Koštunica i Đinđić kao antipodi - II deo
Autor: Ivan Ivanović
Makijaveli predlaže opkladu Monteskijeu da će mu dokazati da je despotizam svevremen i suveren, dakle večan. ,,Vi, Monteskije, despotizam vidite uvek kao zastareli oblik istočnjačkog monarhizma, ali ja ga tako ne zamišljam. Nova društva traže nove postupke. Smrt protivnika, pljačka podanika i fizička mučenja igraju malu ulogu u unutrašnjoj politici modernih država.‘‘ (…) ,,Snaga doktrina kojima se pripisuje moje ime i jeste što se prilagođavaju svim razdobljima i svim situacijama.‘‘ On odbacuje doktrinu o narodnom suverenitetu. ,,Najbolja tajna vladanja sastoji se u slabljenju duha naroda. Oslabiti duhove toliko da se niko ne zanima za ideju revolucije, za načela promene‘‘. (…) ,,Uspostaviti prividne ustanove, držati prividne govore, proklamovati prividne ideje. Imati samo dara da se liberalna frazeologija preuzme od stranaka kojima služi kao oružje u borbi protiv vlasti. I tim frazama kljukati narod do zasićenja, do gađenja.‘‘ Makijaveli zna da je takozvano javno mnjenje, do kojeg toliko drži Monteskije, u osnovi varljivo i prevrtljivo. Dakle, vlast mora da kontroliše javno mnjenje, a to će najbolje učiniti ako ga ,,ošamuti, zbuni čudovišnim protivrečnostima, neprestanim iznenađenjima, zaslepi svakakvim preokretima, neprimetno ga skrene s njegovog puta.‘‘ Tajna svakog vladanja sastoji se u tome da se vlast dočepa predrasuda i narodnih strasti da bi se u načela unela zbrka. Zatim Makijaveli precizno nabraja šta sve vladalac treba da uradi da bi se dočepao narodnog suvereniteta.
1. ,,Mora da se posveti uništenju stranaka, da rastura kolektivne snage
gde uzmu maha, da onemogućava individualne napore u svim oblicima; tako dolazi do slabljenja karaktera, sve će ruke malaksati, prepustiti se ropstvu.‘‘ 2. ,,Mora da stvori, pomoću uredbi, glomazne finansijske monopole, rezervoare javnih bogatstava, tako da svako privatno bogatstvo može da bude profućkano ako država to hoće.‘‘ 3. ,,Mora da pobunu u državi obuzdava strahom od anarhije, s jedne, i strahom od bankrotstva, s druge strane, i, sve u svemu, opštim ratom.‘‘ 4. ,,Mora da dodeli najviše položaje u vlasti onima koji su se svojim ranijim funkcijama, i svojim karakterom, udaljili od svih, pa ih deli dubok ponor, onima koji, u slučaju promene vlasti, nemaju šta drugo da očekuju osim smrti ili progonstva, pa su primorani da brane do poslednjeg daha sve postojeće‘‘. Makijaveli trijumfalno zaključuje da je kadar da metodom manipulacije (moderni termin) svaku evropsku naciju za manje od dvadeset godina učini pokornom prema tiraniji kao neki mali azijski narod. Monteskije ovu tezu odbacuje s indignacijom i postavlja pitanje Makijaveliju: ,,Pitam vas: kako ćete despotizam moći da uspostavite u političkim zajednicama koje se osnivaju na liberalnim uslovima?‘‘ Način na koji je Makijaveli elaborirao metod osvajanja apsolutne vlasti može da posluži kao priručnik svim diktatorima (rimski termin).
Kako se dolazi na vlast? ,,Pobedio sam — kaže Makijaveli — zato što u republikanskoj državi postoje duboki razdori, opšta pometnja, svuda zbrka ideja, neobuzdane ambicije, uzavrela pohlepa, neutažene mržnje, opšte nasilje. A ja kažem: mogu da pružim zemlji mir, ja kažem: oslanjam se na narod (to je azbuka svakog uzurpatora).‘‘ Na pitanje Monteskijea da li će da uništi javne ustanove, Makijaveli odgovara: ,,Neću ja da uništavam ustanove: sudstvo, izborni sistem, štampu, lične slobode, obrazovanje, ali ću, jednu po jednu, da taknem nevidljivom rukom i da poremetim njihovo delovanje.‘‘ Dakle, Makijaveli će zavesti diktaturu, ali će zadržati privid demokratije. To znači da će sva velika načela demokratije, načelo o podeli vlasti, o slobodi govora i štampe, o slobodi veroispovesti, o ličnoj slobodi, pravo na udruživanje, ravnopravnost pred zakonom… da stavi u preambulu svog ustava, ali ih neće primenjivati. Diktator ukida politička prava, ali ne dira u građanska prava (sem ako mora). Građani se zbog toga neće buniti, jer ,,pojedinac se zatvara u čauru svog egoizma, svojih materijalnih interesa; pitajte ga i odgovoriće vam: šta će meni politika? Ma, kakva sloboda? ama, zar svaka vlast nije ista?‘‘ Parlamentarna vladavina će se zadržati u Makijavelijevom ustavu, ali će biti samo maska. Diktator po objavljivanju ustava donosi niz zakona kojima poniš tava ustavne slobode. Narod se neće buniti jer se umorio od političkih sukoba i ,,žudi za odmorom kao pustinjski pesak posle oluje‘‘. Drugim rečima, šta će narodu sloboda? Ključno pitanje Monteskijea je da li će dikator da ukine ustanove, kao što su univerzitet, crkva, štampa…? Makijaveli ima obrazac kako da kontroliše ustanove. Univerzitetu će uzeti autonomiju, pretvoriće ga u javnu službu o trošku države; rektora imenuje vlada a njegov rad kontroliš e ministar. Sa crkvom će ići još lakše, jer je ,,sveštenstvo, uvek, bilo prirodna podrška apsolutne vladavine‘‘. Na primedbu Monteskijea da je ,,hrišćanstvo uvek bilo poruka slobode, da je razvijalo moralne snage kojima svetovna vlast nije mogla ništa‘‘, Makijaveli odgovara da će izazvati raskol u crkvi. Nešto je teža situacija sa štampom, jer ona, kako ističe Monteskije, ,,sprečava samovolju u vršenju vlasti, prisiljava vladu na poštovanje ustava, primorava zvaničnike na poštenje, na skromnost, na poštovanje sebe i drugih‘‘. Makijaveli se ne slaže sa ovakvom ocenom: ,,Štampa je u većini zemalja sebična, potkupljiva, nepravična, bez rodoljublja…
i mase ne znaju čemu ona služi‘‘. On iznosi niz metoda pomoću kojih će da kontroliše štampu. Doneće dekret da nijedne novine ne mogu da se pokrenu bez saglasnosti vlade; uvešće poreske i represivne mere (,,neka piskarala valja staviti iza rešetaka!‘‘); neke novine će ukinuti zato što prenose lažne vesti i zato što uznemiravaju javnost; pokrenuće štampu protiv štampe, ako ima deset opozicionih novina biće dvadeset provladinih.
A ako sve to ne dâ željeni rezultat, uvešće vladinu agenciju za komunikaciju sa javnošću. Novine će prenositi samo vesti koje su pod nadzorom vlade. ,,I tako usmeravam javno mnjenje: raspaljujem ili uspavljujem duhove, snažim ih ili zbunjujem, zastupam i za i protiv, i istinito i lažno.‘‘ Svaka diktatura se oslanja na policiju. ,,Od policije ću napraviti neograničeno i moćno sredstvo. U mojoj državi ministarstvo policije biće moćnije od svih drugih ministarstava. Kad znate tajne vlasti, zapanjuje vas kako lako ljudi postaju doušnici i cinkaroši, koliko strasti unose u svoje istrage, koliko imaju strpljenja, kako postaju majstori svoga posla.‘‘ U toj državi ne sme da se održi nijedan javni skup bez policijske dozvole.
Policija će biti uposlena da udarcima pendreka rastera sa ulice okupljene buntovnike. Što je najbitnije, policija kontroliše izbore. Država je ta koja odlučuje koja će stranka da pobedi na izborima! Nije važno kako narod glasa nego kako se broje glasovi. Makijaveli otkriva kakve su sve tu smicalice moguće: od malih izbornih jedinica mogu se praviti velike i obrnuto, sve prema potrebi vladaoca; na čelo izbornih komisija dolaze činovnici od poverenja, spremni da manipulišu izbornim listićima; moguć a su razna demagoška obećanja, kupovina glasova, kao i pretnje izbornim jedinicama koje bi glasale za opoziciju. U takvim uslovima prosto je nemoguće da opozicija pobedi na izborima.
Ipak, Makijaveli za vladaoca predviđa i posebne mere koje proizlaze iz parlamentarizma. Diktator ima isključivo pravo da kao zapovednik oružanih snaga objavljuje rat ili proglašava mir, što uvek omogućava obuzdavanje unutrašnjih frakcija pretnjom od međunarodne zategnutosti.
Kad je otadžbina u opasnosti svi se moraju zbiti oko diktatora! U okolnostima unutrašnjih sukoba, diktator proglašava vanredno stanje, jer nije vreme za slinavi humanizam. Na taj način se između ,,snaga intervencije i građana stvara omraza, trajno neprijateljstvo‘‘, što je za diktatora dobro, ,,jer na taj način se oružane sile neraskidivo vezuju za sudbinu svoga poglavara‘‘. Diktatoru, dakle, najviše odgovara stanje u kojem je sve ,,privremeno, nesigurno, u kojem vlada fikcija‘‘. U takvim okolnostima on može da vlada ,,mačem, silom koja seje trepet i strah‘‘.
Žolijev Makijaveli može da likuje: gotovo da je razoružao zakonodavca sveta, tvorca modernih država. Stoga mu kaže da može da pocepa ,,Duh zakona‘‘, jer u ,,svemu što sam govorio nema ni traga snova, sve je to zbilja…‘‘ Makijaveli zna da je makijavelizam zarazan i da čak ne mora ni da se trudi da proizvodi političare toga pravca. Oni će sami da se stvaraju. ,,U svakom ogranku vlasti biće ništarija, pravih malih Makijavelija, što smišljaju lukavstva, pretvaraju se, hladnokrvno i nepokolebljivo lažu. Istina nigde neće moći da se probije.‘‘ Makijaveli ima dva krupna problema koja ne može da reši pred Monteskijeom: kako da usaglasi finansije i kako da se zaštiti od zavere.
On kaže: ,,Nemam nikakvu ideju koja su sredstva nužna da opstane apsolutna vlast u modernom društvu. Ako se osvrnem na prošlost, vidim jasno da je mogla opstati samo kad je monarh bio osvajač‘‘. Ali šta kad nema ratova? Makijaveli vidi izlaz u monetarnom udaru. ,,Postoje krediti za sve moguće potrebe: dopunski, naknadni, vanredni, privremeni, izuzetni…
svakakvi krediti!‘‘ Finansijska politika ne može da se igra otvorenim kartama. Pošto je diktatoru u ime nacionalne časti dozvoljena svakakva prevara, zašto ne bi varao u finansijama? Raspisuje narodni zajam koji nikad neće da vrati, otima od naroda svaku paricu iz džepa, bilo da se radi o siromašnim ili bogatim ljudima, rasprodaje državna dobra. A šta posle? ,,Posle mene potop!‘‘, govorio je Luj XIV, Kralj Sunce! Još je teži problem kako da se diktator odbrani od zavere. Zavere nisu moguće spolja jer njegova svemoćna policija može da kontroliše svaki pokret. Nemaju šansu ni iznutra, jer u policijskoj državi gotovo da je nemoguća konspiracija. Diktator nema razloga da se plaši opozicije, jer lako može da je potkupi. Nema tog opozicionara koji se ne bi prodao za vlast! Dovoljno je suprotstavljati ,,slične sličnima‘‘, jednima davati a drugima oduzimati i obratno, jedne nagrađivati a druge kažnjavati i obrnuto. ,,I svako sitno opozicionarstvo preobraziće se u plamenu odanost.
Sad bih nekog malog, svadljivog novinara postavio za državnog sekretara, sad bih nekom ništavnom, nepoznatom poslaniku osnovao ministarstvo književnosti, pozorišta i konjušnica, poklonio bih položaje sinovima, unucima, nećacima svih ranijih mrzovoljnika.‘‘ Ali šta ako do zavere dođe u samoj vlasti, u policiji ili vojsci? Tu Makijaveli nema valjan odgovor. (Lenjin: ,,Bojim se da će nam glave doći mangupi iz naših redova!‘‘) Monteskije u potpunosti odbacuje Makijavelijev projekat. ,,Vaša vladavina biće jedinstvena u istoriji: tako gadna da se neće moći čak ni klevetati!‘‘Upropašćavajući državu, diktator upropašćava i sebe. Na kraju, podanike ovakve države čeka glad! Stoga on diktaturi suprotstavlja demokratiju, totalitarizmu liberalizam. ,,Pustite narod da se sam snađe, to je bolje. Radnička klasa koja se oslanja na državu pada u poniženje, gubi svoju energiju, svoj polet, svoju intelektualnu snagu. Vezivanje uz državne jasle baca radnike u neku vrstu ropstva, iz koga ne mogu da se izbave a da ne unište samo državu.‘‘Monteskije savetuje Makijavelija da vlada umereno i pravično. ,,Vladajte u najmanjoj mogućoj meri, i narod neće ništa od vas tražiti, jer mu nećete biti ni potrebni.‘‘ To je savet svim budućim vladaocima. ,,Počnite tako što ćete radnicima podeliti sredstva koja ste namenili svojim ministrima, svojim savetnicima, svojim skutonoš ama i dvorjanima‘‘, što su ideje bliske modernoj socijaldemokratiji.
Monteskije traži od modernog vladaoca da bude patrijarh a ne vladar.
On traži, u ime spasenja države, da diktator dobrovoljno siđe s vlasti, što Makijaveli, razume se, odbija. ,,Reći jednom suverenu: hoćete li da budete tako ljubazni i da siđete sa vlasti radi sreće svoga naroda — čista je ludost, zar ne?‘‘ Uostalom, on nije bio državnik u jednom uređenom društvu u kojem su reforme moguće. ,,Ja sam delovao usred jednog razbludnog društva što meša pomamu strasti sa pomamom oružja… -(Jesam li ja stvorio svet što me okružuje? Takav sam jer je i svet takav…) — obuzdavam bezumne sile koje, u osnovi, nemaju nikakve druge pobude osim životinjske surovosti, zle sile koje jure za svojim plenom pod plaštom ideja.‘‘ Monteskijeova kririka Makijavelija je radikalna. ,,Zalud prizivate mračni svoj duh, vi ste na kraju puta, na izdisaju, vi ste onemoćali, Makijaveli, ostarili, vladar je u vama pobeđen (a s njim i vaše teorije o makijavelizmu).‘‘ Ova Monteskijeova procena deluje optimistički, ali videćemo da istorijski nije utemeljena. ,,Vi grabite vrhovnu vlast i zadržavate je samo radi zadovoljstva svojih ambicija, svojih strasti i interesa svoje porodice.‘‘ Problem je u tome što diktator sve i da hoće ne može da se povuče. ,,Ako bih se odrekao vlasti‘‘, kaže Makijaveli, ,,mislite li da bih razoružao svoje neprijatelje? Samo bi se ostrvili na mene, još više, a moje pristalice bi me napustile, kao što gavrani ostavljaju strvinu kad nema više šta da se glođe.‘‘ Ipak, Žoli daje završnu reč Monteskijeu. Iako iz spisa proizlazi da je zlo (Makijaveli) jače nego dobro (Monteskije), advokat se opredeljuje za tvorca Duha zakona.
Monteskije kaže u završnoj reči: ,,Čitav vaš sistem svodi se na podvalu: čuvajte me, jer ja sam nužno zlo… čuvajte me… branite me, jer preti vam još gore‘‘. ,,I ko bi imao interesa da podrži vas? Seljaci, čija ste ognjišta opustošili? Omladina, čije ste brojne naraštaje pokopali u zemlju? Vojska, čiju ste zastavu ponizili?‘‘ (…) ,,I sad kad sam vas prozreo, Makijaveli, samo se vama obraćam: pojavite se ponovo kao građanin Firentinske Republike, skinite sa sebe tu nakaradnu masku despotizma, jer Vladar je bio samo kapris vašeg duha. Na pozive bezobzirnih gospodara — odgovorite kao i ja — NE.‘‘ 9. Moris Žoli je napisao ovu dramsku raspravu 1864. godine. Pošto smo za sto četrdeset godina mogli da pratimo ljudsku istoriju, u prilici smo da zaključimo da su njegove dileme obeležile potonja zbivanja i ni do danas nisu razrešene. U tom pogledu je francuski advokat bio, kao i Džordž Orvel osamdeset godina kasnije, mislilac koji je išao ispred svog vremena i anticipirao kasnija događanja. U onom delu čovečanstva koji zbirno nazivamo Zapadom utemeljio se duh Monteskijea. Ali da bi došao do Monteskijea, Zapad je morao da prođe kroz niz događaja koji su imali obeležja kataklizme: u prvoj polovini dvadesetog veka morao je da se obračuna sa nemačkim militarizmom i fašizmom kao desnim, a u drugoj sa slovenskim komunizmom kao levim totalitarizmom. Onaj deo čovečanstva koji kolektivno nazivamo Istokom, u potpunosti je prihvatio ideju Makijavelija. Istok je proizveo jednopartijski sistem totalitarizma sa diktaturom Komunističke partije i njenih predvodnika. Taj niz počinje sa Lenjinom, proteže se preko Staljina, Mao Cedunga, Tita, Čaušeskua… a završava se sa Slobodanom Miloševićem. (Kad smo kod Miloševića, nema sumnje da on u potpunosti predstavlja reinkarnaciju srednjovekovnog vladaoca. Pratio sam reaogovanje publike u predstavi koja je igrana po Žolijevom tekstu. Ljudi su Makijavelija doživljavali kao Slobodana Miloševića!) Stoga su oba Žolijeva diskutanta, istorijski utemeljena u prošlosti, delovala u budućnosti. Danas se čini da je u Evropi pobedio duh Monteskijea i da je Stari kontinent uređen po njegovoj zamisli: evropski Zapad je duboko demokratski, a Istok nastoji da mu se priključi.
Čini se da je makijavelizam mrtav. Ali ne treba žuriti sa konačnim sudom (,,Kraj istorije‘‘ — Fukujama), jer se više puta pokazalo da je Makijaveli večan.
Gospodine Ivanovicu, pored toga sto delujete veoma neobrazovano i primitivno iznoseci stavove koji nemaju smisla, mislim da biste trebali malo vise da se informisete o nekim osobama o koima pisete,nego sto ih veoma ocigledno i nekulturno vredjate.
Procitala sam prvi pasus i ne zelim dalje,Mislim da cu se otrovati.
Pozdrav
Evo tek sada sam slučajno naišao na ovaj tekst i pored toga što se u principu ne slažem sa poređenjem i što me je mrzelo da proveravam godine, moram da primetim da „Protokoli …” nisu plagijat Makijavelijevog dela, Već Žolijevih „Razgovora u paklu …”
interesantan je ovaj makijaveli…