Dve kritike
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Autor ,,Zloupotrebe pesništva‘‘ nije se setio da u svom listu objavi tekst ,,Zloupotreba psihijatrije‘‘.
Protivnosti u svemu, Marković i Dautović su to i u kritikama moje knjige. Markovićeva kritika je konstruktivna, pisana, i pored pomenutog privatnog razloga, sine ira et studio. Dautovićev tekst je politikantski napad na autora Krivične estetike u stilu ,,Zloupotrebe pesništva‘‘. Za NIN-ovog urednika i kritičara vreme je 1981. zauvek stalo.
Marković ne polemiše sa stavovima autora Krivične estetike, čak se o njima pohvalno izražava, ali je digao glas protiv nepravde koju mu je knjiga, nepominjanjem njegovog stradanja (i stradanja nekolicine njegovih sapatnika), učinila. Za razliku od komunističkog urednika i kritič ara, Marković nije napisao nijednu neistinu o knjizi i autoru. On mu zamera na propustu i u tekstu se, s pravom, bori za objavljivanje istine o svojem stradanju (1981) i o monstruoznosti režima, za koji Dautović (iste, 1981) tvrdi da je ,,demokratski dovoljno zreo‘‘.
Kad sam počeo da radim na Krivičnoj estetici, moja osnovna namera je bila da načinim rečnik, i to rečnik krivične estetike (i on u knjizi zauzima oko 400 stranica). Predgovor je ,,narastao‘‘ na oko stotinu stranica, jer je istraživanje metoda represije, pre svega nad umetnošću i umetnicima, posao iz kojeg onaj koji ga se latio prosto ne može lako da se izvuče. Ovo živo blato komunističke Srbije tek očekuje prave poslenike.
S obzirom na postavljeni cilj, razumljivo je da u predgovoru nisam mogao da obradim sve slučajeve i sve žrtve tzv. ,,verbalnog delikta‘‘, ili ,,delikta mišljenja‘‘. Međutim, kritika Vladimira Markovića je dobrodošla, naravno, zbog podataka koje sadrži, odnosno što otkriva dokle je išla monstruoznost jednog režima.
Jedna od svrha svake knjige je da podstakne istraživanje i bavljenje temom kojom se ona bavi. Kao autor Krivične estetike, Markovićevu kritiku upravo posmatram sa toga stanovišta.
Dakle, Sava Dautović je pre dvadeset i više godina bio urednik kulturnog sektora najuticajnijeg srpskog dnevnog lista. Na to mesto, u ono vreme, postavljani su, isključivo, provereni partijski ,,kadrovi‘‘, koji su pre svega pazili da se na stranice za koje odogovaraju ne uvuče neka jeretička misao. Kad je o kulturi i umetnosti reč, to je značilo ,,negovanje‘‘ i veličanje samo onih vrednosti koje je ,,perom i mačem‘‘ stvorio komunistič ki režim, a marginalizovanje, prećutkivanje i napadanje (,,zloupotreba pesništva‘‘) svega što režimu nije po volji. Iza tih vrednosti stajali su školska lektira, udžbenici, književne nagrade, novine i časopisi, kritič ari i teoretičari, fakulteti i akademije nauka. Stajao je i urednik kulturnog sektora Politike, a kako pokazuje prvi od ovde navedenih tekstova, stoji i današnji urednik kulturne rubrike NIN-a, začuđen što se neko drznuo da te vrednosti i veličine dovede u sumnju. (Naravno, poveći spisak takvih veličina i umetničkih i kulturnih vrednosti moći će da sačini svako ko prelista ,,kulturne‘‘ stranice Politike iz vremena Dautovićevog urednikovanja. Skrivanje iza pravih veličina, kao što su Andrić, Veljko Petrović ili Isidora Sekulić, tada će biti još neuspelije.) Najkraće rečeno, Sava Dautović je, kao što to čini svaki urednik, na stranicama koje je uređivao oblikovao ,,kulturnu politiku‘‘ i vršio uticaj na ono što se naziva ,,javno mnjenje‘‘. Vremena su se menjala, Berlinski zid je odavno srušen, mnoge bivše komunističke zemlje su primljene u Evropsku zajednicu, a većina naših desetogodišnjaka ne zna ni ko je bio Josip Broz Tito. Jedino se Sava Dautović nije promenio. Da ne obavlja poslove koje je obavljao i u vreme Brozovog režima, to bi bila njegova privatna stvar.
Ovako, ne možemo zaobići pitanje ljudskih prava. Odnosno, ne možemo a da se ne zapitamo: može li neko ko je kao urednik i novinar kršio ljudska prava, danas obavljati istu funkciju? Navedeni tekst iz Politike, u kojem Dautović javno i direktno optužuje Gojka Đoga za klevetu Josipa Broza Tita i društveno-političkog uređenja, javno oglašava da Gojko Đogo svesno vređa ,,lik i delo‘‘ Josipa Broza Tita i obezvređuje tekovine revolucije, dovoljan je primer zloupotrebe položaja i kršenja ljudskih prava. Denuncijacija pesnika i obesna insinuacija da je on pisao pesme s namerom da načini krivično delo (u ta ,,vunena vremena‘‘ i negativne aluzije na Broza i ostale ,,simbole revolucije‘‘ bile su krivično delo), u čemu su mu kao saučesnici pomagali pojedini urednici ,,Prosvete‘‘, bili su početak neviđene hajke na Gojka Đoga, koja je okončana zatvorskom kaznom. Ceo politički establišment Srbije, počev od urednika i novinara do najzabačenije i najbeznačajnije Partijske organizacije, svakodnevno se utrkivao u javnom pljuvanju pesnika i traženju njegove glave. Te, 1981. godine, Đogo je bio najveći srpski prestupnik. O njemu je napisano i izgovoreno više optužbi nego o svim, uhvaćenim i neuhvać enim, kriminalcima i ubicama zajedno. Da je opljačkao ili ubio nekoga, pesnikova krivica bila bi mnogo manja. O njemu ne bi bilo napisano ni jedan odsto tekstova tipa ,,Zloupotrebe pesništva‘‘. Možemo li da zamislimo šta je Gojko Đogo tada preživljavao i kako je podnosio svakodnevne novinske ,,optužnice‘‘ i uvrede, koje su potpisivali i njegovi dotadašnji prijatelji i poznanici. U atmosferi linča, sudnica je maltene ličila na ostrvo spasa za pesnika koji je ,,zloupotrebio poeziju‘‘.
Tako smo stigli do suštinskih pitanja: Zašto je sadašnja redakcija NIN-a tako značajan posao kao što je uređivanje kulturne rubrike poverila čoveku sa takvom prošlošću? Zar u (demokratskoj, nekomunističkoj) Srbiji nema ličnosti kvalifikovane za takav posao, a koja ne vuče rep za sobom i koja se nije ogrešila o ljudska prava? Koja misli savremeno, demokratski, evropski, koja je neopterećena prošlošću i njenim sumnjivim vrednostima. Koja je spremna da pokrene temeljno preispitivanje komunistič ke lestvice vrednosti. (Ja sam u Krivičnoj estetici pokrenuo pitanje tog preispitivanja i naveo još uvek ugledna imena naše književnosti čija dela očekuje objektivno čitanje i vrednovanje, što je Savu Dautovića naročito pogodilo.)