Neobjavljene kolumne u ,,Danasu‘‘
Autor: Ljiljana Đurđić
Ljiljana Đurđić književnik, Beograd
* OLAKO BARATANJE ČINJENICAMA Sve će to pokriti šaš (snjegovi!) i trava.
Pevao nekad i Davorin Popović-Pimpek Hvala VK kolegi Ćurguzu (baš nisam znala o čemu ću: o Batiću kako, sasvim neprimereno staroj i dobro znanoj izreci, ,,iskače iz kutije‘‘ na TV ekranima i plaši decu pred spavanje ili o Šaronu kako odlučno ,,nosa‘‘ svoj trbuh s jednog kraja sveta na drugi) na dobronamernim upozorenjima u svom pismu Danasu od 13. maja koja se tiču mojih, jasno je već — ovako ili onako — dosta čitanih kolumni. Slažem se sa mojim visoko kvalifikovanim (nešto sam pogrešila?) kolegom i, po ko zna koji put, sa Kamijem da ,,Stil, kao i puplin, često sakriva ekceme‘‘.
Ali, bez stila, nažalost ili na sreću, nema dobre kolumne, pa ni književnosti uopšte; nije li književnik upravo onaj koji proizvoljno barata svetom činjenica da bi stvorio novi, paralelni svet? Zarad ustrojstva tog ,,novog‘‘ sveta, on/ona to može raditi duhovito, neduhovito, tupavo, postmodernistič ki, zatucano, briljantno, tj. kako mu/joj odgovara (Bodrijar i ini postmodernisti!), a da mu se zbog toga ne sudi kao nekada Floberu zbog Gospođe Bovari.
Stvarna nevolja sa činjenicama nastaje kad političari i profesionalni novinari počnu proizvoljno da barataju činjenicama, a oni — i levi i desni, i oni u sredini, da budemo pravični — rade to ,,otkad je sveta i veka‘‘ i politike, praveći od istorije istoriju ratova. Eto, na primer: antisemitizam, kao što sama reč ,,kaže‘‘, morao bi da se odnosi na sve semitske narode, trebalo bi tako da bude, pa i na Palestince, a ne samo na Jevreje. Ipak, zahvaljujući iskrivljenoj upotrebi ove reči od strane cionista u XIX veku, ona se odnosi isključivo na izražavanje neprijateljskih osećanja prema Jevrejima, koji su samo jedan od semitskih naroda. Greška, namerna ili nenamerna? U svakom slučaju, ,,olako baratanje činjenicama‘‘. Kada dolazi do toga? Onda kada se emocije i strasti umešaju u racionalni tok mišljenja; da nije bilo toga, verovatno ne bi bilo ni istorije, barem ne onakve kakvu poznajemo.
Dobronamerni gest mog VK kolege upozorio me je upravo na nepobitnu činjenicu da se ponašam i pišem ,,antiprotivno‘‘ vremenu u kojem živim, tj. i dalje baratama emocijama, a to je, u nečemu što se naziva Novi svetski poredak, koji se zalaže za rad, red i disciplinu (podseća li vas ovo na nešto?), potpuno nepotrebno gubljenje energije i može izazvati greške tipa: tu pesmu peva Bebek, a ne Pimpek. E pa, ni jedan ni drugi je nisu ,,napisali‘‘, samo su je pevali. Ja sam naprosto više volela Pimpekovu intrpretaciju, bio je lepši (on, ne interpretacija) i uvek ću njega citirati. I tu je greška; danas ne možete više ili manje voleti ili mrzeti, rad, red i disciplina smatraju ova osećanja za ometajući faktor, što ona — kolega je dobro primetio — zaista i jesu. Kao i sa političarima, nevolja sa novim sistemom vrednosti je u tome što je totalno i programsko odstranjivanje ,,govora mržnje‘‘ istovremeno i odstranjivanje govora ljubavi. Spali smo na humanitarne organizacije i njihove propise o dobrom i društveno korisnom vladanju, u kojima individua (opet!) nema šta da traži, a nova gesla tolerancije i suviše podsećaju na tvrde komunistič ke zapovesti da bi ih obazriv čovek primio i prihvatio bez imalo sumnje i podozrenja.
Izgleda da se opet sudaramo sa pojmom slobode kao sa nečim nedostižnim za ljudsko biće; ona je samo jedna od ideja — a nema ih mnogo — koje kruže čovečanstvom od samog njegovog postanka. Ostalo su ,,šaš, (snjegovi) i trava‘‘; snjegovi me u ovom slučaju nisu interesovali.
Ali ‘ajde, ako moj kolega Ćurguz smatra da postmoderna slobodna ,,citantnost‘‘ izlazi iz mode, onda je verovatno u pravu. Sreća po njega, budući da toj veštini baš i nije bio vičan. Uzgred, holokaust se nikada i nigde ne piše velikim slovom. Kolega je, očigledno, hteo time nešto da potcrta, istakne, uveliča, ali ja ne znam šta — sebe u nečijim očima, ili holokaust.
* Neobjavljeno — maj 2002.