Kratak inventar i komentari zabluda o lustraciji
Autor: Vladimir V. Vodinelić
3. Povreda ljudskih prava je krajnje neodređen, praktično bezobalan pojam. –Drugačije svedoče pravni poreci koji su već uredili lustraciju, kao i iskustvo tamošnje prakse. O tome se može čitati i na našem jeziku.
Standardno preciznu odredbu sadrži i Nacrt zakona o dosijeima SDB, koji su izradili Centar za antiratnu akciju i Centar za unapređivanje pravnih studija. — Svojom simboličnom funkcijom, da markira razliku između dela i nedela, kada je reč o ljudskim pravima, lustracija je upravo u stanju da doprinese da se olako ne zaboravi kakva gaženja ljudskih prava nisu spojiva sa vrednostima poretka koji bi da bude demokratska i pravna država. — Da ljudska prava i njihova povreda nisu baš tako difuzni pojmovi, svedoči i to što je u Miloševićevo vreme MUP između 100 nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta u Beogradu za svog portparola nepogreš ivo izabrao baš onoga ko je bio deklarisani protivnik ljudskih prava.
4. Svako davanje informacija službi državne bezbednosti je doušništvo a svako doušništvo je razlog za lustraciju. — Pripadnici službi državne bezbednosti skloni su da saradnikom nazovu svakoga od koga su dobili ikakvu informaciju, makar taj, na primer, i ne znao s kime ima posla. Nije reč o potkazivanju ni kada građani vrše svoju dužnost sarađ ujući na otkrivanju kriminala. Ali diskusije o lustraciji pokazale su da mnogi nisu u stanju da naprave razlike između onoga što potkazivanje nije i onog potkazivanja koje vodi lustraciji: svesnog, dobrovoljnog i tajnog dostavljanja informacija o osobama koje misle drugačije, kako bi protiv njih bile preduzete mere represije i kršenja ljudskih prava.
5. Lustracija bi bila opravdana ako bi bila primenjiva trajno, a ne samo posle sloma autoritarnog režima. — Tek posle sloma autoritarnog režima nastaje prilika da se postavi pitanje odgovornosti za brojna kršenja ljudskih prava, koja su bila način funkcionisanja tog režima, kao i pitanje diskvalifikovanja njihovih aktera. Postaviti je kao trajnu meru koja bi se primenjivala od sada pa u nedogled, imalo bi opravdanje samo ako se posle sloma prethodnog autoritarnog režima ovde ništa nije promenilo: ako su kršenja ljudskih prava i dalje imanentne sistemu i predstavljaju našu sudbinu. Od neuverenosti u to zavisi uverenost u primerenost vremenski ograničenog sprovođenja lustracije, i obrnuto.
6. Lustracija služi zadovoljenju potrebe da se gresi okaju. -Lustracija nije moralna sankcija. Lustracija je pravno diskvalifikovanje onih koji su kršili ljudska prava, a ne mera radi toga da takvi okaju grehe. Ona je mera pravne a ne moralne odgovornosti kršilaca ljudskih prava, dok efekat moralnopsihološ kog očišćenja ostvaruje, naprotiv, kod žrtava i prinudnih saradnika režima time što počinioce diskvalifikuje i osujećuje da vrše javne funkcije.
7. Lustracija ne valja jer ne kažnjava za najteža zlodela već pogađa samo one koji imaju političke ambicije. — Lustracija se predviđa za kandidate za veći ili manji krug javnih funkcija, ne samo političkih. -Zabrana vršenja javne funkcije zbog kršenja ljudskih prava važi podjednako za svakoga ko je kandidat za javnu funkciju, bez razlike da li je počinio najteža zlodela ili neka manja od ovih.
8. Lustracija je ucena. — Lustracija, ni indirektna ni direkna, nije ništa više ucena nego što je to većina zakona: stavlja se u izgled da ćete biti lustrirani ako ste kršili ljudska prava, kao što se stavlja u izgled da ćete biti kažnjeni ako ste prešli ulicu na zabranjenom mestu. Što se tiče indirektne lustracije, onaj ko sam odustane pošto mu je saopšteno da je utvrđeno da je kršio ljudska prava, taj više nije kandidat, pa više nema ni potrebe ni svrhe da se objavljuje da je utvrđeno da je kršio ljudska prava, jer se to objavljuje samo za kandidate.
9. Indirektna lustracija izraz je nepoverenja u zrelost naroda i oblik paternalizma. — Svrha indirektne lustracije jeste da se glasači obaveste o činjenici kršenja ljudskih prava kako bi u pogledu kandidata mogli obrazovati svoju izbornu volju znajući i tu činjenicu. Ona je prosto izraz prava naroda da zna za koga glasa. Biti protiv indirektne lustracije tvrdeći da saopštavanje te činjenice predstavlja paternalizam, pretpostavlja usvajanje stava da je kršenje ljudskih prava nevažna činjenica pri odluci da li nekome poveriti glas za javnu funkciju.