Lustracija: zloupotreba religioznih izraza u političkom govoru
Kosta Čavoški, Mirjana Stefanovski
Pravni fakultet Beograd
Rezime: U ovom tekstu autori iznose ključne argumente protiv lustracije.
Oni u lustraciji vide zloupotrebu religioznih izraza u političkom govoru i smatraju da je ona sa stanovišta dobro uređenog pravnog poredka nedopustiva i neodrživa.
Govoreći o pravnoj i političkoj prirodi lustracije oni su sa stanovišta izvornog političkog liberalizma i vladavine prava, osporili pravne i političke argumente u prilog lustraciji. Posebno upozoravaju na nepremostive teškoće i moguće zloupotrebe sa kojima bi se suočio Zakon o lustraciji u Srbiji.
Ključne reči: lustracija, pravna i politička priroda lustracije, čistke, voluntarizam, liberalizam, kršenje ljudskih prava, poricanje vladavine prava.
U jeziku naše tekuće politike povremeno se pojavljuju potpuno nove, najčešće strane reči, čije je izvorno značenje toliko nepoznato da mogu da poprime ne samo pomereno, nego i potpuno novo značenje koje odgovara trenutnom političkom cilju zbog kojeg su i upotrebljene. I što je još zanimljivije, ponekad se takva strana reč uvodi u tekući politički govor samo zato što je neka prethodna reč istog ili sličnog značenja istrošena, pa i ozloglašena.
Jedna od takvih stranih reči koja se odnedavno koristi jeste lustracija.
U latinskom to je bila reč lustratio, koja je označavala čišćenje žrtvom pokajnicom. Glagol lustro značio je čistiti, očistiti (pokajnom žrtvom), dok je reč lustrum u isti mah označavala i žrtvu (pokajnu) radi očišćenja i vreme od pet godina posle kojeg se pristupalo čišćenju grada (civitasa). Posredi je, dakle, bio verski obred i stoga je reč lustratio označavala isključivo religiozni pojam. U samom Rimu lustracija je bila obred čišćenja ritualnim radnjama i prinošenjem žrtava pokajnica.
Potpuno neočekivano, odnedavno se reč lustracija pojavila i u našem političkom jeziku u smislu čistke koju treba sprovesti u državnim organima, javnim službama, javnim glasilima i sudstvu, a možda i u prosveti, naročito u visokom školstvu. Ona se ne samo predlaže nego se već prave nacrti zakona koji bi trebalo da omoguće njeno sprovođenje, pored ostalog i na osnovu uvida u podatke sadržane u tajnim dosijeima, koje su još od 1944. godine vodile najpre OZN-a, potom UDB-a i naposletku Služba državne bezbednosti.
Kao svojevrsna nova čistka, lustracija je, naravno, i pravno i politički i moralno neprihvatljiva, sem ukoliko — da budemo do kraja ironični — ne bi bila tako uređena da se u određenim vremenskim razmacima njoj podvrgavaju i oni koji su do tada bili na vlasti. Štaviše, kako je lustracija kao obred čišćenja grada u Rimu vršena svakih pet godina — otuda reč lustrum označava vreme od pet godina — možda bi u nas čistka bila delotvorna ako ne bi bila ad hoc, kako se sada predlaže, nego periodična, svakih pet godina od sada pa nadalje, tako da današnji ,,čistači‘‘ i progonitelji unapred s izvesnošću znaju da će i oni sutra biti žrtve lustracije, koja bi tako bila permanentna.
Lustracija iz pravnog ugla Sama lustracija je sa stanovišta dobro uređenog pravnog poretka i vladavine prava neodrživa i nedopustiva. Ona je najpre sporna zbog toga što kao svojevrsni krivični zakon kažnjava retroaktivno za dela koja u trenutku kada su počinjena nisu bila zakonom utvrđena kao krivična dela.
A takvo inkriminisanje i kažnjavanje je u načelu zabranjeno. Tako američki Ustav od 1787. godine u načelu zabranjuje sve ex post-facto zakone, dok naši važeći ustavi sadrže apsolutnu zabranu krivičnih i prekršajnih zakona sa povratnom snagom.
Druga velika mana lustracije jeste nepostojanje unapred utvrđenog i određenog krivičnog dela zbog kojeg se ona vrši i unapred zaprećene i određene kazne koja se tom prilikom izriče, čime se narušava načelo nullum crimen nulla poena sine lege, tj. stroga zakonitost u krivičnom pravu. Štaviše, izvršenje nekog kažnjivog dela i nije pravi razlog za sprovođenje lustracije, pogotovo što uporedo s njom i nezavisno od nje postoji i krivičnopravna odgovornost za unapred zakonom podrobno utvrđena krivična dela.
Kao razlog za sprovođenje lustracije obično se navodi ,,povreda ljudskih prava‘‘. To je krajnje neodređen, praktično bezobalan pojam na koji se pobornici lustracije neprekidno pozivaju, iako važeći krivični zakoni inkriminišu pojedine, jasno određene povrede ljudskih prava. Kada su, pak, prinuđeni da navedu neku ,,povredu ljudskih prava‘‘, koja nije kažnjivo delo u Krivičnom zakonu Srbije, a zbog kojeg treba izvršiti lustraciju, pobornici ovakve čistke obično navode doušništvo. Odmah se, naravno, postavlja pitanje da li je to po sebi kažnjivo delo koje uvek i pod svim okolnostima treba kažnjavati ili je, pak, doušništvo ponekad opako, a ponekad blagotvorno — ponekad opasno delo kome je primerena teška kazna, a ponekad korisno delo koje čak zaslužuje veliku nagradu.
Upečatljiv primer koji potvrđuje da pobornici lustracije pretpostavljaju ovo drugo jeste raspisana nagrada od čak 5.000.000 američkih dolara za potkazivanje dr-a Radovana Karadžića. Niko od onih koji se zalažu za lustraciju neće naravno poreći da se ovom nagradom podstiče potkazivanje, ali će odmah dodati da zbog takvog doušništva nikoga ne treba podvrći lustraciji.
Potkazivanja je bilo od kada je vlasti, pa je duhovito rečeno da je ,,doušništvo drugi najstariji zanat na svetu‘‘. Ono je po pravilu bivalo prezirano, ali nikada nije bilo zakonski kažnjivo. Doušništvo i treba da izaziva moralno zgražavanje i prezrenje, nikako kažnjavanje. Inače, ako neko smatra da treba kažnjavati potkazivanje pod Titovim, Dolančevim i Miloševićevim režimom, onda bi trebalo kažnjavati i potkazivanje posle promene režima 5. oktobra 2000. godine. Jedan takav slučaj odigrao se 18. juna 2001. kada je Seška Stanojlović, potpredsednik Helsinškog odbora, uputila Zoranu Đinđiću pismo u kojem osuđuje nacrt Zakona o verskoj slobodi, koji je sastavio prof. dr Sima Avramović. Tom prilikom ona potkazuje Kostu Čavoškog, navodnog sastavljača ovog nacrta, koji je, po njenoj dostavi ,,u prethodnih desetak godina aktivno širio nacionalnu i versku mržnju i netoleranciju‘‘. A to je teško krivično delo za koje se, ako je posredi njegov najteži oblik, može izreći i deset godina zatvora. Sva je sreća što Zoran Đinđić ovu dostavu nije prosledio okružnom javnom tužiocu. Doduše, nismo sigurni da su vatreni pobornici lustracije imali na umu baš ovakve potkazivače iz nevladinih organizacija i da su bili spremni da i njih podvrgnu zasluženoj čistki, tj. lustraciji.
Doušništvo kao jedan od prestupa zbog kojih bi trebalo vršiti lustraciju možda najbolje ukazuje na njenu prirodu. Ona se očigledno neće provoditi zbog pravnih nego zbog političkih i moralnih prestupa.
Na to posebno ukazuje činjenica da se povodom lustracije najčešće govori o gresima i o potrebi da se ti gresi okaju. Postoji, međutim, bitna razlika između zločina i greha, koju pobornici lustracije previđaju. Valja se setiti reči Spasitelja: ,,Caru carevo, Bogu Božije!‘‘ (Jevanđelje po Mateju, XXII, 21). Na carstvu, tj. na državi je da sudski goni i kažnjava za krivična dela; za grehe postoji druga instanca — sud savesti i poslednji sud. Otuda nastojanje da se zakonom o lustraciji uredi kažnjavanje i okajanje moralnih grehova predstavlja zadiranje državne vlasti u sferu koja bi za nju morala biti nedodirljiva.