Lustracija na ,,srpski način‘‘
Autor: Zoran Ivošević
Zoran Ivošević
Fakultet za poslovno pravo Beograd
Rezime: Na sednici održanoj 30. maja 2003. godine, Narodna skupština Republike Srbije usvojila je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Zakon je objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije broj 58 od 3. juna 2003. godine.
Prema ovom Zakonu, lustracija znači određivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava u prošlosti, kako bi se ustanovilo da li neko lice može vršiti javnu funkciju sada ili u budućnosti. Ovakvo tumačenje lustracije ima svoj pravni osnov u članu 35, stav 2 Ustava Republike Srbije, prema kome svako ima jednak pristup, pod jednakim uslovima, svakom poslu ili funkciji. Zakon, stoga, postavlja uslov za svakoga ko ima ambicije da vrši javnu funkciju — da u prošlosti nije kršio ljudska prava. Ko god ispuni ovaj uslov — ima pristup javnoj funkciji.To je cela ideja lustracije ,,na srpski način‘‘! Tu nema mesta za velike reči ili komplikovana objašnjenja, kao i u slučaju pristupa radnim mestima, na koje smo već dugo vreme naviknuti. Odgovornost u smislu lustracije je više politička i moralna nego pravna; više je društvena nego profesionalna, više preventivna nego represivna. Ona se razlikuje od krivične odgovornosti, jer je više izvedena od zapovesti ,,čini dobro‘‘ (tako da nema zla), nego od zapovesti ,,ne čini zlo‘‘ (da ne bi bio kažnjen). Stoga je ona više u domenu higijene nego patologije života. Ako shvatimo lustraciju kao uslov za vršenje javne funkcije, ona nam neće više smetati niti nas plašiti. Lustracija se, zapravo, zasniva na dobrim namerama: njena namera je da spreči one koji su u prošlosti kršili ljudska prava da to ponovo čine.
Ključne reči: lustracija, savladavanje autoritarne prošlosti, Zakon o lustraciji.
Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koji je donela Narodna skupština Republike Srbije na Osmoj sednici Prvog redovnog zasedanja u 2003. godini, održanoj 30. maja 2003. godine (Službeni glasnik Republike Srbije, br. 58, 3. jun 2003. godine), prvi je lustracioni zakon u nas. U antičkom značenju, lustracija je ritual čišćenja grehova iz prošlosti. To je i njen enciklopedijski pojam.
U modernom značenju, lustracija je pravno prevladavanje autoritarne prošlosti, više u tranzicijskom a manje u enciklopedijskom smislu. U zemljama koje su se opredelile za politiku zaborava (Grčka, Portugal, Španija, Čile, Argentina, Bolivija, Južna Afrika), lustracije nije bilo. U bivšim socijalističkim zemljama Istočnog bloka, lustracija je u toku. Negde je ,,tvrda‘‘ (Nemačka, Češka), a negde ,,meka‘‘ (Mađarska, Poljska).
U toku je i u pet bivših jugoslovenskih republika, uglavnom u ,,mekom izdanju‘‘. Otpočinje i u šestoj — Srbiji.
Tranzicijska lustracija je pravna diskvalifikacija za vršenje javne funkcije, ili službe, zbog kršenja ljudskih prava u vreme autoritarnog režima, praćena katarzom kod onih koji su bili žrtve ili prinudni saradnici tog režima 1 .
Po Zakonu Srbije, lustracija je utvrđivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava u prošlosti, radi ispitivanja da li postoji ili ne postoji uslov za obavljanje javne funkcije u sadašnjosti i budućnosti. Tako shvaćena lustracija ima ustavni osnov u članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji glasi: ,,Svakome je, pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija‘‘. Ovde je, naravno, reč o uslovu za pristup javnoj funkciji.
Zakon, dakle, postavlja svakome ko ima ambiciju da obavlja javnu funkciju uslov da u prošlosti nije kršio ljudska prava. Ko taj uslov ispunjava ima pristup javnoj funkciji. Ko taj uslov ne ispunjava nema pristup javnoj funkciji. U tome je cela filozofija lustracije, prosta kao pasulj. Tu nema mesta ni za velike reči, ni za komplikovana objašnjenja, baš kao ni u priči o uslovima za pristup radnom mestu (stručna sprema, radno iskustvo, organizaciona sposobnost, neosuđivanost i sl.).
Lustraciona odgovornost je više politička i moralna nego pravna; više društvena, nego profesionalna; više preventivna nego represivna. Ona se razlikuje od krivične odgovornosti, jer proizlazi više iz zapovesti ,,Čini dobro‘‘ (da ne bi bilo zla), nego iz zapovesti ,,Ne čini zlo‘‘ (da ne bi bio kažnjen). Zato ona više pripada higijeni nego patologiji života. Ako lustraciju tako razumemo, prestaće da nas uznemirava i straši. Ona, zapravo, ima dobre namere: hoće da one koji su u prošlosti kršili ljudska prava spreči da to čine opet.
O kojoj prošlosti je reč? O onoj koja seže do 23. marta 1976. godine, kada je stupio na snagu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, koji je potpisala i ratifikovala SFRJ, a čije su odredbe preuzete i u Ustav Republike Srbije i u Povelju o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Time se, naravno, grešnici ranijeg doba ne oslobađaju od krivične i svake druge pravne odgovornosti.