Lustracija na ,,srpski način‘‘
Autor: Zoran Ivošević
Na koga se Zakon odnosi? Na izabrana, postavljena i zaposlena lica, određena Zakonom. To su: 1. poslanici Narodne i pokrajinske skupštine; 2. predsednik Republike; 3. predsednik i članovi republičke Vlade i pokrajinskog izvršnog veća; 4. gradonačelnik, predsednik i zamenik predsednika opštine; 5. predsednik i članovi izvršnog odbora skupštine lokalne samouprave; 6. sekretar Narodne i pokrajinske skupštine; 7. starešina i rukovodeći radnik u službama Narodne i pokrajinske skupštine; starešina i rukovodeći radnik u službama predsednika Republike; 9. zamenik i pomoćnik ministra, funkcioner koji rukovodi republičkim, odnosno pokrajinskim organima i organizacijama i druge starešine organa u republičkim, odnosno pokrajinskim organima, organizacijama i službama, koje postavljaju Vlada, odnosno izvršno veće pokrajine; 10. sekretar skupštine opštine i grada; 11. načelnik okruga; 12. predsednik i sudija Ustavnog suda, predsednik i sudije sudova opšte nadležnosti i posebnih sudova, član Visokog saveta pravosuđa, javni tužioci i njihovi zamenici, starešine organa za prekršaje i sudije za prekršaje; 13. direktori i članovi upravnih odbora čiji je osnivač Republika, pokrajina i lokalna samouprava, i to: predsednik i član saveta univerziteta, rektor univerziteta i dekan fakulteta; predesdnik i član upravnog odbora ili drugog odgovarajućeg organa upravljanja, direktora, zamenika direktora, glavnog urednika, zamenika glavnog urednika i urednika rubrike organizacije koja se bavi javnim informisanjem ili izdavaštvom; direktor, predsednik i član upravnog odbora organizacije obaveznog socijalnog osiguranja; 15. guverner i viceguverner Narodnme banke; 16. direktor banke sa većinskim državnim kapitalom; 17. direktor poreske uprave, zamenik direktora poreske uprave, pomoćnik direktora — glavnog inspektora poreske policije, direktor regionalne poreske policije, načelnik regionalnog odeljenja poreske policije, direktor filijale poreske policije; 18. funkcioner i ovlašćeno službeno lice u Bezbednosno-informativnoj agenciji, odnosno drugoj odgovarajućoj službi; direktor i rukovodeći radnik u zavodskoj ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija; 20. šef diplomatske misije u stranoj državi i međunarodnoj organizaciji, odnosno konzul; 21. načelnik generalštaba, odnosno načelnik kontraobaveštajne službe.
Ko utvrđuje lustracionu odgovornost? Komisija čije članove predlaže predsednik Republike, a bira Narodna skupština.
Komisija ima devet članova: tri su iz Vrhovnog suda Srbije; tri su istaknuti pravni stručnjaci; jedan je zamenik republičkog javnog tužioca; dva su narodni poslanici iz redova diplomiranih pravnika koji nisu birani sa istih izbornih lista. Njihov mandat traje šest godina, a za narodnog poslanika — dok je u tom svojstvu. Položaj člana komisije odgovara položaju člana Visokog saveta pravosuđa. Članovi Komisije biraju, iz svog sastava, predsednika Komisije. Komisija ima i sekretara. Komisija radi u veću ili u punom sastavu. Veće vodi prethodni postupak. Komisija ima tri veća, čiji se sastav i rad uređuje poslovnikom Komisije, koji donosi ona sama. Predsednik veća mora biti sudija Vrhovnog suda. Komisija u punom sastavu odlučuje o prigovorima na odluke veća, vodi usmenu raspravu u naknadnom postupku, zauzima načelne pravne stavove, stara se o ujednačavanju prakse i obavlja druge poslove, predviđene Zakonom. Saziva je i njenim radom rukovodi predsednik Komisije.
Sastav Komisije ima jednu manu: oba narodna poslanika birana su sa iste izborne liste, jer je opozicija odbila da da svog predstavnika. U postupku utvrđivanja lustracione odgovornosti učestvuje, na određen način, Vrhovni sud Srbije i Ombudsman, odnosno ovlašćeni javni tužilac.
Koje su odlike lustracionog postupka? Zakon postavlja prosede i utvrđuje pravila prethodnog i naknadnog postupka.
Prosede upozorava da se u postupku lustracije: 1. ispituje pojedinač na odgovornost za kršenje ljudskih prava, a ne pripadnost određenoj političkoj stranci, organizaciji ili grupi; 2. utvrđuje da li su u vreme kršenja ljudskih prava bile ispunjene pretpostavke odgovornosti koje važe u krivičnim i drugim kaznenim zakonima; 3. pazi na uračunljivost, odnosno poslovnu sposobnost lica prema kome se postupak vodi; 4. vodi računa o poštovanju dostojanstva ličnosti tog lica; 5. ne primenjuje prinudne mere radi obezbeđenja prisustva, odnosno učešća u postupku; 6. lica prema kojima se vodi postupak uživaju sva prava koja uživa i lice protiv koga se vodi krivični postupak; 7. povrede procesnih ovlašćenja smatraju apsolutno bitnom povredom postupka.
Prethodni postupak se primenjuje prema kandidatu za položaj. On je autohton. Pokreće se na zahtev organa, organizacija ili foruma nadlež nih za kandidovanje. Sprovodi se po službenoj dužnosti. U tom postupku veće Komisije kome je predmet dodeljen u rad (po unapred utvrđenom redosledu), ispituje i proverava da li je kandidat za položaj kršio ljudska prava u dotadašnjem javnom delovanju. Ono to čini na nejavnoj sednici, na osnovu spisa Bezbednosno-informativne agencije, odnosno ranije ili druge odgovarajuće službe, sudskih spisa i spisa drugih državnih organa i organizacija koje vrše javna ovlašćenja. Na osnovu rezultata tog postupka, Komisija, u roku od sedam dana od okončanja provere, obaveštava podnosioca zahteva o tome da li je kandidat kršio ljudska prava, odnosno da li je inicirao, naređivao ili obaveštenjima, odnosno na drugi način učestvovao u kršenju ljudskih prava. Postupak pred većem Komisije mora biti okončan u roku od 60 dana od dana prijema zahteva za proveru.
Ako veće nađe da kandidat za položaj nije kršio ljudska prava, smatra se da ispunjava lustracioni uslov i ima pristup javnoj funkciji.
Kandidat kod koga je veće našlo da je kršio ljudska prava, ima pravo da u roku od sedam dana od dana prijema obaveštenja izvrši uvid u sve spise i dokumente na osnovu kojih je utvrđeno da je kršio ljudska prava. Kad se upozna sa stanjem stvari, odnosno kad rok za uvid istekne, kandidat za položaj može da postupi na jedan od dva načina. Prvi je da odustane od kandidature, u kom slučaju se o tome odmah obaveštava podnosilac zahteva. Drugi je da uloži prigovor, u kom slučaju je Komisija u punom sastavu dužna da donese odluku u roku od tri dana od njegovog prijema.
Protiv odluke Komisije kojom je odbačen, odnosno odbijen prigovor, kandidat za položaj može podneti žalbu Vrhovnom sudu Srbije, u roku od sedam dana od dana njenog prijema. U žalbi se mogu iznositi samo one činjenice za koje kandidat učini verovatnim da za njih nije znao ili nije mogao znati, odnosno mogu se predlagati samo oni dokazi za koje se učini verovatnim da su pribavljeni ili nastali pošto je Komisija donela odluku o prigovoru.
Naknadni postupak se primenjuje prema licu koje već zauzima javni položaj. Pokreće se i sprovodi po službenoj dužnosti. Čine ga autohtona i shodna pravila.
Autohtona pravila tiču se ispitivanja i proveravanja lustracione odgovornosti u nejavnoj sednici ili na usmenoj raspravi.
Pravila koja važe za nejavnu sednicu, ista su kao i pravila prethodnog postupka (utvrđivanje relevantnih činjenica, uvid u spise i dokumente, obaveštavanje o stanju stvari, povlačenje ili prigovor i dr.).
Pravila o usmenoj raspravi primenjuju se samo u naknadnom postupku. Lice na položaju može u prigovoru zatražiti da se održi usmena rasprava, radi izvođenja dokaza o kršenju ljudskih prava. Komisija u punom sastavu dužna je da u roku od 15 dana od podnošenja prigovora zakaže raspravu i pozove lice na položaju, a po potrebi i Ombudsmana (kada bude ustanovljen), odnosno javnog tužioca ili njegovog zamenika sa liste, utvrđene za teritoriju Republike (dok Ombudsman ne bude ustanovljen). Usmena rasprava je nejavna, a Komisija ima obavezu da sve prisutne upozori da kao tajnu čuvaju podatke o toku usmene rasprave.
Međutim, ako lice na položaju to zatraži, usmena rasprava će biti javna.
Po održanoj glavnoj raspravi, Komisija odlučuje o prigovoru. Protiv odluke Komisije o odbacivanju, odnosno odbijanju prigovora, lice na položaju može podneti žalbu Vrhovnom sudu Srbije. U žalbi se mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi ako to lice učini verovatnim da je činjenice saznao po zaključenju rasprave, odnosno da je dokaze pribavio ili da su oni nastali po zaključenju usmene rasprave.