Koštunica i Đinđić kao antipodi – I deo
Autor: Ivan Ivanović
4. Šta sam rekao o liderima nove vlasti 2001. godine? Vojislav Koštunica je u potpunosti proizišao iz Ćosićevog šinjela i njegov ideal je nacionalna država uređena na demokratski način. Držim da je to nemoguće, jer nacionalizam i demokratija se isključuju, isto onako kao što su komunizam i demokratija antipodi. I nacija i klasa su uređene hijerarhijski i piramidalno, vođa o svemu odlučuje, a članstvo potvrđuje i overava. Komunisti su to nazivali demokratskim centralizmom.
Demokratija je moguća samo u uslovima građanskog društva. A kako je, hteli to ili ne hteli nacionalisti, svet sve više ,,globalno selo‘‘, demokratija se javlja kao međunarodna civilizacijska vrednost. Istina, Ćosić i Koštunica se u jednoj bitnoj stvari razlikuju: Ćosić ostaje komunista i prema četništvu ima izrazito negativan stav; Koštunica pokazuje odbojnost prema komunizmu. Ipak, u jednom su na istom: obojica su verujući ljudi, s tim što je prvom vera komunizam, a drugom pravoslavlje.
Što se mene tiče, te ideologije su retrogradne i pripadaju prošlim vremenima.
Razume se da nemam ništa protiv Koštuničinog tradicionalizma, ali samo u njegovom kritičkom preispitivanju. Ne prihvatam ni komunistič ku, ni pravoslavnu dogmatiku. Bojim se da ta filozofija vodi u novo zatvaranje, samoizolaciju, provincijalizam.
Zoran Đinđić u stvari nema ideologiju. Imam utisak da je najbliži postmodernizmu: od svega pomalo, bez čvrstog ubeđenja, utilitarizam na prvom mestu. Od Makijavelija je pozajmio devizu da cilj opravdava sredstva, pa se stoga služi nelegalnim potezima. Nikako da se opredeli između levice i desnice, uzima sa obe strane. Nije nacionalista, a nema hrabrosti da se približi socijaldemokratiji, jer bi tako došao u sukob sa nacionalizmom; nije levičar, a oslanja se na komuniste Stambolićevog perioda. Politički je vešt igrač, ali zar Milošević to nije bio, pa ipak je jadno završio. Sa Miloševićevim nasleđem bi politički da raskine, ali da prihvati njegove novokomponovane bogataše. Stoga je teško dokučiti šta je njegov cilj: da li da Srbiju uvede u moderni svet ili da ostvari svoju apsolutnu vlast? Mislim da će se takva njegova filozofija koja ide od slučaja do slučaja brzo potrošiti i da će on kao političar da izgubi poverenje kako građana Srbije tako i međunarodne zajednice. Ne može se sedeti na dve stolice istovremeno. Može se varati sopstvena država, ali ne može svet.
Oba lidera bi morali da shvate da su od naroda dobili mandat da izvrše korenite promene u društvu i da od tog rezultata zavisi njihov politički rejting. Njihova borba za vlast je apsolutno kontraproduktivna i zaustavlja razvoj države. Što je najgore, oni uvlače u sukob svoje političke stranke, a samim tim i čitav narod. Teško je sagledati posledice tog sukoba, u svakom slučaju ne miriše na dobro. Da li se to istorija ponavlja, od Karađorđa i Miloša … preko Miloševića i Stambolića… do Koštunice i Đinđića? Meni ova dva političara liče na jarce na brvnu: obojica će da padnu u reku. Da li će to biti sunovrat nove Srbije ili otvaranje mogućnosti za neki drugi put? Koji? Onaj koji su ultimativno tražili građani na demonstracijama, a koji najbolje simboliše Narodni pokret Otpor, koji je takođe izigran 5. oktobra.
Ne mogu da kažem da sam razočaran, jer ništa naročito nisam ni očekivao. Sve velike svetske revolucije su se završavale svojom suprotnošć u, najčešće diktaturom. Čak i ona koju sam pomenuo i za koju držim da je najznačajnija, Francuska revolucija, završila se terorom i Napoleonovim samovlašćem. Toliko sam naučio od istorije i literature. Ali valjda je u prirodi čoveka da se nada. I ja sam se potajno nadao da će se ipak nešto značajno promeniti. Mada sam racionalno znao da neće biti ništa od toga. Na žalost, u Srbiji je lako biti dobar prognozer: uvek treba tipovati na najgoru varijantu. Jednostavno sam izgubio deset godina života.
Ipak, treba da budem zadovoljan. Ponovo sam tamo gde sam nekad bio, u ličnoj opoziciji. To znači da sam disident. Dakle: bio sam disident u Titovom režimu; ostao sam disident u Miloševićevom režimu; ne vidim šta bih mogao da budem drugo u ovom režimu izgubljene nade i propale iluzije. Uteha je da sam na taj način ponovo doživeo sebe kao pisca.
5. Šta je o Koštunici i Đinđiću napisao advokat Dragoljub Todorović početkom 2003. godine? Advokat piše tekst u vreme Koštuničinog političkog pada. Koštunica je čak triput ubedljivo pobedio na izborima za predsednika Srbije, a nije izabran. Bilo je očito da je Đinđić jači igrač od njega i činilo se da Koštunica nema neku političku budućnost. Da li je ta činjenica uticala na advokatov stav i procenu političkog trenutka, tek on se u stilu javnog tužioca svom silinom oborio na Koštunicu i optužio ga da koči Đinđićeve reforme. Na taj način se advokat i nehotice svrstao uz levičare iz nevladinih organizacija i stao na stanovište da je za sve što nam se događa odgovorna nacionalna desnica. (Važno je da napomenem da sam ovaj svoj komentar sročio neposredno posle dobijanja teksta na repliku.) No da saslušamo Todorovićevu javnu tužbu. Za šta sve advokat optužuje predsednika SR Jugoslavije? Pošto je u uvodu konstatovao da su 5. oktobra 2000. godine na vlast došli novi ljudi, dakle oni koji nisu pripadali Komunističkoj partiji i njenoj naslednici Socijalističkoj partiji, advokat se čudi kako među njima ima visokih funkcionera bivšeg režima i bivše JNA, zatim više profesora Univerziteta u Beogradu koji su pravili univerzitetsku karijeru i nisu imali ni najmanju opozicionu aktivnost u komunističkom režimu. On pritom previđa da je Predsedništvo (Prezidijum) DOS-a, novog Politbiroa, sastavljeno od 18 partijskih lidera, od kojih su čak 15 bivši članovi Saveza komunista. (Valjda komunisti nisu bili samo trojica: Koštunica, Đinđić i Vladan Batić?) Šta se od njih drugo moglo očekivati do permutovanog komunizma? Ko je za to odgovoran? Neverovatno, ali advokat optužuje onog koji nikada nije bio komunista, dakle Vojislava Koštunicu! Koštuničinu krivicu advokat vidi u činjenici da je on pobedio Miloševića na izborima i tako preuzeo njegovu harizmu, a da nije ništa značajno učinio da sruši stari sistem. Zašto Koštunica nije iskoristio svoju popularnost i promenio sistem? — gotovo da se pita advokat. Odgovor je u njegovom konzervativizmu i inertnosti. Stoga se advokat obračunava sa Koštuničinom političkom filozofijom, koja je proistekla iz njegovog nerazumevanja političkih promena 5. oktobra. ,,Koštunica odmah po preuzimanju dužnosti predsednika SRJ pokazuje, plasira i širi svoja uverenja, zalaganja i akcije iz perioda delovanja u nacionalističkoj opoziciji titovskog i posttitovskog perioda.‘‘ (Pretpostavljam da se svaki čovek zalaže za svoja uverenja.) Todorović posebno ističe Koštuničinu odbojnost prema Haškom tribunalu. Tako je Koštunica već u svojoj inaugurativnoj besedi istakao da će za njega saradnja sa Haškim tribunalom biti ,,deveta rupa na svirali‘‘, što znači da je neće biti. Kasnije je izjavio da mu se ,,prevrće u stomaku‘‘ kad pomisli na taj sud. Najpre odbija da primi tužioca Tribunala, Karlu del Ponte, a kad je primi drži joj ,,nesuvislo politikantsko predavanje o nelegitimnosti i nelegalnosti tog suda‘‘. Advokat u ulozi tužioca ističe da je Koštunica bio protiv izručenja Miloševića Tribunalu i da se zalagao za donošenje zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, ,,iako je jasno da se pravila Tribunala direktno primenjuju‘‘.
A kad je Zakon već donet, u njega je uneta apsurdna odredba da se po naknadnim optužnicama neće postupati. Sve u svemu, Koštunica je odgovoran što je o Haškom tribunalu imao negativan stav. Advokat nije naveo da je Koštunica u više navrata izjavljivao da je saradnja sa Hagom nužna i da je međunarodna obaveza države na čijem je čelu, bez obzira na njegovo subjektivno mišljenje o sudu. Advokat isto tako nije naveo da je Koštunica prihvatio izručenje Miloševića Hagu, jer nijedan pojedinac ne može da se stavi iznad državnog interesa. Problem je u tome što je Koštunica javno govorio šta misli, što je poželjno za intelektualca ali nepoželjno za državnika.
Advokat dalje optužuje Koštunicu da je zaustavio proces političkih promena posle 5. oktobra. ,,Vojislav Koštunica je, iz samo njemu znanih razloga, zadržavao na funkciji puna četiri meseca šefa Miloševićeve tajne policije Radomira Markovića, koji je bio upleten u mnoge akte državnog terorizma, eliminisanja političkih protivnika, nepodobnih novinara, neprijateljskih naroda i svih koji nisu bili po volji diktatorskom bračnom paru.‘‘ Advokat ne kaže da predsednik Jugoslavije nema kompetencije da smenjuje republičke funkcionere. To može da učini predsednik Srbije, odnosno Vlada Srbije. Ali predsednik Srbije je socijalista Milan Milutinović, a Vlada je prelazna i u njoj još uvek dominiraju socijalisti i JUL.
Osim toga, nad Srbijom lebdi duh Slobodana Miloševića, kao duh Hamletovog oca. DOS nema nikakvu vlast, najviše što je mogao da učini to je da natera Miloševićevu vlast da pristane na prevremene izbore. Držim da je u takvoj situaciji bilo svrsishodnije da se sačekaju republički izbori, a ne da se uđe u konfrontaciju sa neizvesnim posledicama. Umesto da uzme u obzir realne okolnosti, advokat u ulozi tužioca okrivljuje Koštunicu zbog njegove ,,besmislene principijelnosti i doslednosti po svaku cenu i bez ikakvih argumenata‘‘. Advokat ide dalje pa tvrdi da te osobine ne treba da budu svojstvo političara, diplomata i državnika! Drugim rečima, političari treba da lažu, diplomate da varaju, a političari da intrigiraju. Neću da se sporim sa advokatom oko ove tvrdnje, ali ću da mu predočim primer jednog od najvećih političara dvadesetog veka, generala Šarla de Gola. Ovaj vojnik antifašista, vođa francuskog Pokreta otpora, upravo se odlikovao osobinama koje advokat zamera Koštunici: bio je dosledan, principijelan, nacionalist. Možemo slobodno da kažemo da je De Gol bukvalno spasio francusku republiku, izveo je iz strašne krize u koju su je doveli levičari, obnovio tradicionalne francuske vrednosti; on je smogao snage da dekolonizuje Alžir, koji je Francuskoj bukvalno visio o vratu, zbog čega je na njega vršeno čak sedam pokušaja atentata (film ,,Šakal‘‘); suprotstavio se američkoj dominaciji u Evropi i odbio da Francusku potčini Atlantskom paktu. Kad je prvi put, 1968.
godine, u vreme studentskih nemira, dobio negativan odgovor na referendumu, mirno se povukao s vlasti, ostavljajući svojim naslednicima konsolidovanu republiku. Advokatu još da kažem da je De Gol bio jedini političar Zapada koji nije prihvatio Titovu brutalnu osvetu nad generalom Dražom Mihailovićem.
Posebno teška optužba advokata Todorovića odnosi se na Koštunič in stav prema crkvi. ,,Predsednik Koštunica za vreme svog mandata trudio se svim silama, svom svojom patološkom upornošću da ustoliči pravoslavnu crkvu kao politički faktor, iako je Jugoslavija multietnička, multikonfesionalna i multikulturna država. Odmah posle preuzimanja dužnosti Koštunica je učestvovao u nehrišćanskoj i necivilizacijskoj, vampirskoj procesiji nošenja posmrtnih ostataka pesnika Jovana Dučića avionima, putevima, ulicama, trgovima i drugim javnim mestima. Odmah nakon nekrofilske zloupotrebe mrtvog pesnika, Koštunica učestvuje u dvanaestočasovnom bdeniju u manastiru Hilandaru. Zatim, Koštunica bez ikakvog kriterijuma, van protokola jednog predsednika Republike, učestvuje na osveštavanju reprint izdanja Miroslavljevog jevanđelja, crkve zadužbine pesnika Miće Danojlića u selu Ivanovcima, osveštenju zvona na hramu Svetog Save na Vračaru i sličnim političko-crkvenim manifestacijama.‘‘ (Advokat nije naveo da je Koštunica prisustvovao i književnoj večeri Matije Bećkovića!) Ovde ne bih imao neki komentar. U potpunosti se slažem sa advokatom kad kaže da je ,,jedna od tekovina modernog doba odvajanje crkve od države‘‘. Ja bih to proširio, pa rekao da je moderna tekovina da se crkva i država ne mešaju u umetnost. U srednjem veku crkva je određivala duhovne vrednosti, iz pobune protiv njenog dogmatizma nastao je renesans. U 20. veku komunistička država je nametala vrednosni sistem, iz pobune protiv njene diktature nastao je disidentski pokret.
Međutim, ovde se postavlja pitanje da li je Vojislav Koštunica prisustvovao pomenutim manifestacijama kao predstavnik države ili kao privatno lice? Biće da je u pitanju ovo drugo. Stoga moram da kažem Dragoljubu Todoroviću da on kao osvedočeni borac za ljudska prava mora da prizna pravo Koštunici da bude nacionalista i teista, sve dotle dok ne ugrožava time prava drugih. Učestvujući u religioznim manifestacijama Vojislav Koštunica nije povredio prava drugih. Nijednom prilikom se on nije obrušio na ateizam, zašto onda ateistima smeta njegov teizam? Zar nije francuski predsednik Žak Širak izrazito religiozan čovek? Ja bih, naravno, mogao demokratskim predsednicima (Dragoljubu Mićunoviću, Vojislavu Koštunici, Zoranu Đinđiću… ) da postavim drugo pitanje: zašto se nisu zainteresovali za sudbinu disidenata, zašto nisu pomogli da se skine komunistička anatema sa ljudi koji su im pomogli da se popnu na vlast? Ne mogu a da ne kažem da sam na putu njihovog uspona do vrha države i sâm argatovao! Ali to je moralno, a ne državno pitanje.
U satanizaciji Koštunice kao srpskog nacionaliste advokat ide do apsurda. Tako Koštuničino zalaganje za vladavinu prava (što se od jednog pravnika moralo očekivati), naziva kvazi legalizmom, njegovu principijelnost definiše kao larpurlartizam (principijelnost radi principijelnosti).
Ne znam gde je advokat kod Koštunice našao ksenofobiju (on čak kaže da mu je urođena!), odnosno mržnju prema strancima? Još manje mržnju prema Zapadu! (sic!) Pošto je ovako etiketirao optuženog, advokat mu je izrekao adekvatnu kaznu. ,,Koštunica je prvo u koaliciji DOS, zatim u Skupštini Srbije blokirao sve inicijative za uključivanje zemlje u svet nakon ratova, sankcija, izolacija.‘‘ Da li je to u advokatu proradio fiškal kad do te mere falsifikuje stvarnost? Pa upravo je predsednik Jugoslavije, već i po svojoj funkciji, najviše radio da se zemlja vrati u međunarodni sistem. (Zaboga, Todoroviću, pa Koštunica nije Milošević, a još manje Lukašenko!) Još teža optužba Koštunice je da je on ,,blokirao sve inicijative za uključivanje zemlje u svet nakon ratova, sankcija, izolacija‘‘, pa su poslanici Demokratske stranke Srbije ,,glasali u Skupštini protiv svih reformskih zakona‘‘. Rečju, reforme u Srbiji bi uspele da na čelu Jugoslavije nije bio Vojislav Koštunica! On je bio taj koji je zakočio razvoj Srbije! (Interesantno, ali nije zaustavio reforme u drugoj članici federacije, Crnoj Gori!) Zašto je to Koštunica uradio? Advokat-tužilac ima spreman odgovor: zato što mu je ,,struktura ličnosti namćorska‘‘, što je ,,nacionalista‘‘ i ,,antizapadnjak‘‘, pa iz tog njegovog negativnog karaktera proističe njegova politička filozofija. A suština te filozofije je ,,konstrukcija nekog apstraktnog i neprimenjivog legalizma‘‘ i ,,apsolutna nesposobnost za dijaloški diskurs‘‘. Priznajem da ovaj deo optužnice nisam razumeo. Ne znam ništa o karakteru Vojislava Koštunice jer čoveka nisam upoznao, pa ne znam da li je sposoban za dijaloški diskurs. Ali znam da onaj koji se zalaže za vladavinu prava, za pravnu državu, za stabilne institucije, jednostavno ne može biti protiv dijaloga. Ne postoji apstraktni legalizam! Ne vidim zašto bi u Jugoslaviji/Srbiji legalizam bio neprimenjiv? Problem advokata kao tužioca je kad u njemu progovori samo tužilac. Verovatno je Todorović shvatio da globalna osuda ne može da prođe na pravnom sudu (može samo na političkom), jer za isti su potrebni činjenični dokazi. Stoga on u završnoj reči osude poslednjeg jugoslovenskog predsednika navodi neke njegove poteze koji se ne mogu braniti, ali koji nisu dovoljni za generalnu kaznu. Takvi potezi su: formiranje Komisije za istinu i pomirenje, u koju su ušli ćosićevci, koji su svađu i napravili; krajnje nespretno poređenje lekara i policajaca kad su Crvene beretke pod ratnom opremom došle u Beograd; neprimereno hapšenje američkog diplomate koji od potpredsednika srpske Vlade prima poverljiva dokumenta; oslanjanje na KOS u vojsci na čelu sa generalom Aleksandrom Tomićem; formiranje nekakvog fantomskog Kabineta koji vodi kontroverzna Ljiljana Nedeljković sa savetnicima zaglibljenim u bivšem režimu; konačno, posve nediplomatska izjava u Zvornika da je ,,Republika Srpska samo privremeno izvan Srbije‘‘.
Advokat u advokatu bi morao da navede i neke argumente u korist optuženog. Da mu pomognem. 1. Vojislav Koštunica je dosledni antikomunista, 2. kao predsednik Jugoslavije Koštunica se sistematično bori za njeno očuvanje bez primene sile, 3. on se više nego ijedan drugi srpski političar zalaže za pravnu državu, i 4. njegov nacionalizam nije agresivan i ukorenjen je u srpskom narodu.