Lustracija: zloupotreba religioznih izraza u političkom govoru
Doduše, za nas lustracija ne bi bila potpuna novina, budući da se slično oduzimanje časnih i građanskih prava vršilo neposredno posle Drugog svetskog rata za navodne prestupe koji se, i pored najbolje volje ondašnjih vlasti, nisu mogli kvalifikovati kao krivična dela. Reč je najpre o Odluci o ustanovi Suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti od 11. novembra 1944. godine. Posredi su bili prestupi ,,koji se nisu mogli kvalifikovati kao veleizdaja ili kao pomaganje okupatoru u vršenju ratnih zločina‘‘. Zbog jednog takvog ,,prestupa‘‘ Žarko Stupar, bivši docent Pravnog fakulteta u Beogradu, osuđen je 24.
januara 1945. godine na osam godina teškog prinudnog rada. A 3.
februara 1945. godine poznata glumica Živana-Žanka Stokić osuđena je na osam godina gubitka srpske nacionalne časti zato što je za vreme okupacije, kao članica Beogradskog narodnog pozorišta, sudelovala u pozorištima ,,Veseljaci‘‘ i ,,Centrala za humor‘‘. Umrla je a da nikad više nije stala pred pozorišnu publiku. Primena ovog propisa dovodila je, dakle, i do zabrane obavljanja glumačkog, prosvetnog i drugog životnog poziva, do čega upravo treba da dovede savremena lustracija.
Sličnu kaznenu meru predstavljalo je administrativno oduzimanje prava glasa uoči prvih izbora za Ustavotvornu skupštinu novembra 1945.
godine, koje je, prema zvaničnim podacima, pogodilo oko 150.000 građana. a koje se primenjivalo i posle ovih izbora. Predložena lustracija takođe uključuje i oduzimanje prava glasa, doduše, samo pasivnog — prava da se bude biran u najviša predstavnička tela.
Pravna i politička priroda lustracije Po svome dejstvu, lustracija se približava svojevrsnoj, po pravilu sporednoj, krivično-pravnoj sankciji — meri bezbednosti, koja predstavlja zabranu obavljanja određenog zanimanja ili kvazi-pravnoj sankciji oduzimanja časnih prava. No, za razliku od valjanog krivično-pravnog postupka i kažnjavanja, lustracija se vrši u ad hoc postupku bez valjanih procesno-pravnih jemstava ljudske sigurnosti i slobode.
U osnovi lustracije je predstava o kolektivnoj odgovornosti, a ,,krivica‘‘ je u pripadništvu novoproskribovanim organizacijama i ustanovama.
Ponekad i sporadična veza s prokazanom ustanovom ili organizacijom može biti dovoljan osnov za ,,krivicu‘‘ i progon. I što je još gore, pri tom nema individualizacije krivice i pretpostavke nevinosti, nego teret dokazivanja nevinosti pada na optuženog. To će naročito biti praksa ukoliko se lustracija bude vršila na osnovu podataka iz policijskih dosijea.
Jer, ono što piše u njima — recimo, da je neko doušnik — smatraće se verodostojnim sve dok osumnjičeni suprotno ne dokaže.
Ono što najviše iznenađuje jeste dirljiva vera pobornika lustracije u poštenje OZN-e, UDB-e, odnosno DB-a prilikom sastavljanja dosijea; i ne samo u poštenje nego i u njihovu sveobuhvatnost i sistematičnost.
Varljivost ove vere najbolje možemo pokazati na primeru Dušana Mihajlović a, sadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. Svojevremeno, on je, dok još nije postao novi demokrata i liberal, bio i šef UDB-e u Valjevu i nije isključeno — čak je više nego verovatno — da je tom prilikom prisiljavao pojedine građane da budu ,,saradnici‘‘, tj. doušnici UDB-e. Imena i drugi podaci o tim nesrećnicima sigurno su sačuvani u policijskim arhivama, ali je skoro izvesno da nema ni traga o ulozi koju je tom prilikom odigrao Mihajlović. Tako će — ukoliko se podaci u policijskim dosijeima budu uzimali zdravo za gotovo — u predstojećoj lustraciji stradati Mihajlovićeve žrtve, dok će sam vinovnik biti ne samo pošteđen, nego možda i unapređen.
Sudeći po zakonskim nacrtima koji su već sačinjeni, lustracija će imati i oblik ucene. Nikakvim lustracionim merama neće se podvrgavati ona lica, koja bi to inače zasluživala na osnovu podataka iz policijskih dosijea i drugih izvora, ako se klone učešća u javnom životu i ne požele nijedan javni položaj. Ukoliko se, pak, neko od ovih lica kandiduje za bilo koji javni položaj, kompromitujući podaci iz policijskih dosijea, kojima odgovarajuća služba već raspolaže, biće odmah objavljeni, pa će ono biti diskvalifikovano, tj. lišeno pojedinih časnih i građanskih prava.
To bi zaista bio fantastičan novum i — ucena putem zakona. Biće naravno i onih koji će podleći ovoj uceni, pa se neće kandidovati ni za jedan javni položaj. U tom slučaju se, međutim, postavlja pitanje kako ovakvo nejednako postupanje s manje-više istovetnim navodnim krivcima, zavisno od toga da li podležu ili ne podležu uceni zakona, uopšte ima bilo kakve veze s pojmom odgovornosti.
Pa da zaključimo! Posredi je cinično, bezočno izrugivanje pravu i bezobzirno gaženje prava zarad puke političke koristi, zaogrnuto retorikom viših ciljeva i zaštite mladog, nedovoljno stabilnog demokratskog režima. Ukoliko bi, pak, mladu ,,demokratiju‘‘ zaista trebalo braniti na takav način, onda je pitanje da li je ona uopšte vredna odbrane.
Osporavanje političkih argumenata u prilog lustracije Pobornike lustracije naročito uznemirava njeno poistovećivanje s čistkom, pa im se čini da će lustraciju lakše odbraniti ako kažu da je ona, za razliku od čistke, zakonom uređena. Valjanost ovog argumenta može se lako osporiti ako se ovovremenoj lustraciji suprotstavi naš negdašnji narodni odisaj.
Godine 1887, kada su radikali, posle niza godina muka i tegoba opozicije, prvi put došli na vlast, nastalo je u zemlji veliko narodno veselje. To praznovanje radikalski Odjek je nazvao ,,narodni odisaj‘‘. Ali se, kako je događaje živo opisao Slobodan Jovanović, šenlučenje ubrzo izmetnulo u pravu hajku na naprednjake, u surovo gonjenje i linčovanje.