Ko vampire štiti od sunca
Autor: Jovica Trkulja
• Za savladavanje autoritarne prošlosti neophodno je obezbediti četiri uslova: pravnu osnovu, spremnost javnosti na suočavanje sa činjenicama, nezavisno sudstvo i nezavisne medije. Kakva je situacija u Srbiji danas u odnosu na ova četiri uslova? Da li se Srbija nalazi u istom položaju kao crkva u kojoj se zvona nisu oglasila iz četiri razloga, od kojih je prvi taj što nema zvona?
Pored uslova koje pominjete, za uspešnu lustraciju su neophodni i drugi društveni preduslovi: spremnost političke elite i relevantnih politič kih subjekata za pokretanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava, jasno razgraničenje između žrtava i počinioca, protivnika i beneficijara bivših autoritarnih režima, diskontinuitet između dosovskog i Miloš evićevog režima. Najzad, važan uslov je i postojanje potrebe za moralnim i psihološkim pročišćenjem žrtava satrapskih režima, kao i potreba obezbeđenja nesmetanog tranzicijskog procesa u Srbiji od onih koji su u prethodnom režimu kršili ljudska prava. Nažalost, tokom protekle dve godine ti uslovi nisu stvoreni.
Zato je tačno da se Srbija nije kvalifikovala za lustraciju. U njoj je na delu ne savladavanje zla prošlosti već njena prerada. Štaviše, s obzirom na nepostojanje volje političke elite i nezainteresovanost naroda, u Srbiji nema izgleda ni za običnu diskvalifikaciju, a kamoli za lustraciju onih koji su kršili ljudska prava. Na delu je kontinuitet (stvarni i personalni) sa ranijim režimom koji, svakako, ne može doprineti formiranju odluke da se u vidu postupka diskvalifikacije (još manje lustracije) otvori pitanje autoritarne prošlosti.
• Prema oceni nekih analitičara, Predlog Zakona o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, popularno nazvan Zakon o lustraciji, predstavlja obračun DOS-a sa svojim političkim neistomišljenicima, zbog čega će se nužno izroditi u čistku.
U Predlogu Zakona o odgovrnosti za kršenje ljudskih prava, mi smo lustraciju odredili kao pravni institut sui generis, u kojem preventivni elemenat preovlađuje nad kaznenim. Lustracija je specifična vrsta diskvalifikacije, pokušaj da se oni koji su se u prethodnom sistemu teško ogrešili o prava svojih sugrađana privremeno onemoguće da obavljaju javne funkcije. Reč je o pokušaju raskida sa bivšim diktatorskim režimima, kao vid nesprovedene diferencijacije sa njihovim eksponentima, kao potreba da se sazna i zapamti kakva su nedela činjena, da se bar delimično ispravi nepravda prema stradalnicima.
Kao takav, Zakon o lustraciji nije nikakav revanš, ni nomenklaturi iz Miloševićevog, ni iz bilo kog drugog perioda. Lustracijom se ne vraća za učinjeno zlo. U principu, ona nije čistka. Kao što je poznato, u fašističkim, staljinističkim, Brozovim, Miloševićevim i sl. čistkama, posle pada prethodnog režima uklanjani su sa javnih i drugih funkcija oni koji su pripadali ranijem režimu, određenoj partiji, ideologiji i sl., i to samom činjenicom što su im pripadali. Lustracija ne pogađa nekoga zato što je pripadao ranijoj nomenklaturi, partiji, ideologiji, već pogađa svakog kandidata za javnu funkciju ako je kršio ljudska prava.
Naravno, to ne znači da u primena ovog Zakona neće biti zloupotreba elemenata revanšizma i čistki. Štaviše, u nedostatku pomenutih društvenih preduslova za lustraciju, određene zloupotrebe su već prisutne.
Nakon dve godine potpunog prećutkivanja olako obećanih zahteva za lustracijom i ignorisanja predloga Građanskog saveza Srbije iz juna 2002, kao i Modela zakona CUPS-a (koji je urađen pre tri meseca i o kojem mediji nisu napisali ni slova), svima su najednom usta puna lustracije od trenutka kada su poslanici Demokratske stranke predložila Skupštini Vojvodine da pokrene inicijativu za donošenje Zakona o lustraciji. Očigledno je na delu ,,bacanje prašine u oči‘‘, marketinško prikupljanje političkih poena, kojim se obesmišljava sama ideja lustracije.
• Šta će se desiti ukoliko zataji neka od karika u tom lustracionom lancu? Postoji li opasnost da se u tom slučaju ,,pročišćavanje‘‘ društva pretvori u odmazdu valsti nad neistomišljenicima? Da li je strah osnovan?
Lustracija nije moralna sankcija i ona sem imena nema ništa zajedničko sa svojim značenjem u antici i srednjem veku, gde je označ avala ritualno čišćenje od grehova. U našem modelu zakona lustracija je pravno diskvalifikovanje onih koji su kršili ljudska prava, a ne kazna radi toga da takvi okaju grehe. Ona je mera pravne, a ne moralne odgovornosti kršilaca ljudskih prava. Doduše, efekat moralno-političkog ,,pročišćenja‘‘ postoji, ali kod žrtava, time što počinioce imenuje, diskvalifikuje i sprečava da vrše javne funkcije.
Kad je o strahu reč, bojim se da se kod nas lustracija u krajnjem ishodu ne pretvori u karikaturu — muholovku okačenu o luster kojom se hvataju muve, komarci i mušice, ali nikako ne bumbari, pauci, ose i ostale krupne štetočine.
• Zakonom o lustraciji bila bi obuhvaćena sva izabrana i postavljena lica koja su se ogrešila o poštovanje ljudskih prava, a primenjivao bi se za sva dela počinjena nakon 23. marta 1976. godine. Da li je racionalnije bilo vezivanje početka lustracije za donošenje Ustava Srbije 1990. godine, kada je i nastao mehanizam koji bi zakonom trebalo demontirati?
Oko vremenskog važenja ovog zakona bilo je puno dilema i predloga. Kao početni datum za period provere kandidata u pogledu kršenja ljudskih prava predlagan je početak građanskog rata, 6. april 1941, ili 13. maj 1944, kada je osnovana Udba, preteča Službe državne bezbednosti.
Bilo je predloga da se taj datum veže za pobedu Miloševićeve frakcije na Osmoj sednicu SK Srbije, septembra 1987, ili pak za donoš enje Ustava Republike Srbije 1990, kojim je etabliran Miloševićev autoritarni režim. Prvi predlog nismo prihvatili iz prostog razloga što oni koji su tada kršili ljudska prava danas nisu živi, ili su u dubokoj starosti, daleko od javnih funkcija. Opredelili smo se za 23. mart 1976, kao datum kada je Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima postao deo unutrašnjeg pravnog poretka.
• Lustracija se vezuje samo za kršenje ljudskih prava. Međutim, korišćenje samo tog pojma sužava primenu zakona, pošto se neki slučajevi dobro poznati javnosti ne mogu svrstati pod taj pojam.
Doista, sa stanovišta savladavanja zla autoritarne prošlosti lustracija predstavlja tek vrh ledenog brega. Ispod površine, u mračnim lagumima politice arcane (tajne politike) zjape bolni problemi: otvaranja dosijea Službe državne bezbednosti, odgovornosti pravosudnih i drugih funkcionera za kršenje ljudskih prava, pitanja rehabilitacije, denacionalizacije i sl. Kritičko preispitivanje i savladavanje zla autoritarne prošlosti u oblasti kulture uopšte se ne pominje. Na ključnim mestima u nauci, medijima i kulturi ostali su ili isti ljudi, ili njihovi učenici i sledbenici.
Niko nije spreman da povuče radikalniji korak.
Otuda je krajnje vreme da se skinu mitski velovi sa obrazine autoritarne prošlosti u ovoj oblasti, da se objasni zašto se ništa nije izmenilo u poluvekovnoj dominaciji ratničkih pohoda na autentične i autonomne autore i institucije kulture u Srbiji. Istovremeno je neobično važno strgnuti maske sa lica brojnih intelektualnih poslenika, dojakošnjih ,,vrlih ratnika na idejnom frontu‘‘, koji su se isticali u gušenju autonomije stvaralaštva i stvaralačkih sloboda, a koji danas važe kao ljudi demokratske orijentacije i borci za ljudska prava. Na stranicama njihovih (ne)dela ostali su duboki tragovi, pečat ,,olovnih‘‘, ,,mračnih‘‘, ,,vunenih‘‘ i ,,smutnih‘‘ vremena, gorko svedočanstvo da je svaki čovek koji je želeo postati značajno ime morao pristati na neki vid saradnje sa autoritarnim režimom, na ulogu intelektualnog vazala i ketmana.