Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
,,Izjutra je jedan od šofera vlasnika kluba vozio na posao Maria Kempesa i njegovog hotelskog suseda, tamnoputog Brazilca. Svakog popodneva vraćali su se iz Lušnje u Tiranu. I onda se razdvajali. Crnac je imao više energije od Maria Kempesa, ali se to na terenima širom Albanije sve manje zapažalo.‘‘ Igor Marojević (1968), priča ,,Matador‘‘ (2002).
,,Držao je raskriljen ‘Sport’ u kome je Mijatović, pri šutu, ruke podigao kao za uzlet.‘‘ Nenad Jovanović (1973), zbirka priča Plombe (2001).
,,OFK KASINDO — pisalo je ćirilicom na kartonu u donjem lijevom uglu šoferšajbne autobusa oko koga zapjeva noć.‘‘ Vule Žurić (1969), antologija FAK JU (priređivači Vladimir Arsenijević i Kruno Lokotar, 2001).
,,– Evo, Rođo, serviraću i ručak, jedi i smiri se. Posle imaš utakmicu, sedi i gledaj. Ja ću malo da izađem, idem kod Ilinke na kafu.
– Jeste, ti na kafu s onom baba-devojkom, a ja da gledam fudbal.
Jesi li ti ženo normalna!? Kako JA da gledam fudbal ?!‘‘ Branislav Bjelica (1969), priča ,,Pozorište u kući‘‘ (2002).
,,Brzo sam utrčao u sobu, slika na televizoru je bila malo bolja, ali utakmica je bila gotova i sad je počela Dobrilina omiljena serija, nešto iz neke bolnice, koju ja ne mogu da gledam.‘‘ Srđan Valjarević (1967), epizoda ,,Kako je vrana pravila TV program‘‘ iz proznog serijala Škrabanje (2002).
,,Politika, gol, karburator, seks, dinar, roštilj, čekić, Srbija, crveni karton, auspuh, kurac, marka, pivo, slavina, sankcije, penal, FIAT, sise, dolar, ajvar, šraf, predsednik, stativa (…)‘‘ Srđan Protić (1968), zbirka priča Na žalost, uglavnom o muškarcima (2002).
Isključujemo se iz ,,kombinovanog prenosa‘‘, napominjući da nikada (nikada!) ovoliko pisaca na ovim prostorima nije potrošilo ovoliko umetničkih reči na fudbal, i to za nepune dve godine. A bili su to samo ,,slučajni uzorci‘‘. Ima toga, dakle, još koliko hoćete.
4. Neorealizam, opšti pogled Pomenuto je ukupno trinaest srpskih autora (naj)mlađe generacije.
Književna kritika im, po potrebi, nadeva raznorazne nazive. Recimo, novi hemingvejci, po Ernestu Hemingveju, naravno, i karverovci, po još jednom američkom majstoru pripovedaču — Rejmondu Karveru. Međutim, većina njih ne drže ni Hemingveja ni Karvera za jedine i glavne uzore.
Njihovi uzori su, takođe, Gogolj i Čehov, Mopasan i Zola, Štefan Cvajg i rani Tomas Man, Dikens i D. H. Lorens, Rejmond Čendler i Henri Miler, Bukovski i Keruak, Džozef Konrad i Tomas Bernhard, Selindžer i Keno, i tako redom, zavisno od pojedinačnog slučaja.
Nazivaju ih i minimalisti, jer im je prozni iskaz često sveden i ogoljen, bez stilskih ukrasa, odsečan i informativan. Rečju: ,,brz, kratak i jasan‘‘. Ali, imaju oni i popriličan broj stranica na kojima sve prosto vrvi od pleonazama, od uzastopnog ređanja istih ili sličnih reči, govornih obrta i rečeničnih sklopova, kao i nekih drugih vrsta ponavljanja koje u običnom tekstu i razgovoru smatramo suvišnim i nepotrebnim — neinformativnim, redundantnim. Kada se uzmu u obzir ti ,,viškovi‘‘ znakova, a ima ih dosta, neko će ove pisce radije zvati maksimalistima nego minimalistima.
Smeštaju ih i u odeljak ,,Realizam‘‘, s tim što im dodaju predznake ,,post‘‘, ,,meta‘‘, ,,neo‘‘, ,,pop-art‘‘, ,,hiper‘‘, ,,krti‘‘ etc. Kao i prethodne, i ova terminološka varijanta je sporna. Jer njihovi tekstovi neretko sadrže brutalne scene i malo-malo pa progovore o bazičnm nagonima i fiziološ kim procesima poput krvarenja, uriniranja, defekacije, ejakulacije… Po tome su naravno bliski naturalističkom, a ne toliko realističkom maniru.
Kada je reč o našoj nacionalnoj književnoj istoriji, oni, hteli ne hteli, imaju preteče. Ponajpre u opusu Bore Stankovića i u poznoj novelistici Sime Matavulja. Što se pak tiče skorije prošlosti dela su njihova umnogome (ali ne ,,u celini i celosti‘‘) srodna tzv. ,,stvarnosnoj‘‘ prozi iliti prozi Antonija Isakovića, Dragoslava Mihailovića, Vidosava Stevanovića, Živojina Pavlovića, Ivana Ivanovića…
A opet, srodna im je donekle i tzv. ,,metaproza‘‘ i tzv. ,,postmodernizam‘‘, i uopšte sve ono što su pisali srpski nastavljači Horhea Luisa Borhesa i Tomasa Pinčona, Danila Kiša i Milorada Pavića. Osnova za ,,porodičnu sličnost‘‘, koju smo tek pomenuli, leži pre svega u činjenici da srpski pisci najnovije generacije, baš kao i njihovi neposredni prethodnici, u svoje pripovedanje unose citate, aluzije i remeniscencije na tuđa i ranija umetnička dela i, posebno, na svekolike tvorevine tzv.
masovne kulture. No važno je napomenuti da su ,,najnoviji‘‘ takođe skloni parodijskim obradama ,,starijih‘‘, od nacionalnih klasika, Njegoša, Stanković a i Andrića, na primer, pa do Kiša, Pavića, Albaharija, Dragana Velikića, Mihajla Pantića…
1 Last, but not the least, zahvaljujući njihovim pričama i romanima, na glavnu kapiju u srpsku književnost je ušlo sve ono što fudbal sa sobom nosi. Ergo, mogli bismo ih prozvati i: ,,fudbalisti‘‘. Ova polušaljiva sportsko–poetička etiketa je zapravo i najmanje sporna od svih koje su im prišivane u dosadašnjim prikazima i kritikama.
5. Fudbal na suncu i u hladu Uopšte uzev, reč je o jednom globalnom pravcu koji se na tradiciji realizma i, posebno, naturalizma, razvio najpre u Americi i Engleskoj tokom 80-ih, i do sada se rasprostro po svim meridijanima. Čak se i hispanoamerički pisci ,,odriču‘‘ Borhesa, Markesa, Kortasara u ime nove stvarnosti.
Pisac Vladimir Tasić, Novosađanin koji živi i radi u Kanadi, skreće pažnju čitaocima/fudbalofilima pre svega na Urugvajca Eduarda Galeana (1940), autora knjige Fudbal na suncu i u hladu. Tasić piše: ,,Nedavno sam čitao Galeanov tekst ,,Čuda i himne (alhemija fudbala)‘‘. Tu se mogu naći sjajne skice o kulturi igre i metafori koju ona može predstavljati.
Evo jedne od Galeanovih kratkih priča: ,,’Kada je Napoli prvi put nakon 60 godina osvojio prvenstvo Italije, događaj je prouzrokovao zemljotres euforije. Za ovo čudo bio je zaslužan zdepasti mag kovrdžave kose po imenu Maradona, zbog čijih je trikova čitava Južna Italija, sviknuta da gubi u fudbalu i u svemu ostalom, nedeljama slavila. Dan posle pobede, osvanuo je natpis ispisan bojom na zidu gradskog groblja. Nije bio na spoljašnjoj strani zida, već na unutraš njoj: poruka nije bila namenjena ulici, već grobovima. Pisalo je: ŠTA STE PROPUSTILI’ Je li to bezazlena priča o radosti navijača, ili komentar o tužnom siromaštvu Juga, koji je naviknut da gubi? U drugoj priči, Galeano govori o jednom brazilskom klubu koji je (za vreme vojne diktature) smenio svoje direktore i uveo neku vrstu samoupravljanja. U toku dve godine, dok su klub vodili igrači, dva puta su osvojili šampionat Sao Paula i zbog svojih odvažnih i spektakularnih poteza na ternu postali miljenici celog Brazila. Na dresovima su nosili natpis: KORINĆANSKA DEMOKRATIJA.
Dakle, kod urugvajskog pisca Eduarda Galeana možete naći dobar primer za to da fudbal u književnosti nije uvek samo trivijalna pop-kulturna referenca (ili marketinški trik?) već nešto više od igre‘‘, zaključuje Vladimir Tasić.
Dodajmo i jedan citat iz Galeanove knjige eseja Biti kao oni, koju je beogradska izavačka kuća ,,Gutenbergova galaksija‘‘ objavila 1996. godine: ,,Kao svi Urugvajci, i ja sam kao dete želeo da postanem fudbaler.
Pošto nisam imao ni trunčice talenta, nije mi preostalo ništa drugo nego da postanem pisac. I možda bih mogao jednom, kada se proslavim, što se nikada neće desiti, da pišem sa Obdulijevom srčanošću, Garinčovom gracioznošću, Peleovom lepotom i Maradoninom prodornošću.‘‘ 2
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac