Ko vampire štiti od sunca
Autor: Jovica Trkulja
• Da li će time na nov način biti otvoreno pitanje disidentstva i tzv. disidenata u Srbiji?
Da. Kritičko i argumentovano preispitivanje zla autoritarne prošlosti značilo bi, izmedju ostalog, i ispisivanje optužnice, ne samo protiv satrapskih režima, već i protiv intelektualnog vazalstva, mentaliteta podaniš tva i samoobmanjivanja, protiv morala licemerja i hipokrizije naučnika, umetnika i dr. ,,kulturnih radnika‘‘. U tom smislu bi se, konačno, na seriozan način postavila temu o ,,lažnim disidentima‘‘ u Srbiji, koji su bili i ostali na platnom spisku države, a, sem nekoliko izuzetaka, niko nije otišao na robiju ili izgubio posao. Štavise, oni su imali natprosečan standard, radna mesta, bili su akademici, a tobož su bili u konfliktu sa režimom. Na posredan način su sprečavali pojavu pravih disidenata, pravih političkih protivnika, jer su bili veoma moćna grupa solidno utemeljena u pojedinim strukturama vlasti.
• Šta sa sudijama koji su učestvovali u krađi glasova u vreme održavanja lokalnih izbora 1996. godine? Neke sudije su presuđ ivale u montiranim procesima ili su kažnjavale po zloglasnom Zakonu o informisanju… Da li se kao rešenje može ponuditi neki širi pojam ljudske pravde?
U Srbiji nikada nisu bili obezbeđeni uslovi za nezavisno sudstvo.
Pošto je u drugoj fazi Miloševićeve vladavine prestao svaki trud da se bezakonje makar predstavi kao funkcionisanje pravne države, to je i kršenje zakona od strane sudija poprimilo dotada nezabeležene razmere (sudske izborne krađe, korupcija itd.).
U Miloševićevom režimu sudska vlast se često svodila na ispostavu političke moći, tako da su sudije dolazile u poziciju da prekorače pravo, da krše zakon. Tipičan primer za to su bile izborne krađe, koje su, zapravo, bile sudske izborne krađe. Njih su sprovodile sudije. Na taj način pravosuđe je korišćeno za eliminaciju političkih protivnika. Pojedine sudije su izdale ideju pravosuđa, jer su se javljale kao vojnici dnevne politike u sudnici. Bio je to jedan od najvećih profesionalnih i moralnih padova sudija i sudstva u istoriji srpskog pravosuđa.
Međutim, odgovornost sudija za kršenja zakona pre oktobra 2000.
godine nije posle toga u Srbiji došlo na dnevni red. Do sada je posve izostao i sam krivičnopravni progon sudija i drugih sudskih funkcionera zbog kršenja zakona. Član 243. KZ Srbije i član 118. KZ SRJ predviđaju krivično delo — kršenje zakona od strane sudija, tako da nema nikakvih prepreka da se ta norma primeni, da se privedu odgovornosti one sudije koje su iz političkih motiva krišile zakon. Od sloma autoritarnog režima u Srbiji oktobra 2000. godine do danas nijedan sudija nije izložen nikakvom vidu pravne odgovornosti.
Iz tih razloga nova vlast je morala odlučno da reaguje na kršenje zakona od strane sudija da se to ne bi ponovilo. Dakle, neophodno je afirmisati svest o potrebi i oblicima pravnog savladavanja prošlosti u pravosuđu, bez čega neće biti ni poverenja u novu vlast. Neodgovornost sudija i tužioca za kršenje zakona nema nikakvo opravdanje u okviru logike pravne države (princip legaliteta), niti postoje vanpravni razlozi da se opravda sadašnje stanje amnestije de facto bez amnestije de iure.
• Da li bi bilo bolje da je napravljen kompromis između ,,tvrđeg‘‘ češkog modela, ,,mekog‘‘ mađarskog modela i denacifikacije, koja se javlja u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, uz mogućnost rehabilitacije?
Takav kompromis nije moguć iz suštinskih razloga. Rodno mesto lustracije nije u Nemačkoj, Italiji i Japanu, te nju ne treba vezivati za doba denacifikacije, odnosno defašizacije. Savremena lustracija se javlja u Istočnoj Evropi devedesetih godina XX veka posle propasti evropskih realsocijalističkih režima. Naime, u tim zemljama se postavilo pitanje odgovornosti vršilaca visokih funkcija koji su zloupotrebili moć ili se nekažnjeno ogrešili o zakon dok su bili u poziciji moći. Nove vlasti su donele zakone o lustraciji, kojima se ovakvim kadrovima zabranjuje vršenje javnih i rukovodećih funkcija za pet ili više godina. Lustracija je sprovedena sa manjim ili većim uspehom u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Letoniji. Od bivših jugoslovenskih republika lustracijom se bavila jedino Slovenija (zabrana reizbora sudija zbog učešća u procesima u kojima je bilo kršenja ljudskih prava).
U izradi Modela zakona o lustraciji imali smo u vidu zakone o lustraciji u postkomunističkim zemljama. Opredelili smo se ne za model ,,tvrde‘‘ lustracije sadržan u češkom Zakonu o lustraciji od 1991, nego za model ,,meke‘‘ lustracije, koji je prihvaćen u mađarskom zakonu od 1994, i čiji se lustracioni postupak u teoriji smatra najboljim.
• Da li smo možda zakasnili sa ovim zakonom? Da li je zakon trebalo ranije doneti kako bi bile sprečene zloupotrebe sadaš nje vlasti?
Glavni vozovi lustracije u Srbiji su odavno prošli. Posle dve ipo godine od svrgavanja Miloševićevog režima, inicijativa Demokratske stranke i zahtev Građanskog saveza Srbije da se Zakon o lustraciji uvrsti u dnevni red republičke Skupštine po hitnom postupku predstavlja svojevrsni cinizam i hipokriziju. To je još jedan izraz protivrečne i konfuzne vladavine Demokratske opozicije Srbije, koja odbija da se suoči sa zlom prethodnih režima, sa ratnim zločinima, veštim preletačima, kršenjem ljudskih prava i svekolikim nepravdama. Nakon Miloševićevog odlaska mogli smo do mile volje da se lustriramo, da krivičnoj, finansijskoj, prekršajnoj, političkoj i dr. odgovornosti privedemo sve one koji su kršili zakone. Volje nije bilo, a ni pravde. Otuda je lustracija, zapravo, fusnota na neispunjen zadatak pravne države.
Da je ranije donet, Zakon o lustraciji, zajedno sa zakonima o otvranju dosijea SDB, denacionalizaciji, rehabilitaciji i sl., izvesno bi doprineo sprečavanju zloupotrebe sadašnje vlasti, ali bi time mnogi njeni pripadnici odsekli granu na kojoj sede.
• U javnosti se mnogo govori o dugu sadašnjeg režima nekim ljudima iz bivše vlasti. Da li će to možda usporiti primenu tog zakona u praksi?
To je bio jedan od razloga nedonošenja zakona o otvaranju dosijea SDB, o lustraciji, rehabilitaciji i izvesno je da će otežati primenu ovih zakona, ako uopšte budu doneti. Zato se ova zapostavljena pitanja moraju izneti na svetlo dana. Jer, kao što je poznato, vampiri ne vole sunce. Oni od politike kao javne stvari (res publice) beže kao đavo od krsta, u mračne lagume politice arcane i u njima obavljaju svoje prljave rabote. Ta pitanja je neophodno sagledavati u kontekstu zaštite ljudskih prava. Međutim, danas se za ta prava bore oni koji su ih najviše kršili, bivši lakeji i beneficijari autoritarnih režima, koji su uspeli da operu svoje biografije i proglase se avangardom demokratije. Oni koji su bili od njih proganjani ponovo su na margini i u nemilosti. Novim vlastima ni na pamet ne pada da rehabilituju ljude koje su prethodni autoritarni režimi progonili. Naprotiv, postigli su sporazum sa bivšim režimom o nenapadanju.
U tom smislu donošenje i uspešna primena seta tzv. lustracionih zakona značilo bi svojevrsnu optužnicu i raskid sa totalitarnom političkom praksom bivših satrapskih režima i njihovih današnjih recidiva, koji su svojevrsna potvrda kako je zlo bilo (i ostalo) odomaćeno i sveprisutno.
• Znači li to da kod nas definitivno ne postoje uslovi za lustraciju?
Nažalost, kod nas još nema uslova za lustraciju iz sledećih razloga: Mi smo suočeni sa procesom ne savladavanja, već prerade prošlosti i izmene kolektivnog pamćenja. Prošli događaji se prevrednuju tako što se stavljaju u funkciju aktuelne politike. Zatim, Srbija je suočena sa imperativom pravnog savladavanja autoritarne prošlosti istovremeno u užem smislu (revidiranje zloupotreba nepravne države) i u širem smislu (savladavanje prošlosti iza ratova, etinčkih, verskiih i sl. sukoba). Takođe, u Srbiji nema početnih uslova za lustraciju, jer nema jasnog razgraničenja između žrtava i počinioca, dok je, sa druge strane, ovde bilo isuviše dobrovoljnih saučesnika bivšeg autoritarnog režima. Dalje, evidentno je nepostojanje volje političke elite za pokretanje odgovornosti funkcionera i beneficijara bivšeg režima za kršenje zakona i ljudskih prava Za veliki broj te elite lustracija bi značila sečenje grane na kojoj sede, što samo pokazuje da je nakon dosovskog preuzimanja vlasti krajem 2000. g. na delu kontinuitet između novog i starog režima. Najzad, u Srbiji vlada nepodnošljiva lakoća zaborava.
Dakle, u Srbiji je pitanje lustracije, zasada, van optike nove vlasti.
Naša sudbina je u rukama 18 besnih mačaka u vreći koje se svadjaju i otimaju o vlast. Njima nije do jurističkih cepidlačenja i zanovetanja o lustraciji i pravnom savladavanju zla autoritarne prošlosti.
* Razgovor vodila Mirjana Kalinić