Koštunica i Đinđić kao antipodi - I deo
Autor: Ivan Ivanović
Spolja gledano, bilo je gotovo izvesno da je njegova računica dobra. On je i dalje čvrsto držao u svojim rukama sve osnovne poluge vlasti na kojima počiva svaka diktatura: medije, vojsku, policiju i finansije.
Međutim, pokazalo se da diktator u stvari nema stvarnu vlast iako faktički kontroliše čitav život. Njemu je izmakao osnovni faktor bez kojeg nijedna diktatura ne može da opstane — podrška naroda. Onaj isti narod, koji ga je pre desetak godina digao u zvezde i proglasio novim srpskim voždom, definitivno se okrenuo protiv njega: građanski deo ga je optuživao što je ušao u sve te gubitničke ratove i upropastio državu i narod; nacionalistički nije mogao da mu oprosti što je te ratove izgubio. Tako su se po prvi put stekli uslovi za antimiloševićevsku koaliciju, pa su predsednički izbori u stvari bili referendum za ili protiv diktatora. Na opoziciji je bilo da novonastalu situaciju umesno iskoristi.
Za divno čudo, opozicija je po prvi put bila na visini istorijskog trenutka. Čak osamnaest opozicionih stranaka uspelo je da se ujedini i napravi čvrstu antimiloševićevsku koaliciju. Nesumnjivi lider te koalicije postao je predsednik najveće opozicione stranke u njoj, Demokratske stranke, Zoran Đinđić, koji je postao i glavni organizator i menadžer izborne kampanje. (Druga velika opoziciona stranka, Srpski pokret obnove, nije ušao u koaliciju! Za to je direktni krivac lider te stranke Vuk Drašković. Verovatno je u njemu progovorilo staro rivalstvo sa Đinđićem iz 1996–97. godine, kad je predsednik Demokratske stranke sprečio pobedu Vuka u koaliciji Zajedno na predsedničkim izborima Srbije, a ovaj mu uzvratio smenivši ga sa položaja gradonačelnika Beograda, gde je došao posle izborne pobede na lokalnim izborima 1996. godine.
Draškovićev potez je bio kratkovid, kontraproduktivan, gubitnički. Birač ko telo je znalo da kazni ovog verolomnika: na predsedničkim izborima njegov kandidat Vojislav Mihailović (unuk Draže Mihailovića) prošao je izuzetno slabo, a njegova stranka na republičkim izborima nije ušla u parlament!) Za predsedničkog kandidata, koji će se suprotstaviti neprikosnovenom Miloševiću, opozicija je umela da odabere pravog čoveka. Vojislav Koštunica je dotle bio na čelu jedne male stranke (DSS) i važio je za umerenog nacionalistu demokratske orijentacije. Oko njega je mogla da se ujedini i građanska i nacionalna opozicija. Miloševićev štab očigledno nije očekivao Koštunicu i nije znao kako da se postavi. Sve priče o izdaji nacionalnih interesa od strane opozicije, sa Koštunicom su pale u vodu.
Osim toga, Koštunicu je bio glas izuzetno poštenog i doslednog čoveka; nijedna afera nije bila vezana za njegovo ime, živeo je skromnim građanskim životom. Ona pogana Miloševićeva propaganda, koja je bila obučena da blati ljude, njemu je mogla da pronađe jedino da voli mačke! (Miloš ević je, inače, itekako znao da se obračuna sa svojim konkurentima.
Veoma je indikativno da su svi oni koji su mogli da mu ugroze apsolutnu vladavinu doživeli tragične sudbine: Slavko Ćuruvija, lider nezavisnog novinarstva koji je oštro kritikovao bračni par sa Dedinja, Miloševića i njegovu ženu Miru Marković, ubijen je; Vuk Drašković, koji je mogao da ujedini opoziciju i da se kandiduje na izborima, samo pukim slučajem ili Božjim proviđenjem, preživeo je čak tri atentata; Ivan Stambolić, koji je mogao da povuče za sobom socijaldemokratsko krilo levice, kidnapovan je i do danas se o njegovoj sudbini ne zna ništa; verovatno bi slično prošao i glavni Miloševićev konkurent, Zoran Đinđić, da nije na vreme pobegao uz pomoć krtica iz MUP-a Srbije u Crnu Goru, gde se skrivao kod jataka. Naročito je bila velika represija protiv pripadnika narodnog pokreta Otpor.) Činjenica je da je Koštunica za sve vreme Miloševićeve vladavine ostao van represije, što znači da ga Milošević nije video kao političkog rivala koji može da mu umanji vlast. Baš ta okolnost je diktatora stajala izbornog poraza.
Ali oko predsedničkih izbora stvorena je prava rašomonijada. Prema brojanju opozicionih stranaka (DOS, radikali, koji su nastupili samostalno i SPO), Vojislav Koštunica je pobedio u prvom krugu sa 52% glasova; prema računici leve koalicije, pobedio je Milošević. Razume se da stranački rezultati ne važe, relevantno je samo saopštenje državne izborne komisije. Savezna izborna komisija je proglasila da u prvom krugu nijedan kandidat nije pobedio, da Koštunica vodi ispred Miloševića i da ta dva kandidata idu u drugi krug. A Savezni ustavni sud je otišao još dalje i poništio celokupne izbore! To narod više nije mogao da izdrži; krenula je velika narodna pobuna, radnički štrajkovi (Kolubara, Čačak, Niš), nastalo je opšte komešanje. Svima je bilo jasno da Milošević preko potčinjenih institucija ponovo krade, kao 1996. godine, i da je Vojislav Koštunica legitimni pobednik predsedničkih izbora. DOS je mogao da odredi dan D, odnosno da zakaže rušenje Miloševićeve vlasti. Za taj dan je određen 5. oktobar 2000. godine.
Malo ko je očekivao da će Milošević da prizna poraz. Verovalo se da on i dalje čvrsto drži osnovne poluge vlasti i da neće oklevati da ih upotrebi protiv sopstvenog naroda. Ko je demonstrirao svih tih godina protiv njegove diktature upoznao je njegovu policiju i specijalne batinaše, a protestanti 9. marta 1991. godine doživeli su tenkove na ulicama Beograda. Sasvim je bilo realno da on pokrene policijski i vojni aparat i u krvi uguši narodnu pobunu. Istina, ovoga puta je broj protestanata dostigao kritičnu masu od milion ljudi, pa bi intervencija sile bila neizvesna. Ali na jednoj strani su bili goloruki građani, sa dva buldožera (!), a na drugoj perfektno naoružane i obučene Miloševićeve jedinice za specijalnu namenu, koje su dotad uspešno razbijale sve građanske demonstracije. Strahovalo se od ,,rumunskog scenarija‘‘, od velikog sukoba naroda i vlasti.
Međutim, na opšte iznenađenje, 5. oktobar se završio povoljno.
Demonstranti su napali Saveznu skupštinu i Televiziju i zapalili ih; iz Skupštine je bačeno nekoliko šok bombi, koje su proizvele metež u narodu, ali težih posledica nije bilo. Miloševićeve specijalne jedinice ne samo da nisu intervenisale protiv naroda nego su se predale! Vojska se pokrenula, ali se odmah vratila u kasarne. Pritisnut sa svih strana (došao je i ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov), diktator se sutradan predao. Još jednom se ispostavilo da je Slobodan Milošević, kao svaki siledžija, u stvari kukavica. (Bivši guverner Narodne banke, Dragoslav Avramović, tačno je definisao ponašanje Miloševića: u početku se sili i kočoperi, a na kraju skida gaće!) Tako je prevrat 5. oktobra uspeo mimo svih očekivanja: Jugoslavija je dobila novog predsednika, ,,prvog nekomunistu‘‘ posle Drugog svetskog rata. Svi smo verovali da počinje nova era srpske istorije.
Kako je u stvari došlo do prevrata? Kasnije je postalo jasno da se 5.oktobar desio znatno ranije. DOS je uspeo da osvoji dva glavna oslonca Miloševićeve vlasti, vojsku i policiju. Na koji način je to uradio, zasad je nejasno. Lider radikala, Vojislav Šešelj, u Skupštini je tvrdio da je opozicija ,,američkim parama‘‘ uspela da kupi vrhove, pre svega policije, ali iskustvo nas uči da ovom političaru ne treba verovati čak ni kad govori istinu. Bilo kako bilo, tek vojska je priznala Vojislava Koštunicu za svog novog vrhovnog komandanta, a policiju je preuzeo Zoran Đinđić. (Koštunicu su u Palatu federacije uvele specijalne jedinice, a na razgovor sa Miloševićem, posle kojeg je diktator priznao poraz, odveo ga je načelnik Generalštaba, general Nebojša Pavković, dotadašnja udarna pesnica starog predsednika.) Glavni organizator prevrata, arhitekta oktobarskih događ aja, bio je predsednik Demokratske stranke, Zoran Đinđić, ali su ovi događaji izbacili u prvi plan predsednika Demokratske stranke Srbije, Vojislava Koštunicu. Već 5. oktobra su stvorena dva centra moći, koji će se nužno kasnije sukobiti. Već u pobedi su se začele klice poraza.
Verovatno opijeni brzom i lakom pobedom 5. oktobra, lideri DOSa su propustili da izvedu istinsku revoluciju i ostvare prave promene. Da ne bih direktno ukazivao na to šta je trebalo da se učini, pokazaću šta su uradili akteri najznačajnije svetske građanske revolucije, Francuske revolucije iz 1789. godine: doneli su Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, koja je označila raskid sa feudalnim sistemom. Lideri DOS-a nisu doneli Deklaraciju o raskidu sa komunizmom i vraćanju na građansko društveno uređenje. Rečju, DOS je bio nespreman za revoluciju, zadovoljio se pučem. To će nas skupo koštati! Pošto su propustili da izvrše revoluciju 5. okotbra i donesu deklaraciju o raskidanju sa komunizmom, lideri DOS-a su se zadovoljili osvajanjem vlasti, što je u stvari drugo ime za puč. Istina, sa stanovišta vlasti, DOS je pučem od 5. oktobra postigao pun pogodak. Novi predsednik Jugoslavije, pošto je preuzeo ulogu vrhovnog vojnog komandanta, uspeo je da izbegne kohabitaciju (podelu vlasti). Pobednička levica na saveznim izborima nije obrazovala vladu, pošto su crnogorski socijalisti promenili stranu! Tako je DOS preuzeo svu vlast u Jugoslaviji: dobio je predsednika, osvojio je parlament, formirao je vladu. Lider DOS-a, koji je zagospodario policijom, primorao je predsednika republičkog parlamenta da raspiše prevremene izbore, a predsednika republike da se isključi iz vlasti. Na republičkim i lokalnim izborima DOS je trijumfovao, osvojio je dvotrećinsku većinu, a njegov lider je sebe promovisao u republičkog premijera.
Teškoće za oba lidera su nastale kad je trebalo da realizuju predizborna obećanja: ispostavilo se da predsednik Vojislav Koštunica ne može da uspostavi jedinstvenu Jugoslaviju, a premijer Zoran Đinđić ne može da izvrši društvene reforme. Zašto? Zato što 5.oktobra nije izvršena revolucija, nego je došlo do puča sa nizom nagodbi, koje im danas vise o vratu.
Samo na spoljnjem planu lideri DOS-a su postigli odgovarajuće uspehe. Koštunica je vratio Jugoslaviju u međunarodnu organizaciju, iz koje je Milošević bio isteran; uspostavio je diplomatske odnose sa Zapadom, koje je Milošević prekinuo. Đinđić je dobio velike donacije, bez kojih bi život u Srbiji jednostavno stao. Ali to se desilo zato što je međunarodna zajednica to htela, a ne što su oni bili izuzetno umešni (mada im veština ne nedostaje).