Lustracija u Srbiji - Ilustracija nemoći demokratskih promena
14 Kako ističu, njihov uzrok počiva u neobaveštenosti i nepoznavanju institucije lustracije. Zastupnici primene lustracije u Srbiji u prvi plan ističu da je uspostavljanje pravne države na ruinama autoritarnog Miloševićevog poretka uslovljeno preispitivanjem odgovornosti zvaničnika i saradnika starog režima koji su kršili ljudska prava. Lustracija je primerena ideji tranzitorne pravde.
Lustracija predstavlja mešovitu ustanovu koja ima preventivnu ulogu da onemogući licima koja su kršili ljudska prava da učestvuju u izgradnji demokratskog poretka. Apsolutna zabrana retroaktivnosti u slučajevima teških kršenja ljudskih prava nema nikakvog smisla, jer se time krivci stavljaju van okvira pravde i podstiče samovolja bilo koje nove vlasti.
Lustracija nije krivična kazna ili skriveno krivično kažnjavanje, već mera pravne diskvalifikacije onih koji su kršili ljudska prava. Lustracija nije čistka, jer ne pogađa lica samo zato što su bila pripadnici i saradnici prethodnog političkog režima, već zato što su činili određena dela koja se mogu kvalifikovati kao povrede ljudskih prava. Preciznim određenjem povreda ljudskih prava onemogućavaju se zloupotrebe u praksi, a vremensko važenje lustracije moguće je ograničiti i na period koji se odnosi na nove vlasti.
Na inicijativu Građanskog saveza Srbije, jedne od stranaka vladajuć e koalicije, 30. maja 2003. godine Narodna skupština Republike Srbije je po hitnom postupku usvojila Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava (Službeni glasnik RS, br. 58/2003, str. 1–5). Predlagači Zakona o lustraciji 15 su istakli da je donošenje ovog akta nužno u procesu prevladavanja autoritarne prošlosti, nastavka započete borbe protiv organizovanog kriminala, kao i da je reč o ispunjenju jednog od uslova za ulazak u Evropsku uniju. Ovim zakonom se omogućava kažnjavanje za kršenja ljudskih prava, što je jedna od obaveza koju je zajednica Srbije i Crne Gore preuzela po osnovu članstva u Savetu Evrope. Donošenju lustracionog akta prethodilo je prihvatanje Predloga zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava od strane Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, koja ga je, takođe, uputila u Narodnu skupštinu na usvajanje.
Za usvajanje Zakona o lustraciji glasalo je 111 od 127 prisutnih narodnih poslanika, pa je i ovaj akt Narodna skupština usvojila na ivici kvoruma, što je u javnosti izazvalo polemike o aktu koji je bio predmet ,,parlamentarne trgovine‘‘. Opozicioni poslanici odbili su da glasaju za Vladin predlog zakona. Parlamentarna opozicija je kao razlog za neslaganje sa karakterom i rešenjima u Predlogu zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava i sloboda iznela načelnu primedbu da je ,,reč o političkom aktu čiji je jedini cilj progon političkih protivnika‘‘.
16 Nedugo zatim, opoziciona parlamentarna Socijalistička narodna stranka je dostavila Narodnoj skupštini Predlog da se po hitnom postupku donese zakon o prestanku važenja Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava.
17 U obrazloženju Predloga navodi se da je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava neustavan i da bi se njegovim stavljanjem van snage mogle sprečiti štetne posledice koje mogu da nastanu po bilo kog građanina.
U odnosu na Model zakona o lustraciji koji je sačinila Radna grupa nevladine organizacije Centar za unapređivanje pravnih studija, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih sloboda i prava sadrži neznatne izmene.
18 U njemu nije prihvaćena odredba Modela zakona o lustraciji koja se odnosi na kršenje ljudskih prava primenom neustavnog zakona. Prema Modelu zakona o lustraciji (član 9), kršenje ljudskih prava predstavlja i svaka radnja kojom se u postupcima pred sudskim, drugim državnim organima i organizacijama koje vrše javna ovlašćenja primenjuje pravni akt ,,za koji je očigledno i opštepoznato da je protivan ustavnim i međunarodnim pravilima o ljudskim pravima, a da se prethodno nije pokrenuo postupak za ispitivanje ustavnosti tog zakona ili opšteg akta ili da se na drugi način nije ukazalo na tu protivnost…‘‘. Time je isključen jedan od mogućih osnova odgovornosti za kršenje ljudskih sloboda i prava, koji je mogao da obuhvati širi krug lica, pa i ona lica koja bi mogla u narednom periodu da krše ljudska prava i slobode primenom neustavnih zakona ili opštih akata.
Zakon o lustraciji, suprotno očekivanjima javnosti i proklamovanim obećanjima nove vlasti, usvojen je nakon tri godine od promene prethodnog političkog režima. Zakon je donet iznenada, po hitnom postupku, bez postignutog konsenzusa u okviru vladajućih i opozicionih parlamentarnih političkih stranaka. Njegovom donošenju nije prethodilo donošenje posebnih zakona o rehabilitaciji političkih osuđenika i zakona o otvaranju dosijea kao nužnih uslova za pravednu primenu instituta lustracije za lica koja su u prethodnim režimima kršila ljudska prava. Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava je prihvatio ,,meku lustraciju‘‘, kojom se lustracija odnosi na nosioce i kandidate za nosioce određenih javnih funkcija, što je uslovilo i primenu posebnih rešenja u pogledu lustracionog postupka i lustracionih mera. Primena ,,mekog modela‘‘ postala je predmet kritike zastupnika lustracije, ali u poređenju sa načinom primene ovog instituta u praksi predstavlja manji problem.
Valjano sprovođenje postupka utvrđivanja odgovornosti za kršenje ljudskih prava u praksi je obesmišljeno i onemogućeno. Problemi u sprovođenju lustracionih postupaka su višestruki. Posebna slabost u primeni rešenja o lustraciji je neusvajanje zakona o otvaranju dosijea nekadašnje Službe državne bezbednosti. Uredba o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti regulisala je pravo građana na uvid u dosijea na nepotpun i neustavan način, što je svojom odlukom konstatovao i Ustavni sud Srbije. Takođe, postoji i sumnja da su dosijei pojedinih javnih ličnosti uništeni ili falsifikovani da bi se kompromitovali pripadnici vlasti ili da bi se prikrila odgovornost funkcionera bivšeg režima. U prethodnom postupku, lustracionoj komisiji pomoć pruža Bezbednosno-informativna agencija, za koju postoji sumnja da nije u potpunosti reformisana, da se ne nalazi pod kontrolom nadležnih državnih organa i da se ne pridržava zakonskih propisa o načinu rada. Primera radi, uprkos zakonskom pravilu, Bezbednosno-informativna agencija se ne pridržava obaveze dostavljanja izveštaja o svom radu Narodnoj skupštini. Uprkos političkim promenama, u jednom periodu je zadržana upravna struktura obaveštajne službe, čiji su pojedini pripadnici optuženi za učešće u likvidacijama političkih neistomišljenika prethodnog režima i za ubistvo predsednika vlade Zorana Đinđića. Bez mogućnosti da se pristupi dosijeima obaveštajnih službi i da bude otklonjena sumnja da su ovi spisi krivotvoreni, ne postoje uslovi da se na zakonit i objektivan način sprovede lustracija.
Druga grupa problema u sprovođenju lustracije odnosi se na konstituisanje i funkcionisanje Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava (u daljem tekstu: Komisija). Komisija je određena kao samostalno, nezavisno i kolektivno telo, čiji je zadatak da kao prvostepeni organ vodi postupak lustracije, utvrđuje kršenje ljudskih prava i izriče lustracione mere (član 22, stav 2). Problemi u radu lustracione komisije pojavili su se prilikom izbora pojedinih članova sredinom jula 2003. godine. Umesto 18 predloženih kandidata, koliko nalaže Zakon, na listi za izbor se pojavilo 15 kandidata. Pored jednog kandidata iz redova Vrhovnog suda, koji je, zbog kršenja proceduralnih razloga, zahtevao da se njegovo ime povuče sa kandidacione liste, ni opozicione stranke nisu prihvatile poziv da imenuju svoje kandidate. Na taj način, opozicione stranke su blokirale konstituisanje Komisije, što su obrazložile stavom da se ne slažu sa primenom zakona o lustraciji.