Neuspešan pokušaj lustracije u Srbiji
Autor: Vesna Rakić Vodinelić
Rezime: U tekstu se izlaže stav autora o uzrocima neprimenjivanja Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, donesenog u junu 2003. godine. Pored nepoznavanja pravnih aspekata lustracije, osnovni uzrok propadanja ove ideje u savremenom političkom životu Srbije leži u političkom protivljenju, kao i u nedostatku političke svesti o nužnosti suočavanja sa prošlošću da bi se ona prevladala i time prestala da oblikuje politički život. Takođe, autor ističe i slabosti u radu same lustracione Komisije, nalazeći da pored teških okolnosti za rad ni u njoj nije bilo dovoljno verovanja u primenu Zakona. Smatra da lustracija u Srbiji nema budućnosti, te da će do sada doneti zakonski i podzakonski akti imati samo istorijsko značenje.
Ključne reči: lustracija, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, prevladavanje autoritarne prošlosti.
1. Reakcija na samu ideju lustracije (kratak uvod) Tek posle 5. oktobra 2000. godine o lustraciji u Srbiji se počelo govoriti van uskih stručnih krugova. U stručnoj javnosti Srbije, mišljenja o pojmu, potrebi i dometima lustracije — od momenta kada se pojavila politička mogućnost za njeno zakonsko uređenje i institucionalizaciju -su bila podeljena. Štaviše, razvoj ove ideje, upoznavanje javnosti sa njom i stručne i parastručne obrade plasirane u javnosti, pokazale su da doktrinarna pitanja lustracije, koja su ozbiljna i teška, zapravo nisu pravi problem. Problem je, za političku elitu Srbije i njenu prateću naučnu i stručnu podršku, prvenstveno bio politički, zasnovan na strahu od obelodanjivanja podataka o kršenju ljudskih prava i pravnoj i moralnoj odgovornosti koja bi mogla uslediti. Pored toga, može se tvrditi i da su mišljenja nekih pripadnika nove političke elite Srbije protiv lustracije bila više zasnovana na predrasudama i pogrešnim predstavama o pojmu ove moralno-pravne mere, nego na dobrim informacijama o njoj. Začuđuje i to što same sudije (projektujući se sa osnovom ili bez njega u moguće ,,žrtve‘‘ lustracionih mera) ne znaju mnogo o pojmu i praksi lustracije.
Predrasuda br. 1: Lustracija je odmazda i primenjuje se na političke neistomišljenike.
Ova ocena se donosi najčešće na osnovu nestručnih i olakih izjava i iskaza političara, često onih na važnim mestima u državnoj administraciji.
Ipak, mora se priznati da uporednopravni pregled rezultata primene lustracijskih zakona, naročito u pravosuđu, donesenih u Češkoj, Poljskoj i Mađarskoj donekle opravdava ovu predrasudu. Naime, ovi zakoni, umesto da se izričito pozivaju na masovna kršenja ljudskih prava, kao na ratio legis lustracijskih zahvata, pozivaju se na autoritarni i ideološki pravni sistem. Suština pravne diskvalifikacije kao posledice lustracijskog procesa sastoji se u tome što onom javnom funkcioneru koji je masovno kršio ljudska prava ne treba poveriti odlučivanje o tim pravima zato što je izgubio javno poverenje, pa se od njega ne može očekivati da ljudska prava profesionalno štiti. Samo to i toliko je trebalo učiniti.
Predrasuda br. 2: Lustracija je mera kolektivne, a ne individualne odgovornosti.
I ova ocena se najčešće donosi na osnovu istih činilaca kao i prethodna. Međutim, uporednopravni pregled pokazuje da za nju ima daleko manje osnova u zakonodavstvu nego za prvu. U postupku ispitivanja odgovornosti sudije ili drugog funkcionera za kršenje ljudskih prava, ispituje se, tj. mora se ispitivati individualna odgovornost, a ne odgovornost koja bi proisticala iz pripadnosti nekoj političkoj partiji, ili određenoj grupi, ili čak profesiji. Ako se odgovornost ne bi ispitivala individualno, vršila bi se ista povreda ljudskih prava (pravo na nezavisno suđenje) kakvu su činili lustraciji izloženi poslenici autoritarnih režima.
Predrasuda br. 3: Postupak lustracije ne ispunjava uslove fer i pravičnog odlučivanja od strane nepristrasnog organa.
I ovo mišljenje nema dovoljno uporišta u dosadašnjim rezultatima primene lustracionih zakona u praksi. Svi ti zakoni garantuju licima čija se odgovornost ispituje pravo na delotvoran pravni lek, pravo na sudelovanje u postupku, predlaganje dokaza i pravo na odbranu.
Zakon o ispitivanju odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 58/2003. od 3. juna 2003. godine), uprkos nekim nedostacima koji se uglavnom sastoje u postojanju određenih pravnih praznina, zasnovan je na sledećim čvrstim postulatima: (1) predmet postupka jeste ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava izvršenih u svojstvu javnog funkcionera; (2) isključeno je ispitivanje odgovornosti na osnovu same činjenice pripadnosti određenoj političkoj stranci ili grupi, izuzev zločinačkog udruženja; (3) ispituje se samo pojedinačna odgovornost fizičkog lica; (4) licu čija se odgovornost ispituje garantovano je pravo na odbranu, pravo na saslušanje i ima pravo na izjavljivanje dva pravna leka: prigovor i žalbu; prigovor se može izjaviti iz svakog razloga, a žalba iz svih uobičajenih razloga, izuzev što je u pogledu činjeničnog stanja dopušteno izneti samo one činjenice i dokaze koji nisu bili izneseni u postupku pred lustracionom komisijom ili njenim većem.
Iako u pravnom poretku Srbije Zakon postoji već duže od pola godine, on nije bio primenjem ni u jednom jedinom slučaju. Ova činjenica traži da se objasne uzroci.
2. Zašto Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava nije primenjivan? a) Nepostojanje društvenog konsenzusa o nužnosti suočavanja sa prošlošću. Najpre, može se tvrditi da ne postoji društveni konsenzus o nužnosti suočavanja sa prošlošću, čiji bi jedan segment bila lustracija nosilaca javnih funkcija. Takođe, očigledno je da nema konsenzusa političkih stranaka o tome. Štaviše, iako se republička državna administracija uspostavljena posle 5. oktobra 2000. godine neretko doživljavala kao reformistička, ne može se govoriti o njenoj ozbiljnoj nameri suočavanja sa prošloću, čak ni onom nedavnom. Zašto taj konsenzus nije uspostavljen ni onda kada se pokazalo da će mračni delovi prošlosti prevladati društvo ako društvo ne prevlada njih, a vrh vladavine prošlosti otelotvorio se u ubistvu premijera Đinđića i, nakon toga, traljavo, napouzdano, ali i bezobzirno sprovedenoj akciji pod nazivom ,,Sablja‘‘ — pitanje je za ozbiljnu debatu do koje još nije došlo.
b) Kompromitovanje ideje lustracije. ,,Lustracija na srbijanski način‘‘ bila je otpočela naopako i dovela je do njenog ozbiljnog kompromitovanja u javnosti.