Nepristajanja Uglješe Krstića
Poštovani članovi porodice Krstić, dame i gospodo, u ovom tužnom trenutku govoriću o nepristajanjima Uglješe Krstića.
Rođen 1926. godine u Beogradu. Pripadnik ,,naraštaja sa najtragič nije rasputice u istoriji srpskog naroda‘‘, naraštaja koji nije pravio istoriju, već na kojem se istorija pravila. Pripadnik generacije koja je pred stupanje u život sve imala, stupivši u njega, sve izgubila. Pripadnik plejade petnaestogodišnjaka koji su kao golobradi dečaci ušli u vrtlog Drugog svetskog rata i iz njega izašli kao ljudi gorkog iskustva i vojnici koji umeju s oružjem, iako nisu služili vojsku.
Borac protiv okupatora. Jedan od retkih ,,belih vratova‘‘ koji je preživeo golgotu Sremskog fronta.
Vojnik koji kapitulaciju nije potpisao, sa vojišta nije pobegao, u pobednič ki tabor nije prebegao. Bojovnik koji je i posle boja nastavio da se bori ,,upornim prkosnim radom‘‘. Protivnik komunističke diktature i robijaš u njenim kazamatima. Član beogradskog peripatetičnog književnog serkla i pisac rodoljubivih tekstova u ilegalnom Književnom preporodu.
Beočug u dugom lancu tzv. suvišnih ljudi u Srbiji. Nezamenjivi svedok o još jednoj srpskoj izgubljenoj generaciji. Izdavač koji je srpske izdavačke kuće (,,Prosvetu‘‘, ,,Minervu‘‘ ,,BIGZ‘‘, ,,Vuk Karadžić‘‘ i ,,Vajat‘‘) postavio na temelje i saobrazio merilima Gece Kona i Mihaila Ilića. Vrsni prevodilac. Intelektualac koji nije izdao, ni kompromitovao svoj poziv. Zagovornik savladavanja usuda srpskih deoba i zla mračnih, vunenih vremena. Propovednik slobode i neimar moderne demokratske Srbije, saobražene evropskim standardima. Dragoceni svetionik u tmini na desnoj obali srpske povesti.
Osamljen na svojoj Trešnji, preminuo je na izmaku godine 2002., pišući Platformu za Srpski kulturni krug, milujući nežno svojim sumatrovskim očima snežne vrhove Avale.
To je, u najkraćem, životni put i lik g. Uglješe Krstića. A kao što je svojevremeno primetio Andre Žid, ,,život čovekov njegova je slika. U času smrti ogledaćemo se u prošlosti i, nadnevši se nad ogledalom naših dela, naše će duše uvideti šta smo. Sav naš život predano radi na tome da ocrta naš neizmenljiv portret‘‘.
Život Uglješin zaista je verno ocrtao njegov neizmenljiv portret. Nadnevš i se nad njegov životni put i raznoliko delo, mi jasno uočavamo čoveka postojane moralne uspravnosti, zadivljujuće intelektualne doslednosti, koji pošteno i rodoljubivo nastoji da da doprinos slobodi i napretku svoga naroda.
Kao takav, on nije na svom pravom životnom putu imao dilema, još manje odstupanja. Čak ni onda kada se kao dečak našao na najtragič nijoj rasputici 1941. godine. O tome je pisao: ,,Većina mladih beogradskih intelektualaca, koju je puno učešće u društvenom i političkom životu zemlje očekivalo početkom 50-tih, pristupila je za vreme rata Nacionalnom pokretu otpora, poznatijem kao Ravnogorski pokret. Taj čin za nas nije predstavljao nikakvo dramatično opredeljivanje za i protiv, ponajmanje političko. Bilo je to prirodno uključivanje u kontinuitet nacionalno-demokratske i državnobraniteljske istorijske vertikale. Ako se pitanje za i protiv ponegde i postavljalo, odnosilo se na ličnu hrabrost i pojedinačnu kuraž. Usuđuješ li se u borbu protiv okupatora ili se bojiš.
Smeš li u ilegalu ili ne smeš. Oštrina šume ili oblina kuće. Taj odnos prema opštoj stvari, ako već nije menjao naše karaktere, promenio je našu budućnost. Umesto zaslužene spokojnosti posle doprinosa oslobođ enju od okupatora, novo društvo nam je podlački uzvratilo optužbom za izdaju… Najteže je bivalo onima koji pred najezdom 1944. godine nisu napustili zemlju… Oni kapitulaciju nisu potpisali, sa vojišta nisu pobegli, u pobednički tabor nisu prelazili. Nastavili su da vojuju ‘upornim prkosnim radom’ (M. Kašanin) i ‘mačem usta svojih’ (Jovan sa Patamosa)‘‘.
Uprkos tome, sa Nacionalnom revolucionarnom srpskom omladinom, kojoj je Uglješa Krstić pripadao, tragično je zaključen luk srpskih omladinskih organizacija — od Ujedinjene omladine srpske, preko Mlade Bosne i Omladinske sekcije Srpskog kulturnog kluba, do Jugoslovenske ravnogorske omladine i Saveza demokratske omladine Borislava Pekića.
Ipak, ovi tragični porazi nisu pokolebali Uglješu Krstića. On je ostao dosledan svojim demokratskim i rodoljubivim idejama iz mladosti.
Zagledan u njih, sklopio je svoje umorne oči, a poslednje dane je proveo pišući programsku platformu za ,,Srpski kulturni krug — nacionalno-demokratsku zajednicu slobodnomislećih Srba za obnovu i unapređivanje nacionalne kulture‘‘. Tako je zatvorio svoj životni krug — završivši ga onako kako ga je počeo.
U tom svetlu posmatran, život Uglješe Krstića je uporno i dosledno istrajavanje na crti nepristajanja: nepristajanje na kapitulaciju, nepristajanje na izdaju svojih uverenja, nepristajanje uz pobednika, nepristajanje na dogmu i oficijelnu ideologiju, nepristajanje na srpske deobe, nepristajanje na zlo autoritarne prošlosti, nepristajanje na lakejsko izdavaštvo, na skrnavljenje najlepšeg poziva na svetu, nepristajanje da se Srbija kao bolesni boljševički ispljuvak izopšti iz Evrope i gurne na sporedni kolosek istorije, na rub propasti.
Nasuprot tome, Uglješa Krstić je sa svjim saborcima, na čelu sa Dimitrijem Đorđevićem i Miodragom Jovičićem — približavao Evropu Srbiji, ali i Srbiju Evropi. Naime, kao obrazovani i moderni prosvetitelji, školovani u Evropi, na tragu Dositeja, Vuka, Svetozara, Slobodana i drugih srpskih velikana — oni nisu samo Evropu uvodili u Srbiju, već su i Srbiju uvodili u Evropu. Ali ne Srbiju primitivnu, seljačku, epsku i patrijarhalnu, već jednu novu, čija se mladež školovala na najpoznatijim evropskim univerzitetima, onu u diplomatskim frakovima i za univerzitetskim katedrama.
Ta njihova prosvetiteljska misija neraskidivo je povezana sa srpskim izdavaštvom i njegovom istorijom. Uglješa Krstić je bio jedan od malobrojnih, istaknutih pripadnika ove još uvek nepriznate profesije, njen korifej i ličnost koja je svojim radom i zalaganjem povratila društveni status i ugled ovoj, posle smrti neponovljivog Gece Kona, nagrđenoj profesiji. Zato srpsko izdavaštvo može biti ponosno na svog neumornog, višedecenijskog pregaoca, koji je ne samo mnogo doprineo ugledu profesije, nego joj je svojim radom i ponašanjem činio čast.
Danas, kada je knjiga zemnog života Uglješe Krstića zatvorena, na njenim stranicama se ocrtava intimna drama pripadnika jednog tragičnog i izgubljenog narašataja. Reč je o njegovoj izolovanosti od društva i života, a istovremeno o njegovoj nameri da taj život i to društvo popravi.
Ta izolovanost — danas bismo je verovatno nazvali elitizmom — često je bila u evropskoj literaturi povod za zlu sudbinu književnih junaka, obično intelektualaca. U ruskoj literaturi za takve junake čak postoji stručni izraz — Suvišni čovek (Lišnii čelovek).
Uglješa Krstić, kao pripadnik naraštaja sa najtragičnije rasputice u istoriji srpskog naroda, jedan je iz plejade srpskih ,,suvišnih ljudi‘‘ koji je uspeo da iz ponora srpskih deoba izađe neokaljan i neokrnjen, da izdvoji svoj glas iz hora, da kao slobodan strelac stane i opstane na brisanom prostoru bez zaklona, zaštite i odstupnice.
Njegovo delo, zajedno sa delima Slobodana Jovanovića, Borisava Pekića, Dimitrija Đorđevića i Miodraga Jovičića predstavlja svetionik u tmini na desnoj obali srpske povesti. Ukoliko slična dela bljesnu i osvetle neprozirnu, krvavu tminu na levoj srpskoj obali, tada bi moja generacija i naraštaji koji dolaze možda imali šansu da zacele rane koje je na našem nacionalnom i državnom telu ostavio nesrećni XX vek; da izbegnu Scile i Haribde koje stoje na dugom i mukotrpnom putu Srbije ka modernom društvu punom slobode i istinske demokratije.
Zato, neka mu je večna slava i hvala.