Neuspešan pokušaj lustracije u Srbiji
Autor: Vesna Rakić Vodinelić
d) Šegačenje sa istinom i pomirenjem. Iskustva Komisije za istinu i pomirenje u Južnoafričkoj Republici, primerena tamošnjem političkom i pravnom stanju, po nepodeljem mišljenjima, pokazala su dobre rezultate.
Onom ko je priznao da je kršio ljudska prava izricala se amnestija; ako Komisija zaključi da nije govorio istinu, protiv njega bi se poveo krivični postupak radi krivičnih dela kršenja ljudskih prava, među kojima je bilo i najtežih (ubistva). Rad te Komisije je bio zasnovan na visokom moralnom autoritetu njenog predsednika i članova, na značajnom uticaju religije i religijskog osećanja učesnika u postupku i na odlučnoj podršci države.
Jedna tužna i nepodobna imitacija ovog vida suočavanja sa prošlošću pokušana je u nas, osnivanjem Komisije za istinu i pomirenje. Pored toga što Komisija nije učinila baš ništa, pored toga što nije imala visok moralni autoritet, pored toga što je ni oni koji su je osnovali nisu podržavali, ona je dodatno iskompromitovala ozbiljnost namere da se ovo društvo suoči sa sopstvenom prošlošću.
e) Opstrukcija rada Komisije za lustraciju. Komisija za ispitivanje odgovornosti zbog kršenja ljudskih prava još nije u celosti obrazovana (izabrano je osam, umesto devet članova). Protiv ovog Zakona Srpska radikalna stranka je pokrenula postupak pred Ustavnim sudom Srbije, sa osnovnom argumentacijom da deluje retroaktivno. Postupak još nije okončan. Zašto Komisija nije izabrana u punom sastavu? Po Zakonu o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, članove komisije čine: tri sudije Vrhovnog suda Srbije, tri pravna stručnjaka, jedan zamenik Republičkog javnog tužioca i dva poslanika koji su diplomirani pravnici, a koji nisu izabrani sa istih izbornih lista. Jedan od dva predviđena poslanika nije izabran, zato što nijedan poslanik, osim onih koji su birani sa liste ranijeg DOS-a, nije hteo da se prihvati članstva u Komisiji. Oni koji nisu birani sa liste DOS-a u prethodnom sazivu parlmenta Srbije bili su poslanici SRS, SPS i stranaka nastalih njenim cepanjem, kao i poslanici SSJ — svi koji su podržavali režim Slobodana Miloševića ili neposredno učestvovali u njegovoj vlasti. Sa tog političkog stanovišta može se razumeti njihova ,,uzdržanost‘‘ da se prihvate članstva u Komisiji. Može se razumeti i to što su nastojali da se zakon ne donese, što su glasali protiv njegovog donošenja. Ali u ozbiljnoj državi ne može se ni razumeti ni braniti stav narodnog poslanika koji, posle donošenja zakona, odbija da taj zakon primeni. Tu prvu lekciju parlamentarizma — možeš činiti sve što ti ustav i zakon dopušta da u parlamentu sprečiš donošenje zakona, možeš ga napadati pred ustavnim sudom, ali kad jednom zakon stupi na snagu, moraš ga primenjivati, jer ako ga ti kao poslanik ne primenjuješ, kako to možeš tražiti od običnog građanina — naši ,,parlamentarci‘‘ još nisu naučili.
Pored ove početne opstrukcije, Komisija nije dobila odlučnu podršku od strane izvršnih organa, radi obezbeđivanja osnovnih uslova za rad. Pored ostalog, ona nikad nije imala, a i danas nema, svoju adresu.
f) Slabosti same Komisije. Kao član Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, potpisnica ovog teksta imala je i ima neposredan uvid u njen rad. Do danas se Komisija bavila uglavnom sama sobom. Pošto je pravno analizirala posledice svoje nepotpunosti (osam, umesto devet članova), Komisija je ipak odlučila da se konstituiše i izabrala je predsednika i zamenika predsednika, formirala je tri veća i donela Poslovnik o svome radu, koji je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije. Poslovnik je, u pogledu tehnike rada, prikupljanja i izvođenja dokaza, popunio neke od praznina koje postoje u Zakonu. O sadržini, nedostacima, dobrim svojstvima Poslovnika, u ovom tekstu neće biti reči, izuzev napomene da će taj akt, kao i sam Zakon, po svemu sudeći, imati samo istorijski, a ne pozitivnopravni karakter. Neposredno pred parlamentarne izbore od 28. decembra 2003. godine, Komisija je zaključila da ne može sprovesti tzv. prethodnu lustraciju, ne samo zato što nema potrebne uslove za rad, već i zato što ne bi mogla da poštuje rokove određene Zakonom o ispitivanju odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kojima bi se poštovala prava kandidata za narodne poslanike na odbranu i na pravne lekove. Istovremeno, Komisija je naglasila da će, posle izbora, obaviti naknadni postupak lustracije. Izbori su okončani, parlament još nije konstituisan, predsednik Komisije više nije poslanik u parlamentu, pa mu je svojstvo člana Komisije prestalo ex lege. Kao član Komisije ostala sam u manjini, jer sam smatrala da se i prethodna lustracija, uprkos krajnje ,,tesnim‘‘ rokovima, ipak mogla (i morala) izvršiti. A ostavku nisam podnela i neću je podneti, jer naslućujem da će sama Komisija biti izložena quasi-lustraciji kada Zakon bude stavljen van snage. To bih doživela kao naročitu počast, koja bi bila i zaslužena da je Komisija ispitala makar jedan slučaj.
3. Budućnost lustracije u Srbiji Da li se u doglednoj budućnosti može očekivati raskid sa političkim i pravnim mehanizmima autoritarne prošlosti u Srbiji, a time i lustracija? Kada se uzmu u obzir napred navedene okolnosti koje su pratile ideju lustracije i pokušaj njene implementacije u nas, izgleda da je odgovor, nažalost, jasno negativan. To, međutim, ne znači da na stručnom planu treba odustati od izučavanja metoda i rezultata pravnog prevladavanja prošlosti.
Vesna Rakić-Vodinelić UNSUCCESSFUL ATTEMPT OF LUSTRATION IN SERBIA Summary In the text, the author states her opinion regarding the causes of failure to implement the Act on Responsibility for Violation of Human Rights, passed in June 2003. In addition to the ignorance concerning the legal aspects of lustration, the main cause of failure of this idea in Serbian modern political life lies in the political opposition, as well as in the lack of political awareness on the necessity to face the past in order to overcome it and thus prevent it from forming the present political life. The author goes on to point out the weaknesses in the work of the Lustration Commission, finding that, in addition to the difficult conditions for its work, the Commission itself lacked the belief in the implementation of the Act. She finds that there is no future for lustration in Serbia, and that the statutes and subordinate legislation passed so far will have but a historical meaning.
Key words: lustration, Act on Responsibility for Violation of Human Rights, overcoming the authoritarian past.