Lustracija u Srbiji - Ilustracija nemoći demokratskih promena
godine. Na osnovu češkog Zakona o lustraciji, postupkom je obuhvaćen ogroman broj lica koja su zaposlena u javnoj upravi.
8 Između ostalih, zabrana obavljanja javnih funkcija se odnosila i na zaposlene u državnim medijima. Ustanovljenje zabrane vršenja javnih funkcija posebno je usmereno na lica zaposlena u javnoj službi, pripadnike i saradnike Službe državne bezbednosti, oružanih snaga, komunističke partije, posebnih državnih komisija čija je aktivnost bila usmerena na progon protivnika komunistič kog režima, kao i na studente, naučne saradnike i učenike političkih škola u Sovjetskom Savezu. Primećujemo da je za lustracionu odgovornost bilo dovoljno da je lice bilo informator, doušnik, saradnik ili pripadnik Službe državne bezbednosti. Lica koja su želela da zadrže javnu funkciju ili da se za nju kandiduju morala su da pribave posebnu potvrdu od strane Ministarstva unutrašnjih poslova o tome da nisu ispunjavala neki od osnova za primenu lustracionih mera. Protiv određenih lica lustracioni postupak se pokretao nezavisno od njihovog zahteva za izdavanje posebnih potvrda. Zakon o lustraciji nije bio uperen samo na lica koja su želela da se kandiduju ili su bila izabrana na javne funkcije, već i na lica koja su obavljala određene državne delatnosti za koje se tražila državna dozvola, a pravo da zatraži potvrdu od strane Ministarstva unutrašnjih poslova imao je i privatni poslodavac za svoje zaposlene.
Primena lustracije u Češkoj naišla je na žestoke kritike. One nisu bile upućene samo od strane opozicije, koja je delom poticala upravo iz redova bivše komunističke partije, već i od strane poznatih antikomunistič kih boraca. Na inicijativu nekadašnjeg disidenta Aleksandra Dubčeka, bivšeg predsednika saveznog parlamenta, zatražena je ocena Zakona o lustraciji od strane SE. SE je izneo ocenu da je Zakon o lustraciji u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, a negativne kritike upućene su i od strane drugih međunarodnih organizacija.
9 Primedbe su se odnosile na kolektivni karakter primene mera, način utvrđivanja lustracione odgovornosti i kršenje pretpostavke nevinosti.
Zbog ovih činjenica, primena lustracije u Češkoj mogla se tumačiti i kao izrazito ideološka mera proganjanja protivnika bivšeg političkog režima.
Kritičari su izneli i sumnje u uspešnost primene lustracije u postizanju društvenih ciljeva i interesa.
U Nemačkoj Demokratskoj Republici, nakon njenog pripajanja saveznoj državi, na osnovu više saveznih i pokrajinskih zakona primenjena je lustracija. U Istočnoj Nemačkoj je primena lustracija, za razliku od Češke, zasnovana na individualnom kriterijumu i kategoriji kršenja ljudskih prava. Kroz lustracioni postupak prošao je ogroman broj ljudi, a zbog izvesnih okolnosti koje su se pojavile u praksi, u teoriji se smatra da je u pitanju naročiti oblik lustracije, koji je bolje nazvati ,,diskvalifikacijom‘‘.
Lustracija je veoma pažljivo i detaljno sprovedena, pa je u prosveti otpušteno 60 odsto od ukupnog obrazovnog kadra nekadašnje Nemačke Demokratske Republike. O lustraciji se naročito vodilo računa u pravosuđu, jer se smatralo da ne mogu sve sudije koje su vršile pravosudne funkcije u bivšem režimu da to čine i u demokratskom sistemu. To se odnosilo na sudije koje su bile bliske prethodnom sistemu i donosile politički pristrasne presude, pa je posebnom procedurom proveravan rad sudija. Umesto da se otpuste sve sudije, što bi dovelo do poteškoća u njihovom izboru i zastoja u radu pravosudnog aparata, primenjen je institut ,,preuzimanja sudija‘‘. U proceduri provere sudija naročitu ulogu imali su ,,saveti nezavisnih pravnika‘‘, koji su na osnovu kontrole sudskih spisa i drugih saznanja ministru pravde dostavljali svoje mišljenje o sudijama. Integritet i stručnost saveta bili su nesporni, jer su ih činile sudije iz Savezne Republike Nemačke, u kojoj je nezavisnost pravosuđ a bila poštovana. Takve organe, nažalost, zbog dobro poznatih okolnosti nije bilo moguće uspostaviti i u drugim postkomunističkim državama.
U drugim postkomunističkim zemljama lustracija je, dijahronijski posmatrano, primenjena dosta kasno i neuspešno. Na teritoriji nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije jedino se u Sloveniji krenulo putem suočavanja sa posledicama vladavine komunističkog režima i primene instituta lustracije. Uglavnom, tek nakon ulaska u SE i pod uticajem Rezolucije došlo je do donošenja posebnih akata o lustraciji u nizu postkomunističkih zemalja. Međutim, njihov učinak i obim bili su skromni. Uglavnom je primenjena meka varijanta lustracije, uz otpore javnosti, ali su korišćena i rešenja koja delimično kompromituju njenu prirodu.
U teoriji se ocene o primeni ovog instituta mogu razvrstati u tri grupe. Zagovornici primene lustracije ističu njen pozitivan učinak na konsolidaciji demokratije. Države koje su sprovele lustraciju ostvarile su i veći uspeh na planu razvoja demokratije (Češka, Poljska, Mađarska, istočni deo Nemačke).
10 Kritičari lustracije su prisutni među pripadnicima starog režima, jednog dela liberalno nastrojenih intelektualaca i predstavnicima civilnog sektora. Postoje i mišljenja da je rano dati konačan sud o primeni ovog instituta, jer se lustracija u postkomunističkim državama još uvek sprovodi.
11 Nakon političkih promena 2000. godine, u Srbiji su očekivanja najvećeg dela njene javnosti bila usmerena na ispunjenje zahteva za namirenje pravde i boljim standardom. Kažnjavanje korumpiranih pripadnika prethodne elite koji su se ogrešili o ljudska prava trebalo je da predstavlja jedan od najvažnijih zadataka nove vlasti. U povesnom smislu, nagomilani teret kršenja ljudskih prava imao je izvor u komunističkom teroru i građanskim ratovima vođenim u razmahu od pola veka. Problem je predstavljalo to što se agonija autoritarnog poretka ispoljavala u formi jednopartijskog komunističkog režima nakon Drugog svetskog rata i ,,simuliranog‘‘ višepartijskog sistema tokom poslednje decenije XX veka, pa je formu lustracije trebalo prilagoditi političkom i socijalnom kontekstu.
U zahtevima za primenu lustracije prednjačilo je nekoliko nevladinih organizacija, ali o tome nije postojao konsenzus unutar nove vladajuće koalicije. Štaviše, na važnim mestima u državnom aparatu (pravosuđu, policiji, vojsci i javnoj upravi) ostale su izvesno vreme osobe lojalne bivšem režimu. Stare sluge našle su nove gospodare. Umesto radikalnih promena u ustavnopravnom sistemu zemlje, na osnovama diskontinutiteta u odnosu na prethodni režim, preovladao je koncept simuliranja reformi i politika prećutnog kompromisa sa ostacima prethodnog autoritarnog režima. Ideja demokratskih promena je kompromitovana, a lustracija je postala ilustracija (ne)moći nove političke elite da se (ne)obračuna sa autoritarnom prošlošću.
Aporije lustracije u Srbiji Koalicija stranaka okupljena u Demokratskoj opoziciji Srbije (u daljem tekstu: DOS) nije uvrstila preispitivanje autoritarne prošlosti i primenu lustracije u značajna pitanja demokratskog razvoja. Izjave visokih državnih funkcionera o lustraciji, povremeno plasirane u javnosti, uglavnom su tumačene u službi političkog marketinga.
12 Delatnost Komisije za istinu i pomirenje (Službeni list SRJ, br. 15/2001) početkom 2001. godine protekla je bez značajnog uspeha i rezultata.
13 Uredba o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti (Službeni glasnik RS, br. 30/2001) omogućila je građanima uvid u dosijea u ograničenom obimu. Zakon o otvaranju dosijea i dalje nije donet, a upravo on predstavlja važan prateći akt na osnovu koga se omogućava sprovođenje lustracionog postupka.
Zahvaljujući sticaju političkih okolnosti, nekadašnja Služba državne bezbednosti je reformisana veoma sporo, sa i dalje nedovoljnom parlamentarnom kontrolom njenog rada.
Problemi u sprovođenju demokratskih reformi, pogotovo u borbi protiv organizovanog kriminala i suzbijanju korupcije, nametnuli su lustraciju u pojedinim javnim sektorima kao pretpostavku bez koje je nemoguće ostvariti ove zahteve. I tu je bio pogrešan pristup. Umesto da se u prvoj godini nove vlasti donese opšti zakon o lustraciji koji bi predvideo preispitivanje odgovornosti nosilaca javnih funkcija u svim javnim službama, s jasno definisanom procedurom i kriterijumima, u pojedine zakone unete su lustracione odredbe. To se odnosilo, pre svega, na pojedine odredbe u pravosudnim zakonima, koje su postale predmet osporavanja pred Ustavnim sudom Srbije, kao i na određene propise Zakona o univerzitetu. ,,Lustracija na mala vrata‘‘ ili smena nosilaca pravosudnih funkcija, naročito korišćena u vreme vanrednog stanja, dezavuisala je i kompromitovala ideju da se reformom sudskog sistema postave zdravi temelji vladavine prava.
Otezanje da se neposredno nakon promene političkog režima donese poseban zakon i primeni lustracija uslovilo je da, s krizom u odnosima članica vladajuće koalicije (DOS), u javnosti prevlada uverenje da je težnja za primenom lustracije ,,politički motivisana‘‘. Razvitak krize u vladajućoj koaliciji bila je aproksimativno ravna rastu domaćeg pokreta protiv lustracije. Oponenti primene lustracije u Srbiji uglavnom ističu da je lustracija usmerena na političku diskvalifikaciju opozicionih lidera.
Lustracija se pojednostavljeno kritikuje kao mera političkog revanšizma i iznose se paušalni rezultati korišćenja instituta lustracije u pojedinim postkomunističkim zemljama. Nešto decidnija i odmerenija kritika lustracije poseže sa snažnijim argumentima. Uglavnom, ona podseća da korišć enjem lustracije nastaju problemi narušavanja pravne sigurnosti i retroaktivnog važenja zakona. Domicilna teorijska kritika lustracije dovodi u sumnju njenu pravnu prirodu, odnosno postavlja demagoška pitanja: Da li je lustracija zamena za krivičnu odgovornost? Da li se lustracijom primenjuje tzv. ,,talionski princip‘‘ (,,oko za oko, zub za zub‘‘)? Kritičari lustracije takođe ističu da se njenim uvođenjem vrši etatizacija i politizacija prava, pa lustracija nije primerena institucionalnom sistemu. Umesto izgradnje demokratskih institucija, ona doprinosi njihovoj razgradnji i razaranju. Nedoumice izaziva i njena primena u praksi. Za razliku od drugih postkomunističkih država, kod nas je teško razgraničiti ko je počinilac a ko žrtva prethodnih autoritarnih režima, jer je postojalo mnoštvo ,,polutana žrtava-saučesnika režima‘‘. Za primenu lustracije nedostaje odgovarajući politički kapacitet, nema konsenzusa, a njeno korišćenje je izostalo u prve dve godine nove vlasti. Brojni pripadnici i saradnici prethodnog režima su nastavili da nesmetano obavljaju svoje funkcije, a mnogi od njih su unapređeni. Prihvaćena je prećutna amnestija. Kao ilustrativan primer može poslužiti odlazak u penziju dekana jednog od beogradskih fakulteta, ,,proslavljenog‘‘ po dovođenju grupa batinaša u prostorije fakulteta koji su imali zadatak da se fizički obračunavaju sa studentima u vreme antirežimskih protesta. Njegovom zaslugom, svetski priznat ugled fakulteta spao je na najniže grane, pošto je u međuvremenu naterao brojne kolege da odu u inostranstvo. Ne samo da je izostala njegova odgovornost, već je dobio i posebno priznanje prilikom odlaska u penziju.
Pristalice lustracije osporavaju neke od prethodno navedenih kritič kih argumenata i ističu da postoji mnoštvo predrasuda kao i pogrešnih predstava u vezi sa institucijom lustracije.