Neuspešan pokušaj lustracije u Srbiji
Autor: Vesna Rakić Vodinelić
Prvi slučaj političkog zahvata koji je bio predstavljen kao lustracija bilo je razrešenje velikog broja predsednika sudova u toku 2001. godine.
Po Ustavu Srbije, predsednike sudova bira neposredno parlament. Prema dugogodišnjem političkom iskustvu na balkanskim prostorima (ne samo u Srbiji!), osnovna poluga kontrole sudova od strane političke izvršne vlasti jesu predsednici sudova. Upravo zato se žilavo održava tradicija da predsednika suda bira parlament. Naš zakonodavac se ni posle donoš enja novih pravosudnih zakona nije odvažio na to da izbor predsednika suda prepusti kolegama — sudijama toga suda. Umesto promena relevantnih ustavnih odredaba i umesto nove odlučne zakonodavne prakse, Ministarstvo pravde je kao najpreči zadatak postavilo upravo smenu predsednika sudova, jer je želelo da očuva taj kanal uticaja ministarske izvršne vlasti na sudsku vlast. Čak i ako se ima razumevanja za takav gest (jer u svim tranzicijskim državama osnovni nosioci reforme pravosuđ a jesu izvršne vlasti, jeste upravo ministarstvo pravde), ne može se razumeti to što Ministarstvo, paralelno sa postupkom smene ranijih predsednika sudova, nije zahtevalo promenu ustava i zatražilo da predsednike sudova više ne bira parlament, nego da ga biraju sudije. Time bi ostavilo za sobom jednu značajnu novu instituciju koja bitno doprinosi nezavisnosti sudstva. Ovako, jedine nove ,,institucije‘‘ su novi predsednici sudova, sa istim ovlašćenjima kao raniji, sa istom hipotekom produžene ruke izvršne vlasti, kao i raniji. Takođe, predsednici sudova su bili razrešeni, a da se o tome nije izjasnila Opšta sednica Vrhovnog suda Srbije, na osnovu jednog tumačenja koje nije sasvim nesporno.
Drugi slučaj masovnog razrešenja, predstavljen kao lustracija, bilo je razrešenje sudija za prekršaje. Postupak je pokrenuo ministar pravde, koji je za to nadležan. Ali pokretanju postupka prethodilo je objavljivanje liste sudija čije se razrešenje namerava tražiti. To je bilo ozbiljno kršenje ljudskih prava — stavljanje ljudi na crne liste. Odbrana sudija za prekršaje, objavljivana takođe u štampi, pokazala je, međutim, da oni nemaju elementarnih pravnih znanja koja se odnose na lustraciju. Tvrdili su da su samo ,,primenjivali Zakon o javnom informisanju‘‘ (iz 1998. godine).
Lustracija nije mera koja se izriče zbog primene zakona, nego zbog kršenja ljudskih prava. Paradoksalno, nijedan sudija čije je razrešenje traženo nije pomenuo ljudska prava, čak ni sopstvena. Ako zakon nalaže sudiji da krši ljudska prava (u ovom slučaju: pravo na blagovremeno, istinito i nepristrasno informisanje), sudija se mora pozvati na ustav. Čak i pravni poredak Miloševićevog vremena omogućavao je sudijama da postave pitanje ustavnosti određenih zakonskih pravila. Koliko je sudija za prekršaje postavilo ovo pitanje? Nijedan. Sudije su se okupile da protestuju protiv stavljanja na crne liste (s pravom!). Ali zašto se te iste sudije nisu okupile 1998. godine, kada je donesen Zakon o javnom informisanju. Zašto sudije za prekršaje nisu protestovale i tada kada su, u samo vreme njihovog razrešenja, brojni ministri u vladi tražili vođenje krivičnog postupka protiv pojedinih novinara. Naredni pogrešan korak Ministarstva pravde sastoji se u tome što je sudijama za prekršaje stavljena na teret primena ranijeg Zakona o javnom informisanju iz 1998.
godine (iako je taj Zakon bio jedan od primera zakonodavnog kršenja Ustava), a ne neposredno kršenje ljudskih prava koja su ustavom garantovana i za koja sudije znaju da se ne smeju zakonom derogirati. Nadalje, postupak prema svakom od sudija čije je razrešenje traženo morao je biti individualan i u njemu se moralo utvrditi o kršenju kog od ljudskih prava se radi, u čemu se sastoji radnja povrede tih prava i, najzad, da li se ta povreda može kvalifikovati kao nesavesno i nestručno postupanje sudije, koje vodi razrešenju. Prema onome što se moglo saznati iz sredstava informisanja, postupak koji je vođen prema razrešenim sudijama nije imao ovakva obeležja.
c) Novo poimanje ,,legalizma‘‘, kao politički argument. Licemerstvo pozivanja na novi ,, legalizam ‘‘, kao izgovor da se ništa ne čini, već je dobro uočeno i objašnjeno u nas: ,,Legalizam u postmiloševićevskoj Srbiji predstavlja praktično-političku poziciju koja insistira na neophodnosti poštovanja pravnih normi i procedura. Legalisti su oni koji sebe identifikuju kao branioce prava u jednom političkom kontekstu u kome je pravo ugroženo praksama protivpravnog ponašanja, odnosno kršenjem važećih propisa. Posle ovog sledi važan autolegitimacijski korak: pozicija legalizma samoprepoznaje se u napetosti prema ‘drugoj strani’, odnosno prema onim političkim snagama koje ne poštuju pravo… Prepoznavanje druge strane delo je samih legalista… Legalizam nije sadržajno prazna politička pozicija. Ali ponavljam da njegov identitet nije određen insistiranjem na poštovanju prava. Ovu poziciju ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu u obliku pravnog kontinuiteta i kritike bezakonja, već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičarskog nacionalizma, legalisti su — verovatno protivno sopstvenim iskrenim intencijama — završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma.‘‘ 1 Ovoj oceni valja dodati još i opasku da se ideološki i politički kontinuitet o kojem je reč opaža i u delovima personalne strukture aktuelne vlasti (strane suprotne ,,legalistima‘‘), što se pripisuje pogodbama koje su neposredno prethodile 5. oktobru ili usledile u vremenu posle njega. Sa druge strane, isprazno pozivanje na ,,legalizam‘‘ kao izgovor da se ne čini ništa u suočavanju sa prošlošću, dovešće u pitanje osnovne principe pravne države, jer država mora da obezbedi sankciju za kršenje ljudskih prava koja je sama garantovala svojim građanima. Ako se ne poštuju ljudska prava žrtava tako što će se izricati sankcije onima koji su ih žrtvama učinili, nema ni legalizma ni legitimizma.
Ima samo mrzovoljne lakoće politički pristrasnog tumačenja prava. Posle najnovijih parlamentarnih izbora 2003. godine, ,,novi legalizam‘‘ najavljuje odlučan raskid — ne sa prošlošću, već sa lustracijom, kao jednom od metoda prevladavanja autoritarne prošlosti, najavljuje, dakle, kontinuitet sa autoritarnom vlašću koji više neće biti prikriven, nego otvoren. Sudeći po pisanju štampe (Glas javnosti od 10. januara 2004. godine), Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, koja je zajedno sa Miloševićevim socijalistima dizajnirala autoritarni režim pred njegov pad, krajem devedesetih godina, saopštio je da se sa Vojislavom Koštunicom, predsednikom Demokratske stranke Srbije i utemeljiteljem ,,novog legalizma‘‘, sporazumeo o tome da će se Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, odmah po konstituisanju novog parlamenta, staviti van snage. To je, dakle, prvi korak u dostizanju vladavine prava nove ,,legalističke‘‘ većine u novom parlamentu Srbije.