Kratak inventar i komentari zabluda o lustraciji
Autor: Vladimir V. Vodinelić
Vladimir V. Vodinelić
Fakultet za poslovno pravo Beograd
Rezime: Ovdašnja javnost, pa i ona (koja bi trebalo da je) stručna, bila je zatečena pojavom reči ,,lustracija‘‘ u Srbiji posle oktobra 2000. Odmah se pokazalo da se nedovoljno poznaje ova pojava iz postsocijalističke Evrope koja je, prvo u Čehoslovačkoj, nazvana isto kao i njena antička imenjakinja sa kojom ona, međutim, ima malo šta zajedničko, a ponajmanje funkciju. Zaludno je zato bilo odgonetku lustracije tražiti u rečnicima i enciklopedijama koji su pisani pre pada Berlinskog zida. U raspravama pro et contra lustracije u Srbiji uočljiva su tri glavna iskrivljavanja njene prirode. 1. Sve što neko pomisli da bi trebalo učiniti u vezi sa autoritarnom prošlošću naziva se lustracijom, tako da se na nju navaljuje prevelik teret koji ona nije u stanju da nosi. 2. Od lustracije jedni očekuju da bude, a drugi je optužuju da jeste — ujedeno i diskvalifikacija, i krivična kazna, i neka drugačija pravna sankcija (na primer, zbog nestručnog rada), i moralna kazna, što ona niti jeste, niti je za sve to sposobna. 3. Lustracija se izjednačava sa čistkom iako se od nje suštinski razlikuje.
Ključne reči: lustracija, kršenje ljudskih prava, vladavina prava, preispitivanje autoritarne prošlosti.
Bauk lustracije kruži Srbijom. U oblaku prašine koja se podigla već za samom njenom idejom, sudaraju se brojne zablude i pristalica i protivnika lustracije. Naša javnost, pa i ona (koja bi trebalo da je) stručna, bila je zatečena pojavom reči ,,lustracija‘‘. Kao da je malo ko verovao u ograničenost trajanja Miloševićevog režima, malo ko se pripremio za vreme posle. A nije da se blagovremeno nije moglo znati da postsocijalistič ka Evropa podrazumeva i pojavu koja je, prvo u Čehoslovačkoj, nazvana isto kao i njena antička imenjakinja sa kojom ova, međutim, ima malo šta zajedničko, a ponajmanje funkciju. Zaludno je zato bilo odgonetku lustracije tražiti u rečnicima i enciklopedijama koji su pisani pre pada Berlinskog zida. Mnogo je dokaza za to da ni potonji brzi kursevi obrazovanja na temu lustracije nisu bili uspešni. Usledila su tri osnovna iskrivljavanja njene prirode. U nju se investiraju prevelika očekivanja -sve što neko pomisli da bi trebalo učiniti u vezi sa autoritarnom prošlošću naziva se lustracijom. Takođe, od lustracije jedni očekuju da bude, a drugi je optužuju da jeste — ujedno i diskvalifikacija, i krivična kazna, i neka drugačija pravna sankcija (na primer, zbog nestručnog rada), i moralna kazna, što ona niti jeste, niti je za sve to sposobna. Uz sve, lustracija se izjednačava sa čistkom od koje se suštinski razlikuje. Ali, evo kratkog inventara i komentara pogrešnih predstava koje su u opticaju.
1. Pošto lustracija nije bila predviđena onda kada su vršena nepočinstva za koja bi sada trebalo odgovarati, lustracijom se krši ustavna zabrana retroaktivnosti zakona. — Nekako nije običaj da autoritarni režimi još za svoga trajanja predviđaju da će odgovornost za kršenje ljudskih prava uslediti kada oni propadnu. Apsolutna zabrana retroaktivnosti samo bi još naknadno zaštitila nepravo i samovolju koji su tada carevali. Da se svrha zabrane retroaktivnosti ne bi izvrgla u svoju suprotnost, dopušta se (kod nas i izričito Ustavom) povratno delovanje zakona onda kada to zahteva opšti interes koji se utvrđuje u postupku donošenja zakona. Smislena rasprava može se voditi jedino o postojanju takvog interesa za lustraciju. — Ekskurs: Kako stvari stoje sa nekažnjivošć u za ono što nacionalno pravo nije poznavalo kao krivično kažnjivo, kao i sa izvinjenjem tipa ,,samo smo izvršavali naređenje, i to bez radosti‘‘, zna se bar od Nirnberškog procesa, a dâ se pročitati, između ostaloga, i u članu 15. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima.
2. Svako kršenje ljudskih prava je krivično delo, a lustracija je maskirano krivično kažnjavanje. — Svako kršenje ljudskih prava nije krivično delo, niti je to ikada bilo tako. Uostalom, uopšte se ne lustrira za krivična dela kao za krivična dela. Lustrira se za kršenja ljudskih prava kao takva, a ne za kršenja ljudskih prava kao krivična dela. Sve dok postoji mogućnost krivične odgovornosti, krivično kažnjavanje je pravi i obavezan put pravne reakcije na krivična dela. Ako je mogućnost krivičnog progona zastarela, za krivična dela se lustrira kao za kršenja ljudskih prava. Jer kada nedela zastare kao krivična dela, ne prestaju time biti kršenja ljudskih prava. U dobrom pravnom poretku lošim se, inače, smatra da nedela ostaju bez ikakve pravne reakcije. — Kao što su lustracija i kazna različite i u ostalome, različite su im i svrhe. Dok se krivično kažnjava da bi se počinilac kaznio za delo a i on i svi ostali odvratili od takvih dela, dotle se lustrira da bi se oni koji su kršili ljudska prava sprečili da naude na javnim funkcijama.