Koštunica i Đinđić kao antipodi - I deo
Autor: Ivan Ivanović
Na unutrašnjem planu Koštunica i Đinđić se nalaze otprilike onde gde je stao Milošević: Koštunica nema državu (izgubio ju je Milošević), a Đinđić ne može da ostvari reforme (upropastio ih je Milošević). Obojica su zatočenici Miloševićevog nasleđa, a nemaju petlju da radikalno raskrste sa njim. Umesto da pregovara sa Đukanovićem, predsednikom Crne Gore, Koštunica se drži manjinske političke grupacije te republike. U Jugoslaviji još uvek važi ustav koji je doneo Milošević. Koštunica bi hteo saradnju sa Zapadom, ali odbija punu saradnju sa Haškim tribunalom.
Sebe proglašava legalistom, poštovaocem zakona i procedure, a oslanja se na Miloševićeve nelegitimne zakone. Promene koje on inicira idu sporo i usporavaju proces reforme. Pošto ne sedi čvrsto na saveznoj stolici, sve više se okreće Srbiji, u kojoj njegova Demokratska stranka Srbije postaje najjača stranka. Iako možda to ne želi, objektivno štiti Miloševićevo nasleđe. Đinđić gospodari Srbijom, ali nije u stanju da je istinski promeni.
Nameće se kao reformator, ali reformu sprovodi odozgo. Pri tom se vezuje za sumnjive krugove novih kapitalista, koji su se digli pod Miloševićem. Vlada po Miloševićevim pravilima, na sva važnija mesta, pogotovo ona gde se vrti kapital, dovodi svoje ljude. Vlast mu je važnija od principa. Iako ima apsolutnu većinu u parlamentu, sistemske zakone donosi sporo ili ih uopšte ne donosi. Njegovo ime se sve češće pominje uz mafiju i uz krimogene grupe. Istina, Đinđić je (uz pomoć ministra policije Dušana Mihajlovića) povukao dva revolucionarna poteza: uhapsio je i izručio Miloševića Hagu i započeo je iskopavanje masovnih grobnica.
Ali to je više potez za međunarodnu zajednicu nego za domaće prilike.
Pošto su glavni akteri puča od 5. oktobra izneverili narodna očekivanja, nemoćni da iniciraju istinske promene, ušli su u međusobni rat.
Očito je da puč nije dovršen i da bitka za Srbiju tek počinje. Još jednom se potvrdilo da ne može biti jedna zemlja a dva gospodara. Iako se rat zasad odvija u rukavicama, on je prljav kao i svaki veliki sukob. Pri tom rivali ne biraju sredstva: međusobno se optužuju i blate, okružuju se profesionalnim difamatorima, uzimaju za saveznike i one koje su do juče proglašavali svojim protivnicima, uključuju u rat stranačke strukture.
Uvode nas u nove podele.
3. Kako sam ja doživeo istorijski 5. oktobar? Odmah da kažem da sam bio za revoluciju! Ali oni koji su priželjkivali srpsku revoluciju bili su jednostavno prevareni. Revolucija podrazumeva korenite promene u svim segmentima društva, veliki zaokret, odbacivanje starog i uvođenje novog javnog života. Ona otvara nove stranice istorije i podrazumeva detaljno preispitivanje nasleđene prakse. (Pogrešno je ukorenjeno shvatanje da je svaka revolucija oružana i krvava. Već je engleska buržoaska revolucija bila mirna. U Skandinaviji su promene izvršene na regularan način. Svedoci smo mirnih revolucija u gotovo svim istočnoevropskim državama, koje su odbacile istočni komunistički model i prihvatile zapadni građanski modus društvenog uređenja.) Imam utisak da je većina građana priželjkivala revoluciju, ili bar istinske promene. Građani su samoinicijativno obrazovali nekakve krizne štabove i krenuli u osvajanje institucija. Negde su ti potezi bili produktivni, kao u Narodnom pozorištu (Ljubivoje Tadić) ili na Beograskom univerzitetu (Marija Bogdanović).
Ali većinom su bili destruktivni, kao u Studiju B (kapetan Dragan) ili u Upravi savezne carine (ne sećam se imena pučiste, ali nije se razlikovao mnogo od Kertesa.) Problem je bio u tome što je DOS bio nespreman za preuzimanje vlasti. Umesto da Demokratska opozicija formira krizne štabove, sa demokratski orijentisanim ljudima i ekspertima na čelu, prazan prostor su preuzimale krimogene grupe. Pretila je anarhija, moguć je bio građanski rat. U tim okolnostima je između stare i nove vlasti došlo do nagodbe o tripartitnoj vlasti do republičkih izbora za tri meseca.
Sa teškim, gotovo katastrofalnim posledicama.
Ja sam taj istorijski dan dočekao kao član Demokratske stranke. U stranku sam se upisao prilikom njenog osnivanja, kad je Vojislav Koštunica bio njen potpredsednik a Zoran Đinđić predsednik Izvršnog odbora.
Već na osnivačkom kongresu stranke došlo je do njenog prvog raskola; grupa intelektualaca, koja je kandidovala za predsednika Kostu Čavoškog, pošto njen kandidat nije prošao, napustila je stranku. Spor je bio oko nacionalnog pitanja: ta grupa je nacionalno stavljala ispred građanskog.
Kasnije je to isto uradio Vojislav Koštunica, kome je pošlo za rukom da stranku ozbiljno pocepa. Njegova Demokratska stranka Srbije profilisala se kao nacionalna stranka, pa mi nije jasno zašto se nije fuzionisala sa Srpskim pokretom obnove ili čak sa Srpskom radikalnom strankom. U Demokratskoj stranci, glavnini koja je ostala sa predsednikom Dragoljubom Mićunovićem, došlo je do puča: Zoran Đinđić je u boljševičkom maniru smenio svog ,,političkog oca‘‘ Mićunovića, otprilike isto onako kako je Milošević postupio sa Ivanom Stambolićem, uz pomoć intrige, kortešenja, kupovine glasova provincijalaca. Svi ovi događaji su učinili da u stranci budem pasivan i da učestvujem samo u onim manifestacijama na koje sam pozivan (govori na demonstracijama u Beogradu, Nišu, Prokuplju…). Izbliza sam mogao da vidim da Zoran Đinđić birokratizuje stranku, da skuplja oko sebe poslušnike a proteruje kritički nastrojene intelektualce. Tako je on od Demokratske stranke napravio sopstveno preduzeće, čiju je blagajnu strogo kontrolisao. Iako mi se takav opozicioni život smučio, ipak nisam istupio iz stranke. (Istina, jedno kratko vreme sam pokušavao kao predsednik Saveta za kulturu pri Gradskom odboru da nešto učinim na demokratizaciji tog foruma, ali ta inicijativa nije imala uspeha u sudaru sa birokratskim aparatom stranke, pa sam podneo ostavku.) Zašto sam ostao u stranci? Zato što je Demokratska stranka i pored svega bila opoziciona, suprotstavljala se autokratskom režimu Slobodana Miloševića i Mire Marković. Držao sam da ne bi bilo moralno da napustim stranku koju vlast toliko proganja. Ali 5. oktobra, kad je ta stranka došla na vlast, odlučio sam da iz nje istupim.. Držim da pisac i uopšte kritički nastrojen intelektualac treba da bude što dalje od vlasti, kako bi mogao da je kritikuje. Kritička pozicija pisca mi pruža mogućnost da otvoreno kažem da mi se Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić -podjednako kao političari ne sviđaju. Strana mi je njihova politička filozofija.