Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
9. O radničkim i ostalim olimpijadama ,,Ukusi su različiti još od starog Rima.‘‘ Ovom krilaticom započ injala je jedna kultna emisija, bio je to, ako se sećate, ,,Indirekt‘‘. Pa ipak, uprkos istinitosti te izreke, izdvajam kratki roman Oproštajni dar Vladimira Tasića.
Fenomen sporta ni u jednom srpskom romanu nije opisan na toliko obuhvatan način kao u Oproštajnom daru. Vladimir Tasić je tehnikom kratkih rezova u romanesknu igru uveo fudbal, pre svega, a zatim i košarku, šah, vožnju biciklom i stoni tenis, uzgred još i tenis, bejzbol, odbojku, kung fu, boks, gimnastiku, plivanje, trčanje, jahanje, golf, možda još neku disciplinu. Pri tom je nakratko prikazao mnoštvo raznoraznih vidova sportskih aktivnosti. Od lične telesne i duhovne rekreacije, preko takmičenja u krugu porodice, među prijateljima i kolegama, pa delovanje amaterskih klubova i ,,radničkih olimpijada‘‘, sve do istorijskih mečeva, značajnih svetskih turnira i Kubertenovih Olimpijskih igara.
Zastupljeni su, dakle, svi vidovi sportskih nadmetanja. I, naravno, najrazličitija borilišta su tu: šah-sto u dnevnoj sobi, kućno i školsko dvorište, lokalne sale za fizičko, gradske biciklističke staze, peščane plaže, velike hale poput novosadskog SPENS-a, stadioni, domaći i strani. I predstavnici publike su uhvaćeni u pripovedne kadrove: nezainteresovani posmatrači, sitni kradljivci po tribinama, zavisnici od TV–prenosa, ljubitelji Tempa i ,,Vremena sporta i razonode‘‘, a jedan od bitnih aktera ovog romana je prosto opsednut sportom, pogotovu onim najpopularnijim. Ne pominju se jedino huligani (ili ih pisac ovih redova nije primetio). No i bez njih, roman sadrži ovlaš, ali precizno i svestrano skiciran sportski svet u malom.
A jedan od vrhunaca Oproštajnog dara predstavlja ovaj odlomak: ,,Moj brat se često koristio fudbalskim metaforama. Filozofija, rekao mi je dok je još studirao filozofiju, to ti je kao fudbal samo što nema golova. ‘Viko…’, povikao je podražavajući histerične glasove sportskih komentatora, ‘dug pas pema Hegelu… majstorski potez italijanskog internacionalca… Hegel dribla… loptu mu oduzima uvek pouzdani Šeling… Hegel nastavlja da dribla u prazno!… Iskusni Marks hita u odbranu… Šeling je grubo zaustavljen. Slobodni udarac izvodi Fihte.
Plehanov potpuno sam na levoj strani… braća Šlegel beskrajno kombinuju…
Iz pozadine stižu Parmenid i Kuzanski, fantastičan prodor ka šesnaestercu, šansa, iiii… ofsajd!‘‘ Može biti da vam ovaj odlomak deluje odnekle poznat. I zaista, podosta liči na jedan od najboljih skečeva iz ,,Letećeg cirkusa Montija Pajtona‘‘. Da se nakratko podsetimo: ,,Pajtonovci‘‘ su na zelenom terenu, pred vatrenim navijačima, suprotstavili dve reprezentativne jedanaestorke, grčku, u sastavu: Sokrat — Platon — Aristotel — Arhimed… i nemačku, u sastavu: Kant — Hegel — Marks — Bekenbauer… (Bekenbauer je bio taktičko iznenađenje lukavog nemačkog selektora), dok su za glavnog sudiju tog večitog derbija između dve klasične škole evropske filozofije postavili jednog drevnog istočnjačkog mudraca — Lao Cea, ako me sećanje ne vara.
10. Sport, umetnost, mit Drugi vrhunac u Tasićevom pripovedanju o fenomenu sporta jeste njegova kreativna obrada mitološke priče o takmičenju za prvenstvo između olimpijskog boga Apolona i satira Marsije.
Dvojica takmaca iz tog helenskog mita se, doduše, ne bore ni u jednoj od neizbroj disciplina koje se smatraju sportskim u savremenom smislu. Oni se, naime, ogledaju u sviranju frule. Dakle, reč je o jednom muzičkom, umetničkom duelu. Međutim, stari Grci, za razliku od nas, nisu postavljali suštinsku i nepremostivu granicu između borbe u fizičkoj snazi i atletskoj veštini i takmičenja u lepoj svirci, besedi ili glumi.
Naprotiv, sve te manifestacije za njih su bile ritualne svetkovine tokom kojih se ispoljavao jedinstveni duh igre i nadigravanja, koji su smatrali božanstvenim. A pobedu izvojevanu u lirskoj ili rvačkoj, konjičkoj ili govorničkoj utakmici, videli su kao čin izuzetnog, bogomdanog pojedinca, ali i kao dar od samih bogova.
Takvo univerzalno poimanje igre i nadigravanja (Heleni bi rekli: agona) može nam se učiniti dalekim, bezmalo neshvatljivim. Međutim, kada pogledamo oko sebe, naći ćemo da ono još uvek postoji, u tragovima doduše. Ti tragovi su najvidljiviji u odnosu savremenog čoveka prema sportu. Jer u sportskim nadmetanjima, u slavljenju osvajača zlatnih medalja i trofeja, vrhuni onaj duh olimpizma koji su nam zaveštali antički tvorci evropske civilizacije. Helenski čovek vođen agonskom voljom da u plemenitom, fer-plej nadmetanju bude učesnik i, ako se svemoćna sudba osmehne, pobednik, živi duboko u svakom čoveku današnjice. On igra jedan na jedan, tri na tri, jedanaest na jedanaest. Nadigrava se sa vlastitim bratom, ocem, kolegama, prijateljima, sa omiljenim timom, nacionalnom reprezentacijom. Sam protiv svih i, na kraju krajeva, sam sa sobom. Da bi bio bliži večnosti i božanskom.
4 O tome se, između ostalog, pripoveda u knjizi godine 2001. po izboru II programa Radio Beograda i po izboru Društva književnika Vojvodine. U Oproštajnom daru Vladimira Tasića.
11. Prljavi ,,hands‘‘ Ćirinog profesora Nasuprot svim ostalim ,,neorealistima‘‘ koji prikazuju bubamaru pre svega kroz lični doživljaj, ali sa jasno izgrađene distance, Zoran Ćirić (alias ,,magični Ćira‘‘) voli likove koji mudruju o fudbalu, trudeći se da pri tom ispadnu duhoviti. Takav je naslovni junak u romanu Hobo, a takav je i lik na čija usta Ćirić kazuje fudbalsko-esejističku priču ,,Purpurna ruža Čaira‘‘, koja je 2001. objavljena u zbirci Starinska stvar, kao i u tematsko-žanrovskom zborniku Sportska priča. Pošto pomenuta dva lika sliče jedan drugom (po niškom poreklu, po govornom stilu i po opštem stavu) nazvaćemo ih fiktivnim rođacima ,,magičnog Ćire‘‘.
Ono što ,,Ćirini rođaci‘‘ saopštavaju o ovom ili onom igraču, o engleskoj ili ,,totalnoj‘‘ školi, o istoriji najpopularnijeg sporta, o navijač kom habitusu i svemu ostalom, deluje vickasto i zanimljivo. Ali samo na prvi pogled. Jer kada uistinu pročitamo to što saopštavaju u ime svog autora, vidimo da su skloni jeftinim forama i fazonima i nesuvislim spekulacijama. A umeju bogme i da prljavo startuju, onako sa leđa, u kičmu ili cevanicu, šta za’vate. Stoga im valja uzvratiti muški i što oštrije, ali u granicama dozvoljenog, bez namere da povredimo njihovog autora.
U ,,Purpurnoj ruži Čaira‘‘ (dobar štos već u naslovu) jedan neimenovani i samozvani ,,profesor komparativnog fudbala‘‘ upinje svu svoju inteligenciju, dovitljivost i znanje (nabiflan je podacima za desetku), sve ono čime raspolaže njegova fiktivna lubanja, on stavlja na kocku ubeđujući čitaoce kako Maradonina igra rukom protiv Engleza ,,nije bila prevara, nije bila igra na kvarno‘‘?! Tu zbunjujuću tvrdnju je Ćirićev ,,profesor fudbala‘‘ bukvalno izrekao. I ostao živ. Fiktivno. I ubrzo dodao: ,,Po meni, to nije nepravda‘‘?! E pa, profesore, malo si se, da prostiš, prevario. Podatke znaš, ali badava. Sedi — jedan. Ne, nema rasprave oko takvih stvari, rekao si šta si imao! I sad slušaj malo. Inače, izbaciće te čitaoci sa časa. Možda će te podržati samo ,,gaučosi‘‘, kod njih je, kao što znamo a i ti znaš, ispevana za Maradonu pesmu ,,Il mano de Dios‘‘. Ali, oni su fanatici.
Mi takvi nismo, samo zdravo rezonujemo držeći se one ni po babu ni po stričevima, ni po klupskim ni po reprezentativnim bojama.
A pravo je reći: ,,Maradona, majstore, onaj potez rukom bio je kvaran do bola i, izvini na reči, jajarski. Bilo je to, što reče Kalimero, nepravda. Znamo se, Dijego, bolje nego što misliš. Seti se: prvo nam zavučeš lob iz okreta sa 18 metara, ali potom isfoliraš faul i, umesto Tebe, pocrveni Šabanadžović. Ispadoše nam i Zvezda i Juga zbog Tvojih čarlama, ‘ej Dijego — majstore!?‘‘ A ti, komparativni profesore, valjda si hteo da ispadneš pametan i duhovit, kao ti si provokativan. Neslana ti šala, profesore. Lupetaš, brate.
Pa još skačeš sam sebi u usta. Jer najpre si u priči ishvalio ,,fair play‘‘ i mušku igru, a ovamo podučavaš da su Maradonine ruke ostale čiste čak i kada je levicom umuvao gol Šiltonu u Meksiku. Ni to ti nije dosta: usuđuješ se da poistovetiš Božju ruku sa onom nečistom, muvatorskom, jajarskom. Kude će ti duša, crna ružo sa Čaira? Eh da si bar fan ,,gaučosa‘‘, pa da te razumemo, strast je strast, a kad ovlada čovekom — zbogom pameti. Šta bi ti tek rekli Englezi, o čijem viteškom pristupu igri toliko pišeš i dociraš u ,,Purpurnoj ruži Čaira‘‘.
Gde baš njima, doktorima cinizma i surovog humora, da zgaziš Ahilovu petu? A ne d’o ti bog, ,,profesore‘‘ da natrčiš na njine ,,ekstremnije‘‘ navijače i počneš da im onako pravdaš Maradonu. Ima te, bre, udare, šutku će, more, čine od tebe. Sveg će te utepaju! Zato, bolje je sedi ‘di si. Idi si i dalje na Čair, pravi se Englez, pametan, to ti ionako prija. Mi te, za tvoje dobro, nećemo prevesti na engleski. Da te sačuvamo od ironije i gneva onih od kojih si učio lekcije o fer-pleju, a ništa naučio nisi. Tako mator i nadobudan, a kratak pameću, ni za di si nisi. I što li te ,,Ćira‘‘ titulira kao ,,profesora‘‘, pitam se.
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac