Epilog - Povratak u nastavu Mihaila Đurića
IZVOD IZ ZAPISNIKA sa XXII sednice Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, održane 16. oktobra 1989. godine
Nakon celokupne rasprave, Nastavno-naučno veće je jednoglasno donelo NAČELNU ODLUKU O VRAĆANJU U NASTAVU NASTAVNIKA ODSTRANJENIH POČETKOM SEDAMDESETIH GODINA Shodno tome, obavezuje se Uprava Fakulteta da hitno, bez ikakvih odlaganja, najracionalnije, uzimajući u obzir i sve posebne i pojedinačne okolnosti — preduzme sve zakonske i statutarne mere i korake da se što pre i primerenije sprovede načelna odluka.
Formira se Radna grupa koja će u smislu vođene rasprave formulisati tekst Saopštenja za javnost. Za članove Radne grupe imenuju se: dr Pavle Nikolić, dr Miroslav Petrović, dr Jugoslav Stanković, dr Miodrag Orlić i dr Jovica Trkulja.
Zauzet je i stav da se svim odstranjenim nastavnicima Fakulteta uputi poziv za razgovor, kako bi im se predočila rešenja Nastavno-naučnog veća, kao i da s obzirom na specifičnu situaciju dr A. Stojanovića, dr R. Stojanović obavi s njim razgovor u kome bi mu saopštio da je postupak u toku i predložio kao privremeno rešenje angažovanje u Institutu za pravne i društvene nauke.
PREDSEDNIK NASTAVNO-NAUČNOG VEĆA dr Jugoslav Stanković s.r.
STAVOVI NASTAVNO-NAUČNOG VEĆA PRAVNOG FAKULTETA U BEOGRADU POVODOM ODLUKE O VRAĆANJU U NASTAVU NASTAVNIKA KOJI SU ODSTRANJENI SA FAKULTETA SEDAMDESETIH GODINA Pravni fakultet u Beogradu je u svojoj dugoj i slavnoj prošlosti uvek bio aktivan učesnik u svim društvenim zbivanjima i procesima koji su se ticali sudbine i življenja našeg naroda, njegove države i njegovih državnih i pravnih institucija. Fakultet kao institucija i nastavnici Fakulteta kao stručnjaci i naučnici, davali su i daju teorijski doprinos ustrojstvu naše zajednice i izgradnji pravnog sistema, imajući uvek u vidu interese naroda koji na ovim prostorima žive, slobodarske i demokratske tekovine, kao i dostignuća nauke.
U čitavom posleratnom periodu težnji i napora za stvaranjem boljeg i savremenijeg društvenog uređenja, Pravni fakultet je činio sve da njegov doprinos bude u skladu sa njegovim mogućnostima i potrebama društva. U tom smislu, Fakultet je u svim javnim raspravama o ustavima i o amandmanima na ustave Jugoslavije i SR Srbije aktivno učestvovao i dao veliki doprinos u kritičkom preispitivanju i regulisanju ključnih pitanja našeg pravnog sistema i državne organizacije. Tokom protekle dve godine, na primer, na Pravnom fakultetu su održane izuzetno značajne rasprave o amandmanima na ustave Srbije i Jugoslavije.
Te rasprave su doprinele novoj afirmaciji Fakulteta kao institucije, ali i većine učesnika u raspravama kao aktivnih i angažovanih nosilaca novih stremljenja u našem društvu i njegovoj državnoj organizaciji.
Pravni fakultet u Beogradu, međutim, već skoro dve pune decenije nosi teško breme koje u novim društvenim uslovima sve više pritiska Fakultet i sve njegove nastavnike i saradnike. Reč je o svojevrsnoj hipoteci iz vremena 1971-1973. godine, kada su se odigrali dramatični događaji vezani za stručni sastanak koji je organizovala Sekcija Udruženja univerzitetskih nastavnika i drugih naučnih radnika, povodom Nacrta ustavnih amandmana iz 1971. godine. Diskusija je vođena u vreme i u okviru proklamovane javne rasprave, u prisustvu unapred pozvanih predstavnika niza državnih organa, javnih službi i društvenih organizacija. U toj akademskoj raspravi, u kojoj je učestvovalo 28 nastavnika i saradnika, nekoliko izlaganja je bilo ocenjeno kao politički sporno. Vrhovni sud SR Srbije doneo je rešenje kojim je izrečena trajna zabrana rasturanja časopisa Anali Pravnog fakulteta u Beogradu u kojem su objavljeni svi prilozi iz rasprave.
Potom je sledila društvena i politička presija, koja se završila udaljavanjem jednog broja nastavnika iz nastave, odnosno sa Fakulteta. Naime, u periodu od 1972. do 1975. godine osam nastavnika Fakulteta je udaljeno iz nastave, a potom su njih petorica isključeni sa Fakulteta, odnosno prinuđeni da odu u penziju.
Prof. dr Mihailo Đurić krivično je osuđen zbog svoje javne diskusije o Nacrtu ustavnih amandmana iz 1971. i upućen na izdržavanje kazne zatvora od devet meseci, koju je u potpunosti izdržao.
Ne ulazeći u političku ocenu svih posledica te rasprave vođene u uskom krugu stručnjaka i bez prisustva šire javnosti, Fakultet kao institucija i svi nastavnici i saradnici doživeli su te posledice kao žestoku reakciju društva nespremnog za otvoreni, demokratski dijalog i slobodnu akademsku diskusiju.
Jer osnovna je pretpostavka svake akademske diskusije sloboda izricanja sopstvenog mišljenja, bez obzira na to da li je ono pravilno ili pogrešno, prihvatljivo ili neprihvatljivo. Bila su to druga vremena i u njima su vladala drugačija pravila za vođenje stručnih i naučnih rasprava. Kritičko pretresanje teorijskih shvatanja i njihovo korigovanje nije ostvarivano u akademskoj sredini u krugu stručnjaka, pred sudom nauke, već pred krivično-sudskim većem, u sudskoj dvorani i na partijskim konferencijama. Prebačene na teren diskusija u Savezu komunista i podvrgnute principu demokratskog centralizma — naučne rasprave su neretko završavane političkom osudom koju su pratile sve dobro poznate forme udaljavanja iz nastave i sa Fakulteta. To je bilo vreme kada je Pravni fakultet neosnovano etiketiran i diskreditovan, vreme nepojmljivih pritisaka kojima se atakovalo na autonomiju i integritet Fakulteta, što je stvorilo nepovoljne konstelacije odnosa i različita ponašanja na samom Fakultetu. Na taj način na Fakultetu je u to vreme zavladala atmosfera progona i straha, atmosfera koja je dovela do toga da je tada Pravni fakultet dao (a ne samo podneo) najviše žrtava, po čemu je jedinstven na Beogradskom univerzitetu.
Iako je od tada prošlo više od 17 godina, Fakultet nije bio u mogućnosti da stručnoj i naučnoj javnosti saopšti da se sa takvim razvojem događaja nije mogao da složi i da je društvena i politička presija bila neprimerena. Spremnost da se realno i sa odgovarajuće istorijske distance još jednom o svemu otvoreno i demokratski progovori na Fakultetu i bar delimično otklone teške posledice pomenute presije, od vitalnog je značaja za dalji razvoj odnosa na Fakultetu i za njegovu afirmaciju kao vrhunske naučne i obrazovne institucije. S tim u vezi Fakultet je podneo Okružnom sudu u Beogradu predlog za obnavljanje postupka i ukidanje rešenja o trajnoj zabrani rasturanja časopisa Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 3/1971.
Danas, kada je najzad sazrela svest o potrebi temeljnog preispitivanja svih tih događaja i otklanjanju njihovih posledica, moguće je jasnije uočiti ono što je u njima od šireg principijelnog značaja za rezumevanje sudbine intelektualaca i svih onih koji imaju hrabosti da u borbi za istinu vide najviši izraz ljudskog dostojanstva i, kao najvažnije, za vraćanje autonomije i integriteta Fakulteta.
Otuda se događaji na Pravnom fakultetu iz prve polovine sedamdesetih godina moraju posmatrati kao beočug u lancu sličnih golgota kroz koje su na našem tlu prolazili i prolaze intelektualci, boreći se za svoj socijalni angažman i doprinoseći razvoju naučne misli, srpskog i jugoslovenskog društva.
Zato Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Beogradu donosi Odluku o vraćanju u nastavu nastavnika odstranjenih sa Fakulteta sedamdesetih godina i time manifestuje duboku ljudsku i profesionalnu potrebu svih radnika Fakulteta da se pojedincima, članovima kolektiva, prema kojima su učinjene nepravde, pruži moralna i naučna satisfakcija. Mada ovaj čin dolazi prekasno da bi zacelio duboke ožiljke u životu Fakulteta, on ipak ima mnogo širi društveni značaj. Taj čin u našem vremenu dominacije političke moći budi veru da nisu porušeni svi mostovi koji nas vezuju sa velikim civilizacijskim tokovima slobode mišljenja, autonomije univerziteta i intelektualnog naučnog rada.
* * Ovaj tekst su napisali prof. dr Miroslav Petrović i doc. dr Jovica Trkulja. Nakon redigovanja u Radnoj grupi, koju su sačinjavali prof. dr Pavle Nikolić, prof. dr Jugoslav Stanković i prof. dr Miodrag Orlić, Naučno-nastavno veće Pravnog fakulteta u Beogradu je na XXIII sednici, održanoj 6. novembra 1989. godine, prihvatilo tekst kao obrazloženje Odluke o vraćanju u nastavu nastavnika odstranjenih početkom sedamdesetih godina.
Period progona profesora i asistenata sa filosofskog fakulteta , koji se desavao u nekoliko navrata (1968, 1971-1973, 1980-1982) je do danas nedovoljno istrazena .
Isti ljudi su sukcesivno manje -vishe proganjani, uklanjani ili pacifikovani na neki drugi nacin .
Setimo se Nebojse Popova koji je bio ’sveze’ doktorirao i radio kao asistent prof Lj. Tadica i mnogih drugih .
Nisam primetila (osim studljivo i sa strane) da se rade doktorske disertacije ili istrazivanja na tu temu .