Lustracija na ,,srpski način‘‘
Autor: Zoran Ivošević
Shodna pravila su pravila Zakonika o krivičnom postupku. Ona se primenjuju kada nema autohtonih pravila. Dakle, supsidijarno. Shodna primena pravila pomenutog zakonika znači da se njegove odredbe primenjuju prilagođeno, odnosno primereno autohtonim organima i autohtonim pravilima lustracione odgovornosti.
Koje su lustracione mere? Lustracione mere se primenjuju kada kandidat za položaj sam ne odustane od kandidature pa bude izabran, postavljen ili primljen na položaj, odnosno kad se lice na položaju samo ne povuče sa dužnosti koju obavlja. Kada odustane od kandidature, odnosno kada se povuče sa položaja, lustracija se obavlja bez lustracionih mera.
U lustracionom postupku primenjuju se sledeće mere: javno saopš tenje o kršenju ljudskih prava i zabrana zauzimanja položaja.
Javno saopštenje o kršenju ljudskih prava objavljuje Komisija u sredstvima javnog informisanja koje sama odredi, a uvek u Službenom glasniku Republike Srbije. Ona to čini u sledećim situacijama: 1. ako kandidat za položaj ne odustane od kndidature, dnosno ako se lice na položaju ne povuče sa dužnosti u roku od sedam dana od isteka roka za za vršenje prava na uvid u spise, a Komisija nađe da je kršio ljudska prava; 2. ako lice prema kome se vodi lustracioni postupak ne uloži prigovor; 3. ako to lice ne odustane od kandidature, odnosno ako se ne povuče sa položaja, u roku od sedam dana od dana prijema odluke Komisije o odbacivanju, odnosno odbijanju njegovog prigovora; 4. ako to lice ne uloži žalbu; 5. ako to lice ne odustane od kandidature, odnosno ako se ne povuče sa položaja u roku od sedam dana od dana prijema odluke Vrhovnog suda (pogrešno piše Ustavnog suda) o odbacivanju, odnosno odbijanju njegove žalbe.
Zabrana zauzimanja položaja je krajnja konsekvenca lustracione odgovornosti. Lice za koje je odlukom Komisije ili Vrhovnog suda utvrđeno da je kršilo ljudska prava, a nije odustalo od kandidature, odnosno nije se povuklo sa položaja, u roku od 30 dana od dana objavljivanja saopštenja Komisije, ne može zauzeti položaj za koji je kandidovano, odnosno zauzimati položaj na kome se nalazi, u roku od pet godina od dana objavljivanja saopštenja Komisije.
Nastupanje uslova za zabranu zauzimanja položaja utvrđuje, po službenoj dužnosti, Ustavni sud, a odluku o tome, zajedno sa zakonskom zabranom zauzimanja položaja, objavljuje u Službenom glasniku Republike Srbije.
Kandidat za položaj, odnosno lice na položaju, posle objavljivanja odluke Ustavnog suda, ne može više punovažno zauzimati položaj za koji se kandidovalo, odnosno na kome se nalazilo.
Lice kome je izrečena mera zabrane zauzimanja položaja ima pravo da se u roku od 15 dana od dana objavljivanja mere vrati kod poslodavca sa kojim je bio u radnom odnosu pre zauzimanja položaja, a ako mu je taj radni odnos prestao ili ako uopšte nije bio u radnom odnosu stiče prava koja pripadaju zaposlenom za čijim je radom prestala potreba.
Redakcijske greške su retkost u zakonodavnoj praksi. Ovde ih je, nažalost, bilo u velikom broju. U Predlogu zakona, Ustavni sud je odista bio predviđen kao organ odlučivanja o žalbi i kao organ utvrđivanja uslova za primenu zakonske zabrane zauzimanja položaja. Međutim, u skupštinskoj proceduri usvojeno je rešenje da organ odlučivanja o žalbi bude Vrhovni sud. Tako je i određeno članom 16. stav 5. i članom 29.
Zakona. Nažalost, ova promena nije bila dosledno sprovedena, pa je u članu 32. tačka 5 u članu 330. stav 1. Zakona ostalo da odluku o žalbi donosi Ustavni sud, a u članu 33. stav 2. Zakona da postojanje uslova za primenu mere zabrane zauzimanja položaja utvrđuje Ustavni sud.
Ispravkom Zakona (Službeni glasnik Republike Srbije br. 61, 13. jun 2003. godine), ove redakcijske greške zakonodavca su otklonjene, pa je Ustavni sud zamenjen Vrhovnim sudom, ali nije i u članu 33. stav 3.
Zakona: u toj odredbi grešku je previdela i sama ispravka.
Šta određuje prelazne i završne odredbe Zakona? Određuju: 1. da ovaj Zakon stupa na snagu osmog dana po objavljivanju (dakle, 19. juna 2003. godine), a da se primenjuje po isteku tri meseca od dana stupanja na snagu (dakle, 11. septembra 2003. godine); 2. da se organi za sprovođenje postupka lustracije obrazuju u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog Zakona (dakle, 10. avgusta 2003.
godine); 3. da je ,,rok trajanja‘‘ ovog Zakona deset godina, od stupanja na snagu (dakle, do 11. juna 2013. godine).
Dobar znak je što je Komisija za utvrđivanje lustracione odgovornosti već obrazovana.
Da li ,,srpska‘‘ lustracija spada u ,,tvrde‘‘ ili ,,meke‘‘? Ni u ,,tvrde‘‘, ni u ,,meke‘‘. U nečemu je ,,tvrda‘‘, u nečemu je ,,meka‘‘.
,,Tvrda‘‘ je u pogledu: širokog kruga lica koja podležu lustracionoj odgovornosti, lustracione odgovornosti za radnje koje nisu bile protivne unutrašnjem pravu a jesu Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, kao i same primene mera zabrane zauzimanja položaja.
,,Meka‘‘ je u pogledu: vremenskog važenja Zakona, roka trajanja zabrane, obzirnosti u regulisanju radno-pravnog statusa lustriranog lica.
Baš zato se i može reći da je lustracija na ,,srpski način‘‘ — negde između po meri naše stvarnosti.
Kako ,,srpska‘‘ lustracija reaguje na prigovore? Lustracionom zakonu Srbije se zamera: da ne mari za zabranu retroaktivnosti, da odstupa od prezumpcije nevinosti, da znači revanšizam, da predstavlja čistku, da se oslanja na podatke kompromitovane službe državne bezbednosti, da je bezbolna.