Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
6. Srpska liga za XXI vek 2001. je bila presudna za primanje ,,fudbalizma‘‘, tačnije rečeno, novog tipa realizma/naturalizma, na našim obroncima brdovitog Balkana.
Te godine, grupi već objavljivanih pripovedača ,,neorealista‘‘ -najpoznatiji je svakako tandem ,,NIN-ovaca‘‘ Vladimir Arsenijević -Zoran Ćirić, a tu su još Srđan Valjarević, Igor Marojević, Vule Žurić, Branislav Bjelica, Srđan Protić i drugi — takoreći izjedna priključio se triling talenata najmlađe generacije. Poimence i po starini: Marko Vidojković, Mihajlo Spasojević i Srđan Papić, svaki sa svojom prvom knjigom.
U ,,tabor‘‘ je pristigao i mladi a provereni pesnik Nenad Jovanović.
Mini-romanom Pakao genija ili telo žene se zvanično se priključio i Nebojša Kandić, ,,underground‘‘ lik poznat po sudelovanju u pop–art projektu RAMBO AMADEUS i ,,KPGS‘‘ (,,Kurac Pička Govno Sisa‘‘).
Najveće pojačanje je bilo i najmanje očekivano. Pojavio se jedan od ,,postmodernista‘‘, mladi naučnik i prozaist koji je prethodno objavio dve zbirke priča satkane od borhesovske fantastike. I usred prelaznog roka dvehiljadeprve, potpisao je, na opšte iznenađenje svojih kolega ,,postmodernista‘‘, a i književne kritike, kratak i izvrstan ,,neorealistički‘‘ roman.
Reč je o Oproštajnom daru i Vladimiru Tasiću. Da najavimo ovom prilikom i ,,prelazak‘‘ Vladimira Lazarevića (1966), koji je nakon izuzetno dobre zbirke (meta)proze Zatamnjenje (1997) ispisao i u periodici objavio nekoliko odličnih priča novog pravca.
Ovim je pregled zaokružen. Nije iscrpljen, jer u Srbiji i dijaspori ima još naših ,,neorealista‘‘, i mlađih i starijih. Ima, dabome, i ,,neorealistkinja‘‘ (valjda tako, zarad političke korektnosti, treba zvati spisateljice tog pravca). Ali da ne dužimo spisak koji je zaokružen po generacijskom ključu i po kriterijumu koji nas trenutno najviše zanima, a to je pisanje o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Uostalom, još tokom ,,kombinovanog prenosa‘‘ čitalac je mogao nazreti da su upravo oni ubrzali i intenzivirali proces ,,fudbalizacije‘‘ na našem književnom teren(čet)u.
Glavnina je, naime, tačno u prelomnoj, ,,prelaznoj‘‘ godini objavila barem jedan umetnički tekst (priču ili roman) sa fudbalskim motivima; manjina je isto učinila lane, dok je jedan, Vladimir Arsenijević, dao posredan doprinos priredivši jugonostalgičarsku antologiju FAK JU, gde se uporedo nude i fudbalski i nogometni motivi.
7. Šestić–Vidojković–Spasojević–Asprilja Po sredi je kolektivna fascinacija bubamarom. I fascinacija se najžešće ispoljila, naravno, kod najmlađih, kod debitanata. Dvojica su čak svoje prvorođene junake ili knjige krstila prema omiljenim asovima.
Tako je Marko Vidojković podario prezime Šestić glavnom liku romana Ples sitnih demona. Taj lik — Boban Šestić, nije samo junak, već ima ulogu pripovedača u romanesknoj seriji, koja iz godine u godinu dobija po jedan novi nastavak. Zapravo, ovaj prezimenjak Miloša Šestića predstavlja Vidojkovićevo imaginarno ,,drugo Ja‘‘.
Mihajlo Spasojević je u naslov svoje debitantske zbirke priča ubacio jednog stranca i veterana, tamnoputog kolumbijskog napadača Asprilju. Uz to, dve priče iz Spasojevićeve zbirke Labudova pesma Faustina Asprilje posvećene su nedeljnim popodnevima provedenim uz glas Eda Pecija, Milana Tomića i ostalih nogometno/fudbalskih komentatora sa I programa Radio Beograda. Naslovi su: ,,Vreme sporta i razonode‘‘ i ,,Liga bez briga‘‘ (naravno, uz lopte kombinata SPORT).
Prekinimo začas sa nabrajanjem. Zapazite ovo: 1) Šestić (Miloš, jakako) dobio je kod Marka Vidojkovića ultimativnu prednost u odnosu na sve ,,Zvezdine‘‘ zvezde, pa i na Duleta Savića, čijoj fudbalskoj slavi je već pridodata umetnička u filmovima ,,Rane‘‘, ,,Munje‘‘…
2) Po merilima Mihajla Spasojevića, eksplozivni akrobata Asprilja je vredan priče, štaviše cele knjige, a nisu to najveći svetski magovi poput Pelea, Maradone, Zidana i Ronalda.
Sličnosti su očigledne. I nisu nimalo slučajne. Marko i Mihajlo, iako se lično ne poznaju (što jamčim), kao po dogovoru su umetničkom rečju posvetili po jednog igrača iz drugog plana. Ali kakav je to tip igrača! Originalan lični šarm, osobenjački karakter i upečatljiva figura, divlje, neobuzdane kretnje, predosećaj šta će suparnik za sekundu učiniti, nepredvidljivi potezi, nešto što se ne može ponoviti a nekmoli opisati.
Gledajući takvog fudbalera, ostaju bez daha i publika i protivnik. Može biti da se i on sam zaprepasti kada na snimku vidi šta je učinio u ,,žutoj minuti‘‘.
Mihajlo je, naravno, imao na umu i jednu komičnu asocijaciju na Geteovog Fausta kada je izabrao Asprilju.
3 Ali to je, rekao bih, bila tek uzgredna a srećna okolnost kakvu donosi svaki pravi životni izbor. A da bi izbor bio pravi, mora biti vođen intuicijom iznad svega. To važi ne samo za književnu, nego i za bilo koju drugu igru.
8. Skupljao sam postere, sad tražim novi klub U fudbalsku fikciju su daleko, ali sigurnim korakom i vrlo promiš ljeno, otišli ,,neorealisti‘‘ debitanti dve hiljade prve.
U zbirci priča Labudova pesma Faustina Asprilje, kao i u zbirci priča Nepremostive razlike Srđana Papića, beleška o autoru je skrojena tako da podseća na rubrike putem kojih se u sportskim magazinima sklapaju dopisna prijateljstva među fanovima. Na primer, uz ime i prezime na omotu zbirke Nepremostive razlike nalazi se ova višesmislena beleška: ,,Srđan Papić. Rođen 1977. godine u Zrenjaninu. Navijao za Proleter.
Skupljao postere Zvezde…‘‘ (obratite pažnju, navijački dani su prošlost za Papića, ali živa prošlost koju on sagledava sa zrelije, autorske distance).
Najdalje je ipak otišao Mihajlo Spasojević. Pretprošle zime, nedugo po izlasku njegove prve knjige, on je, u saradnji sa piscem ovih redova, sastavio i objavio intervju u Ekspresu (zima, 2002. godine), koji počinje ovom biografskom pričicom: ,,Nakon neuspele epizode u amaterskom timu Jarčeva iz Kelna, gde je doživeo tešku povredu ukrštenih ligamenata levog kolena, a zatim i bezuspešnog pokušaja da se izbori za mesto u ekipi Rotvajs iz Oberhauzena, Mihajlo se vratio u Beograd, i samostalno trenira čekajući debi u jednom jakom domaćem drugoligašu. Pauzu u karijeri je iskoristio da se okuša kao pisac. (…) Obišli smo jedan od njegovih treninga na ledom prekrivenom pomoćnom terenu FK ‘Balkan’ iz Mirijeva, i porazgovarali isključivo o književnosti, mada je bilo veoma teško pratiti njegov ubitačni tempo vežbanja.‘‘ Eto, nižerazrednom igraču sa transfer liste je zlehuda sudbina namestila da se prihvati pera i mastila! Ta tužna (auto)biografija je, međutim, čista mistifikacija, ironija i zafrkancija. Pokušali smo (Mihajlo kao autor ideje i većine teksta, a moja malenkost kao pomoćni radnik i potpisnik intervjua) da unesemo malo lakoće, komendije i sportskog duha u srpsku literaturu, koja je tradicionalno namrgođena, ispolitizovana i akademizovana. Caknuli smo malčice one što na fudbal gledaju sa visina, koje im se priviđaju kao kakav Olimp, jer blage veze nemaju sa helenskim duhom igre i nadigravanja.
Da ne bi bilo zabune, valja istaći da je karijera Mihajla Spasojevića od početka vezana za književnu umetnost. On je prozaista i kritičar po profesiji. Njegove priče su već ušle u nekoliko antologija i izbora objavljenih u Beogradu i inostranstvu. Od marta dve hiljade druge živi i piše u Njujorku.
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac