Izvod iz štampe - deo II
Šta pišu ,,Filosofija 72‘‘ i Dobrica Ćosić Zabranjeni broj ,,Filosofije 72‘‘ ima 146 strana; od sedamdeset i sedme do kraja je poglavlje ,,Suočavanja‘‘ u kojem su inkriminisani tekstovi što smo ih već pobrojali. Osim redakcijskog uvodnika pod naslovom ,,Mišljenje ne podnosi kažnjavanje‘‘, slede još i dokumenti sa nekoliko suđenja i drugih ,,radnji‘‘ koje se kritikuju, odnosno uzimaju kao primer represije: hroniku događaja oko reizbora Đorđija Vukovića, (bivšeg) asistenta na katedri za svetsku književnost Novosadskog univerziteta — do njegovog ne-izbora za asistenta; materijale sa suđenja Roža Šandoru i Miroslavu Mandiću (koji su u ,,Uj Symposionu‘‘ objavili satiru, odnosno pesmu) i Otu Tolnaiu (koji im je to kao glavni urednik štampao); i najzad, dokumente sa suđenja Mihailu Đuriću, redovnom profesoru beogradskog Pravnog fakulteta, ,,za neprijateljsku i nacionalističku delatnost‘‘.
Tekst srpskog pisca Dobrice Ćosića ,,Procesi, presude i naivna pitanja‘‘ komentariše ovu dokumentaciju, s tim što je na početku i kraju ,,dodatak‘‘ o suđenju beogradskim ,,trockistima‘‘ i o ,,slučaju Vlade Mijanovića‘‘ — jednog lidera junskog studentskog pokreta — te o ,,procesima i suđenjima u Hrvatskoj danas‘‘.
Nezavisno od sudske odluke, šta bi se moglo reći o ovom ,,sadržaju‘‘? Treba reći da je za Ćosićev tekst, dok je ,,Filosofija 72‘‘ bila u slobodnoj prodaji, vladalo znatno zanimanje: jedan od razloga svakako je to što su teme o kojima je reč na ivici društvene (političke) prihvatljivosti, a i stoga što se radi o značajnom savremenom piscu.
Ćosić, uopštenije govoreći, nastoji da pokaže besmisao svih sudskih presuda o kojima je reč, zasnivajući svoje uverenje na jednom principu: da se mišljenju ne sme i ne može suditi! Reč je, nema sumnje, o velikom načelu demokratije i, naravno, slobode.
Ali, srpski pisac Ćosić svrstava u istu vrstu i asistenta Vukovića, i za nacionalizam osuđenog Đurića, i za kontrarevolucionarnu delatnost zatvorene (izvesne) hrvatske intelektualce! Ćosić, dakle, ne pravi onu neophodnu razliku u mišljenjima o kojima je reč, u njihovoj sadržini. To, međutim, nije tako mala stvar -to je upravo centralna stvar Ćosićevog neprihvatljivog mišljenja! Heterogenost objekata na kojima se ,,primenjuje‘‘ njegova ,,homogena‘‘ ideja, čini njegovu filosofiju političkog života sumnjivom, njegovo intelektualno poštenje — koje toliko priziva u ovoj svojoj akciji — u najvećem broju slučajeva pretvara u intelektualno nepoštenje. Zar je pošteno da u istoj ravni odbrane budu i asistent Vuković i kontrarevolucionari, i ,,levičar‘‘ Vlada Mijanović i ,,nacionalista‘‘ Mihajlo Đurić? To je, reklo bi se, pitanje metoda. Ali je, ipak, i pitanje sadržine. Ćosić, na primer kaže da, ako postoje dokazi da su uhapšeni pisci i intelektualci u Hrvatskoj DELALI na restauraciji nekakve varijante NDH, itd. — da im se sudi.
U protivnom, ,,ako su krivi samo za ono što su javno pisali i javno govorili‘‘ -onda im ne treba suditi. Kakva simplifikacija: kao da njihovo javno govorenje i pisanje nije i DELANJE ,,na nekakvoj varijanti…‘‘ ,,Sud nije ta društvena sila‘‘, veli pisac, ,,koja može korenito i trajno da obesnaži njihove nazadne ideje, njihovo krivoumlje…‘‘ Ovde se, takođe, zaboravljaju posledice toga ,,krivoumlja‘‘, one se ne uzimaju u obzir kao eventualna krivica.
Braneći profesora Đurića sa kojim, kaže, dvadeset i šest godina intelektualno druguje i sarađuje na javnim poslovima, Ćosić nigde ne brani i ono što je on zapravo govorio i zbog čega je osuđen, nego brani ,,okolnosti‘‘ koje su, ipak samo spoljni faktor u čitavom slučaju, i o kojima se može i diskutovati.
I tako dalje. Da ne spominjemo ,,čistotu‘‘ njegove skojevske generacije, njegovu prometejsku ,,predodređenost‘‘… sve do detalja koji, ipak, nisu ova politička i intelektualna (humanistička) promašenost.
Samo u nekoliko reči Sud je o ,,Filosofijinim‘‘ tekstovima rekao svoje. Utisak je, međutim, da je ,,Filosofija‘‘ izazvala živo zanimanje — bez obzira da li je reč o osporavanju ili razumevanju njenih inkriminisanih tekstova. U oficijelnoj javnosti, naprotiv, koju bi mogla da reprezentuje štampa — ona je prošla gluvo. O njoj je pisano povodom suđenja i zabrane, ali samo informativno! To ćutanje štampe, dok časopis, naravno, još nije bio zabranjen možda bi moglo da se objašnjava, ali to je već predmet nagađanja koja nikada nisu bila najpoželjnija! List Mladost, br. 824, Beograd 21.9.1972., str. 8–10.
Radivoj Cvetićanin RASPRAVA O ODGOVORNOSTI SUDIJE Saopšteno je da je za danas zakazan sastanak osnovne organizacije Saveza komunista u Okružnom sudu u Beogradu, na kome će se, kako je rečeno, raspravljati o političkoj odgovornosti sudije Ljube Radovića, člana Saveza komunista povodom njegovih propusta u presuđivanju o zabrani časopisa ,,Filosofija 2‘‘, javlja Tanjug.
Politika, 6.10.1972., str. 8.
VRHOVNI SUD SRBIJE ODLUČIO: Manja kazna profesoru Đuriću Vrhovni sud Srbije smanjio je kaznu profesoru dr Mihajlu Đuriću, sa dve godine strogog zatvora na devet meseci zatvora.
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, Đurić, u beogradskom Okružnom sudu osuđen je jula prošle godine na 24 meseca strogog zatvora, zbog krivičnog dela neprijateljske propagande. Pored toga, njemu je stavljeno na teret da je javnim istupanjem narušavao bratstvo i jedinstvo.
Najviša pravna instanca Srbije, saznajemo, potvrdila je da je činjenično stanje u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno, ali da je kazna prestroga.
Politika ekspres, 16.1.1973., str. 2.