Novi realizam u najnovijoj srpskoj prozi
Autor: Krsto Petrović
,,Smrt je jača od ljubavi. Kao što je Juventus jači od Mladosti iz Apatina‘‘ Marko Vidojković ,,Od pisaca, najradije čitam Tolstojevskog‘‘ Neki fudbalski as, ne sećam se koji Rezime: Autor analizira jedan tok savremene srpske proze, koji naziva neorealizmom. U vreme dominacije postmodernizma ovaj tok je od strane oficijelnih kritičara bio potisnut i zanemaren. Autor analizira desetak romana i pripovedaka čija je tema fudbal, a čiji stvaraoci pripadaju mlađoj generaciji srpskih pisaca. Povezujući ih sa realističkom strujom u srpskoj književnosti i ukazujući na nove književne postupke koje primenjuju, autor zaključuje da su oni nepravedno zapostavljeni i da nagoveštavaju nov put moderne proze.
Ključne reči: realizam, neorealizam, postmodernizam, proza novog pravca, književni žanr, književni andergraund.
1. In direct Ime mi je Krsto Perović. Rođen sam 1969. ,,Ciganin‘‘ sam od malena, a navijam za ,,Arsenal‘‘, ,,Real‘‘ i mirijevski ,,Balkan‘‘. Imam nešto fudbalske krvi, jer mi je deda po majci bio Milorad Mile Perić, centarfor ,,Srpskog mača‘‘ iz Beograda i jugoslovenskog vojničkog tima na Sremskom frontu (kao u seriji ,,Više od igre‘‘).
Od moje šeste-sedme, brat Aleksandar me vodio na ,,Marakanu‘‘.
Idoli su mi bili Pižon, Šestić, Dule Savić, Nikola Jovanović. Međutim, igrao sam kao Banković ili Miletović (za razliku od brata koji je znao sve, ali ga mrzelo da trenira). Komšija u beogradskom naselju Cerak bio mi je veliki ,,grobar‘‘ Miša Tumbas (,,Mišo, majstorrre!‘‘). Jugoslavija -Italija, to je bila prva ,,istorijska‘‘ utakmica na koju sam otišao na svoju ruku, sasvim sam, šezdeset hiljada gledalaca, 1:1 — ,,Idemo u Španiju, idemo u Španiju…‘‘ — talasi na ,,severu‘‘ su me zamalo spljeskali. Kod kuće sam dobio par ćuški, da se opametim. Nije vredelo. Bežao sam sredom iz škole i uzimao lažna opravdanja da bih gledao ,,Trepču‘‘, ,,Osijek‘‘, ,,Čelik‘‘, ,,Pelister‘‘…
Postao sam, ipak, književni kritičar (,,nelinearni‘‘) i odskora pesnik u prozi (kakav-takav). Fudbal i realizam… je kratki i preliminarni pregled stvaralaštva pripovedačke generacije kojoj i sam pripadam.
2. Bubamara navrh pera Na samom početku trećeg milenijuma, godine 2001. u kvalifikacijama za SP u Japanu i Južnoj Koreji, plave je eliminisala slovenačka reprezenacija; nismo imali ni jednog predstavnika u Ligi šampiona; u prvenstvu sumnjive regularnosti, bog zna kom po redu, trijumfovala je ,,Crvena zvezda‘‘; Piksi je okačio kopačke o klin i preuzeo predsedničku fotelju od Miljana Miljanića; mešetari svih rangova i klupskih boja nastavili su bagatelisanje i privatizaciju zajedničke nam fudbalske svojine: na vlastite račune rastakali su sve ono što se sticalo i s kolena na koleno prenosilo još od legendarne generacije Blagoja Marjanovića i Aleksandra Tirnanića (,,Moša — Tirke– ja, Moša — Tirke — ja, rke — koke — rke -koke, 4:3 za nas; pobedimo, postanemo prvaci sveta‘‘, kazivao je u svojim memoarima Ljuba Moljac); u sezoni 2000/01 na 115. večitom derbiju, igrače i stručni štab ,,Partizana‘‘ jurilo je i tuklo više stotina pobesnelih ,,zvezdaša‘‘; masa navijača se definitivno i nepovratno preselila sa domaćih stadiona u kladionice, pred TV prijemnike, radio aparate, internet sajtove.
Istovremeno je, na svu sreću, intenzivni proces fudbalizacije zahvatio srpsku književnu ligu. I taj proces, začet uplivom angloameričke kulture, još uvek traje. Jer jedna novoformirana spisateljska momčad, sastavljena uglavnom od juniora i mlađih seniora (generacija 65/75, uz nekoliko izuzetaka), krenula je nezadrživo i beskompromisno da u duhu nove realističnosti pripoveda o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
Tako su se kod Srba fudbalske vrednosti uveliko počele pretvarati u estetske. Postale su bitan sastojak desetine priča i romana. A što je najvažnije, u toj proznoj biblioteci, koja progresivno, iz dana u dan, raste i nudi se svim pismenim fudbalofilima, ima i antologijskih stranica.
Ova pojava može na prvi pogled delovati čudno, čak neverovatno.
Ali ako je osmotrimo pažljivije i iz više različitih uglova, videćemo da je reč o nečem sasvim razumljivom, o nečemu što se, na kraju krajeva, moglo i očekivati. Postojale su sve pretpostavke. Gol je visio u vazduhu.
Pitanje je bilo samo kada će do realizacije doći.
3. Kombinovani prenos Najbolje je da se odmah uključimo na lice mesta. Bez suvišnih kritičkih komentara prošetaćemo našim književnim terenima na kojima je fudbalska sezona u punom jeku. Dajmo odmah reč piscima: ,,– Dodaj! Dodaj! — Evo me, evo me! — Evo, evo! Sam, saaaam!!! Klinci su besomučno urlali. No dečak s loptom je bio uporan da sam završi akciju. Driblao je jednog, pa dugog, pa trećeg. Besomučno je driblao! -Dodaj, dodaaaaj!!! Dozivali su ga i dalje sve nervoznije, ali on nije obraćao pažnju na sve to. Driblao je više, i više, i više, i kada je trebalo da završi akciju: –Paf! našao se na zemlji. Bio je to pravi pravcati klizeći start na betonu, a on se previjao u maniru najvećih fudbalskih zvezda. U njegovoj glavi su brujale prepune tribine, a sudija je stajao ispred njega i pozivao ga da ustane, da bi mu dao crveni karton: zbog simuliranja.‘‘ Mihajlo Spasojević (1975), zbirka priča Labudova pesma Faustina Asprilje (2001).
,,Nedugo potom, javila mi se momčad srpskog fudbalskog kluba Hamilton, iz Hamiltona. Mladić je govorio srpski, za nijansu gore od srpskog monarha, no ipak nešto bolje od Medlin Olbrajt. Ponudio sam da pređemo na engleski, ali je on sa gnušanjem odbio. Miii, rekao je, doulazimou u vaaš taun da igramo fut–boul, i miii znaatej, očemou daa jedemou u nekii srpski restoraant.‘‘ Vladimir Tasić (1965), roman Oproštajni dar (2001).
,,Italijanski navijači su se pred najezdom Srba sklonili u pravoslavnu crkvu u centru Sofije. Pravoslavni Srbi su potom navijačkim raketama gađali pravoslavnu crkvu, ne bi li se dokopali nekih italijanskih vratova, a pravoslavna bugarska policija je tukla pravoslavne Srbe i privodila ih u pravoslavne bugarske marice, koje su ih potom vozile u pravoslavne bugarske zatvore. Katolički Italijani bili su bezbedni.‘‘ Marko Vidojković (1975), roman Ples sitnih demona (2001).
,,Zbog fudbala je i dobio batine. Bio je zakleti ‘zvezdaš’ na mene.
Samo što sam ja digao ruke od ‘ciganjskog’ prepucavanja kada sam ukapirao da je Perica Ognjenović drugi Miloš Šestić. Jebi ga, srljanje nije driblanje. Ili se saplićeš o loptu ili je sam sebi protneš kroz noge.‘‘ Zoran Ćirić (1962), roman Hobo (2001).
,,Ivana i ja sedimo na stepeništu iznad jezera. Pričamo o fudbalu.
Iznervirana je igrom naših. Preti, psuje, proklinje i opravdava, odriče ih se i oprašta im.‘‘ Srđan Papić (1977), zbirka priča Nepremostive razlike (2001).
,,Bio sam sa ludim pevačem Gopcom iz Psihomodo popa u Zenici, nedonošče života i štrkljavko ali vrlo simpatičan. Prolazili smo preko zelenog terena na stadionu Bilino polje gde igra Čelik i čuvar terena se užasno jedio i govorio nam: ‘Nije to za paradu.’,, Nebojša Kandić (1959), roman Pakao genija ili telo žene (2001).
pozdravljam Mihaila Spasojevica,velikog zvezdasa i kolegu.
Piksi,Leskovac