Koštunica i Đinđić kao antipodi - I deo
Autor: Ivan Ivanović
Ivan Ivanović književnik, Beograd
Rezime: Autor, polemišući sa stavovima advokata Dragoljuba Todorovića, pokušava da definiše osnovne karakteristike dvojice glavnih aktera političke scene u postmiloševićevskoj Srbiji — Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića i da pronikne u suštinske razloge njihovog međusobnog sukoba. I sam učesnik u događajima vezanim za rušenje Brozovog i Miloševićevog totalitarnog režima, Ivanović analizira te događaje i učešće Koštunice i Đinđića u njima. Analizom njihovog ponašanja i uspona na sam vrh srpske političke scene, on dolazi do zaključka da su njihova shvatanja u pogledu metoda ,,vladanja‘‘ nepomirljiva: prvi se pridržava načela Monteskijea, a drugi načela Makijavelija. To je u praksi, kad je u pitanju demokratizacija društva i stvaranje pravne države, što je osnovni uslov za stvarni raskid sa prošlošću i ulazak u Evropsku zajednicu, rezultiralo katastrofalnim ishodom.
Ključne reči: totalitarizam, demokratija, vladavina prava, opozicija, revolucija, puč, tranzicija, komunizam, nacionalizam, levica, desnica, retrogradne ideologije, konzervatizam.
1. Ovaj tekst pišem kao repliku na tekst advokata Dragoljuba Todorovića, Koštunica i Đinđić — jedna paralela, koji je napisan i objavljen februara 2003. godine. Budući da sam se sličnom problematikom bavio u tekstu Peti oktobar — velika nada ili velika prevara?, objavljenom u Kikindskim dijalozima 2002. godine, u svesci koja nosi naslov ,,Bilans promena‘‘, advokat je našao za shodno da mi svoj tekst ponudi na repliku. Da bi bilo jasno o čemu je reč, Čitaoca moram najpre da upoznam sa tekstom u Kikindskim dijalozima. Tu sam o događaju imenovanom kao 5. oktobar 2000. rekao otprilike ovo: 2. Razume se da je o 5. oktobru teško suditi sa distance od samo jedne godine (Kikindski susreti su održani oktobra 2001.), kad je njegov konačni ishod neizvestan a posledice nejasne. Kad sam se prihvatio ovog posla, bilo mi je jasno da za neki relevantni sud nemam dovoljno elemenata i da mi mnoge stvari zasad nisu dostupne i jasne. Stoga moja analiza ovog događaja mora da bude nužno subjektivna, a viđenje posve lično. Alibi za to mogu da nađem u činjenici da sam ja umetnik, a ne naučnik. Na naučniku je da utvrđuje činjenice, formuliše sudove; na umetniku je da postavlja pitanja, da sumnja, da ne veruje, da osporava.
To su pretpostavke umetničkog stvaranja. Tek posle ovog upozorenja usuđujem se da izađem sa svojim viđenjem 5. okotbra.
Osnovno pitanje oko kojeg se vodila polemika na Kikindskim susretima svodilo se na dilemu šta se u stvari toga dana desilo: legalna promena vlasti, puč ili revolucija? Ja sam zastupao tezu da je 5. oktobra izveden klasičan puč: opozicija je na ulici, uz pomoć naroda, preuzela vlast od dotadašnjeg režima Slobodana Miloševića. Još preciznije, opozicija je naterala diktatorski režim da prizna realne rezultate izbora od 24. septembra, a ne fiktivne, koje su državni organi proglasili.
Da razmotrimo najpre izbore za Saveznu narodnu skupštinu. U Srbiji je na njima Demokratska opozicija Srbije (DOS) osvojila više poslaničkih mesta nego koalicija levice (SPS, JUL) i radikali, ali to nije bila apsolutna pobeda. U Crnoj Gori, gde veći deo stanovništva nije izašao na izbore, jer republička vlast nije priznavala nasilnu promenu saveznog ustava, pobedila je jedina strana koja je učestvovala na izborima, Socijalistička narodna partija. Ova partija je podržavala autokratskog predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića, pa se može reći da je u celini levica dobila većinu u oba doma saveznog parlamenta, što znači da je njoj pripalo pravo da formira saveznu vladu.
Na predsedničkim izborima, na opšte iznenađenje, nije pobedio dotadašnji predsednik i kandidat levice, Slobodan Milošević, nego kandidat DOS-a, Vojislav Koštunica! Kako je do toga došlo? Slobodan Milošević je raspisao izbore dve godine pre isteka svog mandata a da na to uopšte nije bio primoran. Pre toga je nasilno promenio ustav, mada ga ni dotad nije poštovao. Novim ustavom Milošević je nametnuo neposredni izbor predsednika države, računajući da će na taj način steći apsolutnu vlast u obe republike. Inače, Crna Gora je jugoslovenskom diktatoru bila glavni problem koji nije znao kako da reši. Većom republikom, Srbijom, od početka je apsolutno vladao, ali malu Crnu Goru nije uspeo da potčini. Pokušavao je da to uradi uz pomoć vojske, no nije se usuđivao da izvrši ustavni udar u toj republici i uspostavi apsolutnu vlast. S druge strane, Zapad je podržavao crnogorskog predsednika Mila Đukanovića i omogućio opstanak njegovoj republici. Zahvaljujući politič koj i ekonomskoj pomoći Zapada, Đukanović je uspeo da izgradi paralelnu vlast u Crnoj Gori i uspostavi de facto samostalnu državu. Tako je Slobodan Milošević bio predsednik dvodelne savezne države, čiji jedan deo ne kontroliše. Kad se uzme u obzir da je pre toga kapitulirao u Kosovskom ratu i predao NATO paktu ovaj deo Srbije, verovatno na dugo vreme (zasad je neizvesno da li će Zapad da podari Kosovo kosovskim Albancima i omogući im nezavisnu državu, koja će se jednoga dana spojiti sa suverenom Albanijom), Milošević je morao da se oseća kao gubitnik. Pošto je prethodno izgubio sve čega se dotakao (Sloveniju, Makedoniju, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Kosovo), ostalo mu je da sređuje Crnu Goru, koja je jedina ostala u zajednici sa Srbijom u jugoslovenskoj federaciji. Stoga je, verovatno, planirao konačan obračun sa Crnom Gorom, a za to je morao da učvrsti svoju apsolutnu vlast, da se prometne u predsednika koga je izabrao narod na neposrednim izborima.
Razume se da diktator ni slučajno nije računao da može da izgubi te izbore i da je predviđao svoju pobedu već u prvom izbornom krugu.