalo je istorija; a u privatnoj hronici mnogih domaćih fudbalofila piše i to da smo na jednom Mundijalu pukli k’o zvečka zato što je Čiča držao jednog igrača na klupi sve do deset minuta pre kraja (Dragan Pantelić, koji je uz Ivana Gudelja i Nenada Stojkovića zmajski igrao, skida rukavice, psuje, traži zamene, ali brani sve šuteve, i opet napušta peterac, šesnaesterac, odlazi u aut, psuje, pa opet brani), i kada spasa nije bilo ušao je ON, i odmah je nad NJIM skrivljen penal, 1:0. Premalo: kasno Miloš u Španiju stiže.
A Perici, ,,Zvezdinoj perjanici‘‘, svaka čast. Ni on se nije blamirao, kako mu to Hobo podmeće. Pamti ga uostalom Sever, a zapamtio ga je, bogme, i Jug. I ,,Kajzerslautern‘‘: (,,Ej, dobiti Nemce u produžetku!‘‘). I ,,Barselona‘‘ sa sve Ronaldom, al’ za malo: stativa, prečka, stativa. Ali Perica nije, niti je mogao biti, drugi Šestić (su čim ćeš pred Miloša, crni Hobo, kukala ti majka).
Elem, Hobo, okani se, ali skroz se okani, ,,ciganjisanja‘‘, i ne psuj bezrazložno one kojima nisi ni do pertli, i to razvezanih. Nije ti književnost ni kafana ni stadion, tamo idi pa si leči kompleksi! Imaš rodni Radnički, pevaće se opet: Kude je taj Niš. Dotle, aferim ti merak. I zapamti: o onome što ne znamo, veli poslovica, valja ćutati. Ćutolog deluje pametno, barem dok ne progovori.
13. Do fudbalizma, od Pindara Ali batalimo ,,magičnog Ćiru‘‘ i njegove ,,ćiriće‘‘, pa se vratimo ozbiljnim problemima.
Otkuda to da su domaći pisci novog realizma (ili novog naturalizma, svejedno), čak i oni koji ne gledaju niti istorijske mečeve niti večite derbije a nekmoli obične ligaške tekme, otkuda su upravo u najpopularnijem sportu prepoznali poželjnu građu? Uzalud je tražiti potpun odgovor u delima njihovih glavnih uzora, a to su, kao što je već rečeno, Hemingvej, Selindžer, Bukovski, Karver, Keruak, Gogolj, Čehov, Zola, Cvajg, Bernhard itd. Oni su, ako su i posvetili koje poglavlje sportu, preferirali, na primer, boks, bejzbol, hipodrom, koridu…
Odgovoru ćemo biti bliži kada uzmemo u obzir jednu drugačiju, opštiju književno-istorijsku činjenicu. U izvesnim periodima književnost evoluira tako što znatan broj autora, kao po dogovoru, odluči da koristi žanrove koji su dotad smatrani za neozbiljne, neakademske, neestetske.
Živimo u takvom periodu. Žanrovi koji su polovinom prošlog stoleća odbacivani kao kič, šund i neukus svake vrste, ili kao izvor priproste pučke zabave (SF, ,,krimići‘‘, tekstovi o sportu, horor, pornografija, ,,ljubići‘‘), zaokupljaju pažnju savremenih umetnika, ne samo književnika.
I ušli su uveliko na ovaj ili onaj način u domen visoke estetike.
To, međutim, ni dan danas neće ili ne mogu da shvate neki lokalni čistunci skloni akademizmu. Njihov problem. Njihov, jer smeću s uma čuvene primere iz prvog klasičnog doba: — iz doba Heraklitove elitističke (i, da kažemo, sportske) misli: ,,Jedan vredi više od hiljadu samo ako je najbolji‘‘; — iz doba u kome su polaznici Platonove Akademije imali obavezne atletske vežbe pre filosofskih dijaloga; — iz doba Diskobolosa, skulpture bacača diska, za koju zna svaki proseč ni gledalac ,,Sportskog pregleda‘‘; — iz doba Pindarovih oda ispevanih u slavu prvaka olimpijskih, nemejskih, istamskih i pitijskih igara.
Sport (,,agon‘‘ po starogrčkom) bejaše odvajkada ne samo legitimna, nego i KLASIČNA umetnička tema. Ali od opšteg stanja u kulturi zavisilo je kada će i u kojoj meri zaokupiti pažnju stvaralaca. Danas je ,,in‘‘, kako kod nas tako i širom zemljinog šara.
5 14. Do fudbalizma, od srpskog folklora Srpska književna umetnost je slabo marila za sport. Bilo je odstupanja od tog pravila, ali retkih. Pomenimo neka.
Stanislav Krakov je sastavio priču o šahu, a Andrić o stadionu.
Pesnik Borislav Radović napisao je proznu crticu o slavlju navijača na Trgu i objavio je u zbirci Neke stvari (2000). Dragoslav Mihailović je roman Kad su cvetale tikve posvetio dorćolskom bokseru Ljubi Šampionu.
Jedan značajni pisac ,,stvarnosne‘‘ proze — Ivan Ivanović, utemeljio je prozni ,,fudbalizam‘‘ u nas, trilogijom Crveni kralj (1972), Vreme sporta i razonode (1976) i Fudbalska generacija (1990). Nažalost, teško da je ijedan ,,neorealista‘‘ pročitao neki Ivanovićev fudbalski esej ili roman. Ovo velim stoga što u njihovim tekstovima nisam našao bilo kakvu direktnu aluziju koja bi vodila na tu stranu. Mislim čak da ni Mihajlo Spasojević, kada je jednoj priči dao naziv ,,Vreme sporta i razonode‘‘, nije imao na umu Ivanovićevo istoimeno delo.
6 Da kažemo i to da se u Gorskom vijencu razgovara o nadmetanju crnogorskih prvaka u puškaranju; Vuk je zabeležio klis, bacanje kamena s ramena i slične narodne igre; epske pesme prenele su do nas mnoga junačka ogledanja: gađanje jabuke kroz prsten, konjičko preskakanje kopalja okrenutih oštricom naviše i slične obredne ispite veštine, snage i hrabrosti.
Malo, zaista malo. Ali i da se koliko pre sedam-osam godina pisalo više, primat bi, pored najpopularnijeg sporta, imao i šah, verovatno.
Naime, pre nadolaska ,,neorealističkog‘‘ talasa glavnu kreativnu struju su, ponavljam, činili ,,postmodernisti‘‘, ,,metaprozaisti‘‘, ,,magijski realisti‘‘ i uopšte pisci kojima je obavezna lektira bio Borhesov i Pavićev opus. I budući da su i Borhes i Pavić pisali o šahu, prvi stihove a drugi prozu, logično je pretpostaviti da bi ,,pavićevci‘‘ i ,,borhesovci‘‘ skloni intertekstualnosti pisali takođe o igri živim figurama na šezdeset i četiri magična polja, e da smatraju sportske teme bitnim.
I tu ima izuzetaka: u pričama Mihaila Pantića igraju se uporedo skvoš i tenis, pojavljuje se otac ,,zulu-vorior‘‘, a ima i šutiranja trojki.
No, po jednom značajnom pripovednom segmentu, Pantić je tipičan ,,neorealista‘‘. A gde je profesor doktor Mika Pantić, tu je, naravno, i njegov kolega po zvanju — Vasa Pavković, mada sa malim zakašnjenjem.
Pavković je, naime, zajedno sa svojim negdašnjim pulenom Vuletom Žurićem, pripremio 1999. godine, a 2001. i objavio, zbornik Sportska priča, u kojem je zastupljeno jedanaest autora.
7 U zbornik je trebalo da uđe i ,,neorealistička‘‘ priča o košarci Vladimira Lazarevića — ,,Igra olovnih perli‘‘, i da je objavljena bila bi najbolja u toj konkurenciji. No, i u Lazarevićevoj prvoj i zasad jedinoj zbirci, Zatamnjenje, koja je ,,metaprozna‘‘, ima sporta, a najzanimljiviji je sledeći odlomak: ,,Sve je igra ako se gleda sa takmičarske strane (…) Uživao sam u takmičenjima podstaknut antičkim agonom, koji se nekom geneaološ kom ujdurmom beše uselio u mene. Samo u trenucima kad sam se takmičio osećao sam se kao ljudsko biće, kao osoba, kao kičmenjak i kao svi ostali iz Darvinovog roto-romana. U trenucima kad se nisam takmičio, pretvarao sam se u najlonsku kesu, u saobraćajni znak, ili, ako bi me poslužila sreća, u košarkašku loptu.‘‘ Za kraj ovog malog popisa posebno bih apostrofirao knjige koje su bile inspiracija za ovaj tekst. To su Volej i sluh (1992) i Kiš, Borhes, Maradona (1995) Boža Koprivice.
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac