Koštunica i Đinđić kao antipodi - II deo
Autor: Ivan Ivanović
10. No da se vratim advokatu Dragoljubu Todoroviću, čiji je tekst povod za ovu raspravu. Mene ovaj veoma aktivni borac za ljudska prava u potpunosti podseća na Morisa Žolija! Problem je u tome što ja tekst završavam u okolnostima bitno promenjenim u odnosu na vreme kad sam počeo da ga pišem, ali i na vreme nastanka advokatovog teksta. U međuvremenu (12. marta 2003.
godine) ubijen je u atentatu premijer Srbije Zoran Đinđić, pa je to ograničavajući faktor za njegovu kritiku. Čak sam bio u dilemi da li uopšte da nastavim tekst iz Kikinde, jer prošla su samo četiri meseca od Đinđićeve smrti. Na moju korist, pomogao mi je sâm advokat proširivanjem optužnice protiv junaka 5. oktobra. Reč je o tekstu Bilans srpskog termidora (očigledna aluzija na knjigu Živojina Pavlovića Bilans sovjetskog termidora o čistki srpskih kadrova u Sovjetskom Savezu), objavljenom maja 2003. godine u Srpskoj reči. U tekstu je optužnica protiv Vojislava Koštunice uglavnom ostala ista, ali je optužnica protiv Zorana Đinđića znatno proširena, pa ću da upoznam Čitaoca sa ovim dodatkom.
,,Lideri koalicije DOS — piše advokat — okupljeni oko Demokratske stranke su u stvari političari bez ikakvog legitimiteta, jer su čelnici tzv.
kombi stranaka i svoju sudbinu vezali su za vodeću stranku koalicije DOS — Demokratsku stranku, koju je predvodio premijer Zoran Đinđić.
Demokratska stranka je još 5. oktobra sklopila dil sa mafijom, koja je stvorena, ojačala i postala nezaobilazni faktor u politici Miloševićevog režima. Taj sporazum sa mafijom, sa kriminalcima, ubicama i ratnim profiterima na čelu sa komandantom specijalne policijske jedinice, pukovnikom Miloradom Lukovićem Legijom, potpuno je vezao ruke Vladi Zorana Đinđića.‘‘ (…) ,,Legija se sve bahatije i sve nervoznije ponašao, pucao na javnim mestima, palio diskoteke, maltretirao policiju, organizovao oružanu pobinu, izjavljivao da može da smeni Vladu kad god hoće, smenjivao šefove policije i postavljao svoje ljude i uopšte bio glavni gazda u Srbiji. Pošto su se našli u podređenom položaju, funkcioneri srpske Vlade su Lukovića štitili od sudskih progona, izvlačili ga iz zatvora, amnestirali, davali mu državno obezbeđenje, zvali ga gospodinom i uopšte preko svake granice i mere ga tetošili. Kompletno ponašanje srpske vlasti prema Lukoviću dovelo je do njegovog enormnog jačanja i u krajnjoj liniji do ubistva premijera Zorana Đinđića.‘‘ Pošto je optužio i Zorana Đinđića za postoktobarske događaje u Srbiji (a ne samo Koštunicu), advokat je sumirao bilans srpskog termidora.
,,Političku situaciju u Srbiji u ovom trenutku, posle ubistva Zorana Đinđića, karakteriše i dalje krajnja nestabilnost, ignorisanje Haškog tribunala i međunarodne zajednice, opšta zbunjenost i velika međusobna podeljenost i netrpeljivost oko skoro svakog političkog pitanja vezanog za unutrašnju ili spoljnu politiku. Koalicija DOS sada predstavlja skup potpuno različitih i međusobno žestoko suprotstavljenih političkih stranaka.
Političku situaciju opterećuje nefunkcionisanje zajedničke države sa Crnom Gorom, pokušaji Demokratske stranke kao vodeće stranke na vlasti da u svoje ruke preuzme vlast nad finansijskim tokovima i to u Carini, Narodnoj banci i Ministarstvu finansija.‘‘ Na kraju, u završnom pasusu svoje optužbe, advokat daje rezime čitave optužnice, što je besumnje pravni kvalitet. ,,Stanje stvari u politič kom životu Srbije u proleće 2003. godine skoro da se uopšte ne razlikuje od perioda Miloševićeve vladavine. Karakteristiku sadašnjeg stanja u Srbiji najbolje daje podatak da je ansambl ,,Rolling Stones‘‘ otkazao svoj koncert u Beogradu iz bezbednosnih razloga, jer oni nastupaju samo u uređenim zemljama drugačijeg civilizacijskog konteksta nego što je trenutno u Srbiji.‘‘ Pošto nisam advokat, nego pisac, nisam u stanju da se suprotstavim advokatovoj optužnici. Nisam siguran da bi mogao i on sam da je u drugačijoj ulozi. Moj alibi leži u činjenici da na piscu nije da brani postojeće stanje, nego da ga kritikuje. Meni je bliska maksima Radeta Drainca da je pisac istražni sudija društva. Stoga, neka mi advokat i Čitalac dozvole da literarizujem svoj stav iz Kikinde, apsolviran na početku ovoga teksta.
11. Dakle, za mene nije pitanje da li su nego zašto su Koštunica i Đinđić promašili 5. oktobar, a time izneverili narodna očekivanja? Polazim od premise da su obojica želeli da budu promoteri promena, jer da nije tako ne bi se ni našli na čelu narodnog pokreta. Najlakši je odgovor da su bili dva jarca na brvnu koji su se borili za prolaz, da bi na kraju obojica pali u vodu. Dakle, klasična borba za vlast. Ovaj zaključak sledi iz njihove antipodne političke i društvene orijentacije.
Njihov dvoboj je bio nalik na dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea. Međutim, mene ovaj odgovor ni približno ne zadovoljava, zato ga prepuštam advokatu — tužiocu.
Ja bih Čitaocu ponudio drugačije viđenje problema: obojica su bili pučisti a ne revolucionari. (Izraz pučista je jasan, to je onaj koji preuzima vlast a ne menja sistem. Izraz revolucionar je kompromitovan u komunizmu jer su njime označavani prvoborci njihove revolucije. Njime treba označiti onoga koji vrši nagli preokret društvenog sistema, menja sistem uz pomoć vlasti.) Ne kažem da su to hteli, ali tako je ispalo. Pitanje je da li su mogli da izvrše korenite promene. Moj je odgovor da nisu, jer nisu razumeli revolucionarne promene koje su se krajem osamdesetih godina desile u Evropi, pre svega na njenom istoku. Rušenjem Berlinskog zida pao je čitav evropski komunistički svet, samo je Miloševićeva Srbija ostala crveno ostrvo na Starom kontinentu. Čak je pala i komunistička prestonica, crvena Moskva. Padom Miloševića, naši lideri su morali da urade ono što je istočna Evropa već uradila: da sruše komunizam. Oni to nisu uradili i to im istorija neće oprostiti.
Vojislav Koštunica bi mogao u Žolijevoj raspravi da bude Monteskije, dakle, neko ko se zalaže za vladavinu prava i za sve ono što se pod tim podrazumeva. Ipak, tu postoji jedna bitna razlika. Baron Monteskije nije bio na vlasti i svoju političku teoriju je projektovao u budućnost. Zakonodavac naroda je čekao Francusku revoluciju, kojoj će biti potrebno više od jednog veka, dve diktature, mnogo lomova, afera Drajfus, Zolino Optužujem — da bi došla do Monteskijea. Koštunica je praktično preko noći dobio vlast (harizmu) i nije znao šta s njom da radi.
Legalizam, do kojeg je došao preko Monteskijea, učio ga je da poštuje institucije sistema. Koje institucije? Komunističke, one koje je nasledio od Tita i Miloševića. Njegovo zalaganje za promenu tih institucija bilo je iluzija. Pošto nije mogao, a moguće je ni smeo, da krene na rušenje komunističkih institucija, potražio je saveznika u dve preostale ustanove, u crkvi i vojsci, verovatno računajući na njihovu ukorenjenost u srpskom narodu. Objektivno, bile su to dve jedine institucije pomoću kojih se nije mogla izvršiti reforma: prva, tradicionalno konzervativna i dogmatska, druga komunistička i birokratska. Stoga će Koštunica ostati upamćen kao političar koji se priklonio nacionalizmu, a time bitno odstupio od načela monteskijeizma. Kao što je poznato, baron nije bio francuski nacionalista, njegova je čuvena maksima Čovek sam po rođenju, a Francuz sam slučajno. Tako Vojislav Koštunica nije uspeo da bude čak ni antikomunista, mada je to svakako po ubeđenju (kao i Vuk Drašković).
Zoran Đinđić je želeo reforme više od Koštunice, ali nije znao kako da ih ostvari. On ne samo da nije imao Koštuničinu harizmu, nego je bio izrazito neomiljen kod srpskog naroda (bar do sahrane). Verovatno zato što je dete komunizma, ali i zbog njegove ultralevičarske prošlosti, tek njegova se ličnost nije primila na srpskom nacionalnom biću. To ga je gurnulo Žolijevom Makijaveliju. Umislio je da može da izvrši reforme odozgo, bez prave podrške naroda. Pošto ima dobru ideju, sva su sredstva dozvoljena za njeno ostvarenje. Pri tom nije imao u vidu da je u istoriji samo Hrist promenio svet idejom, ali on je bio božji sin. Marks je obezbedio podršku masa, ali je zato propao marksizam, jer nije uspeo da stvori novo društvo. Svi ostali značajni reformatori, od Perikla do Gorbač ova, doživeli su neuspeh, jer nisu imali široku podršku onih u čije ime su pokretali točak istorije. Makijaveli je dao recept za diktaturu, ne za reforme. Đinđić je dobio veliku vlast, ovladao je institucijama i finansijama, ali to nije bilo dovoljno za reformu. Osim toga, pogrešno je procenio da srpske nevolje počinju sa Miloševićem, a ne sa Titom, a moguće je da je ta procena rezultat gena koji je u sebi nosio. Pošto sa titoizmom nije ni hteo da se obračunava, politički je prihvatio titoiste i vratio ih u vrhove vlasti (to je učinio preko Građanskog saveza, u kojem su se okupili stambolićevci, oni koje je Milošević porazio na famoznoj Osmoj sednici). Ali politička vlast nije u isto vreme i ekonomska. Zato je Đinđić napravio ,,dil‘‘ sa Miloševićevim bogatašima (simbol Braća Karić) i ozakonio im pljačku naroda. Takva filozofija se ne može drugačije nazvati do makijavelizmom, mada ju je njen promoter krstio pragmatizmom. Njegov pragmatizam nema nikakve veze sa filozofskom teorijom pragmatizma (osnivač Pirs, nastavljači Džems, Djui…) po kojoj je celokupno naše saznanje praktično i promoviše čoveka u stvaraoca sveta koji oblikuje prirodu. Tako se Đinđićeva reforma svela na tranziciju, odnosno na promenu vlasnika kapitala, što mnogi doživljavaju kao rasprodaju države. (Ovo je ekonomsko pitanje i nije u mojoj kompetenciji).
Da zaključim: Vojislav Koštunica nije uspeo da uspostavi demokratiju; Zoran Đinđić je ustanovio oligarhiju. (Nisam rekao da je to krajnji ishod nove srpske istorije). Razume se da se postavlja pitanje zašto ova dvojica početnih favorita, a konačnih gubitnika, nisu uspeli da se dogovore da zajednički rade na u osnovi istom cilju: promeni srbijanskog društva? Ali isto tako se može postaviti pitanje zašto se nisu sporazumeli Karađorđe i Miloš Obrenović, na početku, ili Ivan Stambolić i Slobodan Milošević, na kraju nove srpske istorije? Nije li deviza narodne epike da ne može biti jedna zemlja a dva gospodara fatum srpske istorije? Pošto ne znam odgovor na ovo pitanje, prepuštam ga Advokatu kao neposrednom i Čitaocu kao krajnjem uzročniku ovog teksta.
Ivan Ivanović KOŠTUNICA AND ĐINĐIĆ AS ANTIPODES Summary The author, controverting with the opinions of barrister Dragoljub Todorović, is trying to define the main characteristics of the two key actors of political scene in post-Milošević’s Serbia — those of Vojislav Koštunica and Zoran Đinđić. He also tries to uncover the essential reasons of their conflict. Being himself a participant in the events concerning the overthrow of Broz and Milošević totalitarian regimes, Ivanović analyses these events and the participation of Koštunica and Đinđić in them. By analysing their behaviour and rise to the very top of Serbian political scene, he comes to a conclusion that their opinions regarding the method of «governance» are irreconcilable: the first adheres to the principles of Montesquieu, and the other one to those of Machiavelli. In practice, when it comes to the democratisation of the society and creation of the rule of law, which is a main condition for effective break with the past and entry in the European Community, this had a catastrophic outcome.
Key words: totalitarism, democracy, rule of law, opposition, revolution, coup, transition, communism, nationalism, the left, the right, retrograde ideologies, conservativism.
Gospodine Ivanovicu, pored toga sto delujete veoma neobrazovano i primitivno iznoseci stavove koji nemaju smisla, mislim da biste trebali malo vise da se informisete o nekim osobama o koima pisete,nego sto ih veoma ocigledno i nekulturno vredjate.
Procitala sam prvi pasus i ne zelim dalje,Mislim da cu se otrovati.
Pozdrav
Evo tek sada sam slučajno naišao na ovaj tekst i pored toga što se u principu ne slažem sa poređenjem i što me je mrzelo da proveravam godine, moram da primetim da „Protokoli …” nisu plagijat Makijavelijevog dela, Već Žolijevih „Razgovora u paklu …”
interesantan je ovaj makijaveli…