Koštunica i Đinđić kao antipodi – II deo
Autor: Ivan Ivanović
6. Kako je kod Dragoljuba Todorovića prošao Zoran Đinđić? Za razliku od Koštunice, koji je tvrdoglav, namćorast, nefleksibilan… Zoran Đinđić je ,,poznat kao obrazovan, inteligentan i vrlo fleksibilan‘‘ političar.
(Valjda je obrazovan i Koštunica?) Problem je u tome što je Đinđić ,,političar leve provenijencije‘‘, ali mu advokat to prašta jer on ,,poseduje politički pragmatizam‘‘. Advokat smatra da je upravo pragmatizam ,,najpoželjnija osobina‘‘ koju jedan moderni političar treba da ima. On se Đinđiću u tom smislu divi nazivajući ga ,,nesumnjivim velemajstorom pragmatizma‘‘. Problem nastaje kad Đinđić u pragmatizmu pretera! Zašto to čini? Zato što je predsednik vlade jednog rđavog naroda! ,,Budući svestan da živi u zemlji i da je premijer u zemlji koja je duboko zaglibljena u nacionalizam, netoleranciju i primitivizam, u kojoj je Miloš ević bio nesumnjivo i bez ikakve dileme legitiman vladar čitavu deceniju i da bi to još bio da Zapad nije upotrebio sva sredstva, od dolara do bombi, da ga ukloni, Đinđić shvata da on i njegova partija ne uživaju poverenje Srba.‘‘ Advokat zamera premijeru što se udvara tom narodu i vuče poteze koje se od jednog političara ,,njegovog usmerenja‘‘ ne bi očekivali. Koji su to potezi? Uvođenje (dekretom) veronauke u škole, organizovanje donatorske konferencije za dovršenje hrama Svetog Save na Vračaru. (Moram da kažem da mu za ovaj drugi potez odajem puno priznanje!) Advokat posebno zamera premijeru što na sastanak sa nevladinim organizacijama nije pozvao dve najuticajnije nevladine organizacije, Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor za ljudska prava. On kaže da su ove organizacije ,,satanizovane u srpskoj populaciji zbog insistiranja na utvrđivanju srpskih zločina u bezuslovnoj saradnji sa Haškim tribunalom‘‘. Stvar je u tome što ove organizacije vode dve žene (Nataša Kandić i Sonja Biserko) izrazito levičarske orijentacije, koje za sve nevolje njihove komunističke Jugoslavije okrivljuju isključivo srpsku stranu. A paradoks je što je morao da ih se odrekne čak i jedan levičar, kakav je besumnje bio mladi Đinđić dok nije otkrio novu filozofiju političkog pragmatizma. A da je pragmatizam problematična filozofija advokat otkriva u premijerovom zahtevu da se srpska vojska i policija vrate na Kosovo u broju koji predviđa Rezolucija Saveta bezbednosti OUN. On je u pravu kad kaže da je ovaj zahtev nerealan i da bi mogao da dovede do destabilizacije regiona većih razmera, a srpski premijer ga je postavio iz markentiških razloga da bi poboljšao svoj rejting kod srpskog biračkog tela. (Kad Koštunica kaže da je Republika Srpska samo privremeno odvojena od matice Srbije, onda je to najcrnji nacionalizam.
Ali kad Đinđić zahteva povratak Srbije na Kosovo i Metohiju, onda je to politički pragmatizam.) No bez obzira na ove kritike izrečene srpskom premijeru, za advokata Todorovića Zoran Đinđić je najveći srpski reformista koji se zalaže za uvođenje zemlje u evropske integracione procese, za modernizaciju, za angažovanje mladih i stručnih ljudi. (Što u tome nema uspeha kriv je Vojislav Koštunica!) Međutim, advokat ima ponovo logički problem: reformista nije reformisao pravosuđe i nije ,,uspostavio profesionalno, stručno i efikasno sudstvo i tužilaštvo‘‘, što je advokat s pravom očekivao. (Ja bih dodao da srpska Vlada ne samo da nije reformisala pravosuđe, nego je otpustila sudije koji su se najviše za to zalagali!) Slična je stvar i sa policijom. U službama bezbednosti glavnu reč i dalje vode Miloševićevi kadrovi od kojih su ,,neki ozbiljno umešani u državni terorizam i svakovrsni kriminal‘‘. (Ovde bih upitao advokata ko je premijeru Đinđiću i njegovom resornom ministru Dušanu Mihajloviću smetao da reformišu službe bezbednosti? Koštunica? Za to su imali pune dve godine kad je Koštuničin uticaj u toj oblasti bio neznatan.) Ipak, advokat prihvata da Đinđićeva reforma nije dala prave rezultate, jer još uvek nema reformskih zakona, kao što su zakon o denacionalizaciji, o rehabilitaciji, o lustraciji… Nema ni radikalnih mera u privatizaciji. Iako nije Đinđićev tužilac, Dragoljub Todorović je dao pravu ocenu spore liberalizacije Srbije. To je zbog Đinđićevog levog resantimana.
Da završim ovo poglavlje. U sporu Koštunica — Đinđić advokat zastupa drugog. Za njega je Koštunica tradicionalista, a Đinđić modernista.
Pošto se ja s ovim neću u potpunosti složiti, poslednje poglavlje moje priče činiće kontraargumenti njegovoj optužnici. Pri tom ću se uglavnom držati svog teksta iz 2002. godine u Kikindskim dijalozima, sa malim korekcijama koje je donelo vreme. Dotle, da Čitaocu predočim političke biografije dvojice aktera koje je ispisao Dragoljub Todorović u svom tekstu. Te biografije su najveća vrednost njegovog teksta.
6. Kao biograf advokat je neutralan. Tu dolazi do izražaja njegova pronicljivost i analitičnost. Jasno je da su život i ideje povezani i međusobno se prožimaju. Kad se neko popne na vrh vlasti, to mu se dogodi zato što zastupa ideje koje su kod naroda prohodne. Nevolja je što takav akter i sâm postaje njihov zatočenik. Sa vrha bi mogao da utiče na svoje pristalice i unekoliko im izmeni svest. Ali onda mu preti opasnost da ih zbog toga izgubi. Stoga političari najčešće postaju zarobljenici onih koji su ih uzdigli na taj položaj. Advokat je to tačno uočio.
Todorović najpre kaže da ,,dvojica najznačajnijih političara u postpetooktobarskoj Srbiji, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, za razliku od svih ostalih, imaju dugogodišnji, više od 30 godina dug opozicioni staž‘‘. Obojica su proizišli iz 1968. godine, kad je Zoran Đinđić još bio gimnazijalac (rođen 1952. godine), a Vojislav Koštunica asistent na Pravnom fakultetu (rođen 1944. godine). Obojica su se uključili u beogradski opozicioni krug i u njemu delovali sve do 1991. godine, kad su postali zvanični opozicionari, pošto su promene u Istočnoj Evropi uslovile demokratizaciju u Jugoslaviji. Advokat daje skicu delovanja tog kruga.
Preneću taj opis.
,,Beogradski disidentski krug posle 1968. godine karakteriše delovanje dveju suprotnih struja: jedna je bila ekstremno levičarska, koja je tražila od režima više komunizma, više egalitarizma, uravnilovku, plan, punu zaposlenost i slično; druga je bila nacionalistička i insistirala je na potpunom i konačnom rešavanju srpskog nacionalnog pitanja, što se, s obzirom na činjenicu da su Srbi živeli u pet od tadašnjih šest republika, u praksi pokazalo kao zalaganje za Veliku Srbiju, sa zapadnim granicama na liniji Karlobag — Ogulin — Virovitica. Ta struja je bila za srpsku svetosavsku crkvu, monarhiju, kosovski mit, himnu Bože pravde, đenerala Mihailovića, srpski zlatni period u srednjem veku i drugo.‘‘ Ne treba nagađati da je Zoran Đinđić pripadao prvoj a Vojislav Koštunica drugoj struji. Između njih je stajala režimska opozicija, čiji je predvodnik bio pisac Dobrica Ćosić. (Ovu grupu advokat naziva siminovcima, po Siminoj ulici, u kojoj je formirana. Nju su sačinjavali bivši skojevci nacionalnog opredeljenja, kojima je ideal bio svrgnuti šef političke policije Aleksandar Ranković. Vođa ove grupe bio je Dobrica Ćosić.) Advokat kaže da je Dobrica Ćosić uspešno objedinjavao i koordinirao rad obe grupe, u svrhu stvaranja političkog centra paralelnog titoističkom režimu.
Inače, advokat u svom tekstu daje političke portrete oba svoja junaka. Ovi portreti su veoma važni za razumevanje njihove političke filozofije. Predočiću ih čitaocu, uz napomenu da nisu potpuni.
,,Zoran Đinđić je diplomirao 1974. godine na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a doktorirao na Univerzitetu u malom nemačkom gradu Konstancu 1979. godine. Na tom Univerzitetu predavao je čuveni predstavnik tzv. Frankfurtske škole, marksista i levičar Jirgen Habermas, stalni saradnik časopisa Praksis i učesnik Korčulanske filozofske škole, koji su bili uporište jugoslovenskih filozofa leve provenijencije koji preferiraju mladog Marksa, kao što su Gajo Petrović, Milan Kangrga i drugi iz Zagreba, zatim osam profesora beogradskog Filozofskog fakulteta, Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Dragoljub Mićunović, Sveta Stojanović, Zaga Pešić Golubović, Miladin Životić, Nebojša Popov i Trivo Inđić. Kada novinari objavljuju Đinđićevu biografiju, navode da je Đinđić doktotirao kod Habermasa. Međutim, to se navodi samo u neobaveznim i usputnim novinskim tekstovima, a u zvaničnoj biografiji Habermas se ne pominje ni kao mentor, niti kao član komisije za odbranu Đinđićeve doktorske disertacije. Đinđić je doktorsku disertaciju Problemi utemeljenja kritičke teorije društva odbranio 1979. godine. Kao student bio je u vezi sa ultralevičarima i anarhistima koji su tada bili u modi u Evropi.
Zbog širenja anarhističkih ideja bio je u istražnom zatvoru u Mariboru, ali je prošao sa uslovnom osudom. Pre nego što je počeo aktivno i profesionalno da se bavi politikom, bio je viši naučni saradnik u Institutu društvenih nauka — Centar za filozofiju i društvenu teoriju — u Beogradu.
Jedno vreme je bio glavni i odgovorni urednik časopisa Filozofskog društva Srbije Teorija.
Đinđić je preveo dve knjige poznatog ruskog revolucionara i komunističkog anarhiste Petra A. Kropotkina: Moral i anarhija i Sećanja jednog revolucionara, kao i knjigu Ignacija Lojole Načela jezuitizma. U Književnim novinama, 1983. godine, vodio je polemiku sa profesorom Nikolom Miloševićem o Mihailu Bakunjinu, revolucionaru, socijalisti i osnivaču anarhizma, kao i o Sergeju Nječajevu i njegovom delu Katihizis revolucionara. Đinđić je zastupao tezu da je Bakunjin predstavnik liberterskog socijalizma. U novembru 1980. godine ušao je u redakciju opozicionog časposa Javnost, čiju je platformu napisao Dobrica Ćosić.
Glavni urednik je trebalo da bude profesor Ljubomir Tadić, odgovorni urednik Dobrica Ćosić, a u redakciju su ušli Sveta Stojanović, Zoran Gavrilović, Lazar Trifunović, Zoran Đinđić, Nebojša Popov, Dušan Bošković i Voja Stojanović. Kao što se iz sastava redakcije vidi, reč je o kombinaciji levičarske i nacionalističke opozicije, koju je okupio Dobrica Ćosić da bi novim časopisom nastavio tradiciju lista Javnost Svetozara Markovića, osnivača socijalizma u Srbiji. Vlasti odbijaju da registruju časopis i organizuju čitavu kampanju protiv osnivača časopisa.
U tom periodu, pre uspostavljanja višepartijskog sistema, Đinđić je aktivan u opoziciji, potpisuje peticije, učestvuje na javnim tribinama i filozofskim simpozijumima, sarađuje u stručnim i retkim nezavisnim časopisima, a njegovo opoziciono delovanje podrazumeva izrazito levu opciju, koja je odranije bila njegova vokacija.
Vojislav Koštunica je završio Pravni fakultet u Beogradu, na kojem je doktorirao sa tezom Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma i bio asistent do 1974. godine, kada je odstranjen s fakulteta zbog toga što je, sa nekolicinom kolega, potpisao peticiju da se zbog narušenog zdravlja profesor Mihailo Đurić pomiluje od daljeg izdržavanja kazne zatvora u KPZ Zabela. Kasnije je radio, isto kao i Đinđić, u Instututu društvenih nauka — Centar za filozofiju i društvenu teoriju. Za razliku od Đinđića, Koštunica je pripadao nacionalističkoj opoziciji. Mada je stalno isticao da je njegov nacionalizam demokratski, po njegovim izjavama, postupcima i ponašanju približio se najekstremnijem nacionalizmu — srpskom fašizmu Dimitrija Ljotića.
Delujući u nacionalističkoj opoziciji, zajedno sa svojim prijateljem i jednim od najaktivnijih opozicionara Kostom Čavoškim, 1983. godine, objavljuje knjigu Stranački pluralizam ili monizam, u kojoj se analiziraju političke stranke i stranački sistem neposredno nakon rata, zatim pojava Narodnog fronta, opozicija unutar Narodnog fronta i izvan Narodnog fronta, sukob Komunističke partije i opozicionih stranaka i iščezavanje tragova stranačkog pluralizma. Knjiga je izazvala velike polemike, napade zvaničnika i malo je falilo da bude zabranjena.
Vojislav Koštunica aktivno učestvuje u svim oblicima delovanja opozicije (potpisivanju peticija, javnim tribinama, saradnji u nezavisnim časopisima). Bio je član Ćosićevog Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je Ćosić komponovao tako da su u njega ušli i levičari i nacionalisti. Inače, Koštunica se bavi i proučavanjem dela francuskog filozofa prava i politike Aleksisa Tokvila, koji je živeo u SAD i Engleskoj i kome je u središtu politike pojedinačna moralna ličnost.‘‘ Advokat još dodaje da su se obojica naših aktera našli u Demokratskoj stranci osnovanoj u januaru 1990. godine, Koštunica na položaju potpredsednika stranke, a Đinđić predsednika Izvršnog odbora i da su obojica izabrana u decembru 1990. godine u Skupštinu Srbije. Kasnije je došlo do lomova u stranci, koji su Đinđića učinili neprikosnovenim šefom stranke, a Koštunicu naterali na separatizam i osnivanje Demokratske stranke Srbije.
Postavlja se pitanje šta je netačno u advokatovom političkom portretisanju aktera i šta nedostaje? Todorovićeva politička ocena junaka 5. oktobra je jednostrana i dogmatska i ne mogu da je ne korigujem; niti je Koštunica ekstremni desničar (poređenje sa Dimitrijem Ljotićem, vođom srpskih fašista u vreme Hitlera, jednostavno je nesuvislo), niti je Đinđić dosledni levičar (on je prešao put od anarhizma do socijaldemokratije, otprilike kao vođa Stranke zelenih u Nemačkoj Joška Fišer). Inače, mogao bih da prihvatim globalnu advokatovu ocenu o Koštunici kao desničaru i Đinđiću kao levičaru, mada su ti termini prilično izlizani i izgubili osnovno značenje. Da bismo u potpunosti razumeli njihovu političku filozofiju, nedostaje njihovo porodično poreklo. Pošto o tome malo znam, moram da improvizujem. Koštunica je potekao iz četničkog kraja, iz sela Koštunići na domaku Ravne gore. Reč je o familiji Damjanović a, koja je listom bila uz Dražu i dala generala Miodraga Damjanović a. Izgleda da Koštuničin otac, koji je bio sudija još pre rata, nije bio uz familiju (neki glasovi kažu da je zbog toga promenio prezime i uzeo ime sela iz stare postojbine, Hercegovine). U svakom slučaju, posle rata postao je sudija Vrhovnog suda Srbije. (Prema Vojislavu, nije bio uticajan i komunisti su ga držali na margini.) Vojislav Koštunica nije bio član Komunističke partije, bio je aktivni disident i odbio je da se vrati na komunistički Pravni fakultet kad mu je u vreme Miloševića to ponuđ eno. U više navrata je izjavljivao da naše nevolje počinju dolaskom komunista na vlast 1945. godine, što znači da se može svrstati u tipične antikomuniste (kao, recimo, Vuk Drašković ili Dušan Kovačević). Zoran Đinđić je došao iz partizanske Toplice, iz sela Prekopuca, gde je familija Đinđića držala komunističku stranu. Njegov otac bio je aktivni partizan, posle rata oficir KOS-a, gde je dogurao do čina pukovnika. Đinđići su se u Toplicu doselili iz Crne Gore. (Nije li sukob Đinđić — Koštunica na istoj matrici na kojoj je bio rat Karađorđevića sa Obrenovićima, doseljenicima u Srbiju iz dve komplementarne srpske provincije, Crne Gore i Hercegovine?) Za razumevanje političke filozofije naših junaka još je važno njihovo obrazovanje. Koštunica se formirao na pravnom, a Đinđić na filozofskom fakultetu, koji se mogu uzeti kao antipodni: na prvom se izučava organizacija ljudskog društva, a na drugom njegova istorija.
Advokat je ukazao na Koštuničino posebno interesovanje za Tokvila, koji stavlja moralnu ličnost u središte politike, pa ga možemo smatrati francuskim đakom; Đinđić je više vezan za nemačku filozofsku školu i filozofa levičarske provenijencije Habermasa, pa ga s pravom svrstavaju u nemačke đake. Kako obrazovanje nužno utiče na formiranje mišljenja, jasno je da u činjenici da oni pripadaju različitim školama mišljenja treba tražiti korene njihovog sukoba, koji je imao fatalne posledice po razvoj demokratije u Srbiji.
Gospodine Ivanovicu, pored toga sto delujete veoma neobrazovano i primitivno iznoseci stavove koji nemaju smisla, mislim da biste trebali malo vise da se informisete o nekim osobama o koima pisete,nego sto ih veoma ocigledno i nekulturno vredjate.
Procitala sam prvi pasus i ne zelim dalje,Mislim da cu se otrovati.
Pozdrav
Evo tek sada sam slučajno naišao na ovaj tekst i pored toga što se u principu ne slažem sa poređenjem i što me je mrzelo da proveravam godine, moram da primetim da „Protokoli …” nisu plagijat Makijavelijevog dela, Već Žolijevih „Razgovora u paklu …”
interesantan je ovaj makijaveli…
Kada o ovom tekstu postoje samo tri komentara imam dovoljno razloga da se slozim sa svima koji nas opanjkavaju po svetu da smo nevazan narod. Oni koji su izveli 5 okotobar cute, odnosno pokusavaju da skupe simpatije naroda ili sebe opravdaju preko bulevarske stampe. Verovatno 99% procenata naseg naroda ne prepoznaje imena navedena u tekstu i opet se sve odvija u krugu beogradske dvojke. Za sve ovo najprikladnije je citirati Bizmarka koji je na Berlinskom kongresu 1878 dao komentar o Srbima. Kada vidis Srbina koji kosulju drzi van pantalona znaj da je to posten i vredan covek vreda postovanja, kada vidis Srbin da kosulju drzi u panatalonama znaj da je to bitanga i prevarant.
Mucno je koliko neinformisani ljudi zele da budu vazni i uvazeni.Kao prvo,Zoran nije sin Dragomira Djindjica i s toga nema nikakve veze o poreklu Djindjica,taj covek ga je samo usvojio i nedugo posle toga se rastao od mile a ona sa Zoranom nastavila da zivi sa nekim muslimanom(komsijski izvori).Milu treba pitati da prizna ko joj ga je slozio,posto se rodio u istoj kuci gde i Alija Izetbegovic.Preporucujem da sami procitate tekst”Porodicne tajne Izetbegovica”Inace sto se i Kostunice i Djindjica tice,pokazali su da su pogubni i za srbiju i za Srpski narod,s tim sto ja licno mislim da je Kostunica tako usporen posteniji covek od Zorana,sto je za mene velika stvar.