Dve kritike
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Pored dotične dvojice Srba, iz uže (centralne) Srbije — obojice uračunljivih, neporočnih, nenasilnih i, štaviše, inteligentnih, porodičnih ljudi, pomenuću ovde, primera radi, i jednog Hrvata iz Vinkovaca — Vjekoslava Naglića, rođenog 1949. godine. On je, takođe zbog ,,delikta mišljenja‘‘, ispaštao na Neuropsih. ,,B‘‘ odeljenju, na poslednjem, četvrtom spratu beogradskog CZ-a, odnosno Zatvorske bolnice dugih osam i po godina, od aprila 1975. do oktobra 1983. Toliko robijanje, odnosno prisilno čuvanje i lečenje, što izlazi na isto, u (još) izrazito tegobnim i nepovoljnim uslovima, nažalost, ozbiljno je narušilo njegovo, do tada dobro, i fizičko i psihičko zdravlje.
O (svima) nama pisala je opširno, uzimajući nas u zaštitu, i poznata međunarodna organizacija za pomoć (nenasilnim) političkim zatvorenicima u svetu, Amnesty International, u svojim godišnjim izveštajima (brošurama) na engleskom jeziku, za 1982. i 1985. Barem o nama četvorici trebao je, i morao je, mislim, nešto reći (i) Marinko Arsić Ivkov u svojoj knjizi Krivična estetika. Nemoguće je, uveren sam, da mu je baš sve o nama i u vezi nas bilo nepoznato, odnosno nedostupno…
Ivkov u knjizi kaže da se o (zlo)upotrebi psihijatrije u političke svrhe ,,u nas malo govorilo‘‘. Ova konstatacija je, nažalost, umnogome tačna… mada stoji da se, ipak, poprilično (ne tako malo!) i čulo, pisalo, objavljivalo, naročito od početka 1990. godine pa nadalje. Tih godina ja sam — i pored svih režimskih (vlasti i policije Slobodana Miloševića) ometanja, te formalnih i neformalnih ,,restrikcija‘‘! — ipak uspeo da objavim, sve skupa, podosta novin(ar)skih članaka, pa i feljtona, u beogradskoj, srpskoj, jugoslovenskoj štampi. U mnogima od njih sam pisao istinu i o sebi i o drugima, što se zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe tiče. Tu istu temu obrađivao sam, manje ili više, i u svom romanu Zatočenik savesti, objavljenom maja 2000, kao i u dokumentarnim proznim knjižicama ,,Desno i levo — četiri kontroverze stoleća‘‘, ,,Na meri bezbednosti; Beogradska Zatvorska bolnica i njeni pacijenti‘‘, ,,Za ljudska prava — moje disidentske uspomene‘‘, objavljenim (takođe sve) u Beogradu, od marta 1998. do februara 1999. A o svemu tome, nažalost, nema ni pomena u navedenoj, obimnoj bibliografiji (korišćene) literature i periodike, pri kraju knjige Marinka Arsića Ivkova. Strahinja Đ. Živak u svojoj, delom autobiografskoj, knjizi Živim da svedočim (Beograd, 1996.
i 1997), na stranicama 30–31, pod naslovom ,,Klonuo sam od zlostavljanja‘‘, govori o patnjama (zatvorskim!) Radomira Veljkovića. Mirko Rapaić u dokumentarnoj knjizi Crna hronika o srpskim komunistima (Beograd 2002), na str. 20, u odeljku ,,Zloupotreba psihijatrije u Titovoj, komunistič koj Jugoslaviji‘‘, iznosi, takođe, drastičan i potresan slučaj R. Veljković a. Sveštenik SPC Savo B. Jović u knjizi Anđeli zverinje kuće — koja je do 1999. godine doživela već treće, dopunjeno izdanje! — u glavi ,,Boravak u beogradskom Centralnom zatvoru‘‘, govori, ukratko, (i) o robijanju Milisava Živanovića i Radomira Veljkovića. U istom (analognom) kontekstu, o Milisavu Živanoviću izlažu se činjenice i opaske (i) u knjizi istraživačkog novinara i publiciste Siniše Jakonića, Zločini Miloš evićeve tajne policije, izdatoj u Kikindi na samom početku 2003, na str. 193–195, pod naslovom ,,Devet i po godina‘‘.
Jedan od urednika Krivične estetike, dr Jovica Trkulja, profesor beogradskog Pravnog fakulteta, pročitao je sve navedene moje knjige, a jednu sam mu i ja poklonio, sa posvetom. Iste sam, kako je koja izlazila, odnosio i poklanjao (i) NVO Centru za unapređenje pravnih studija (CUPS) Beograd, koji su jedan od tri (su)izdavača Ivkovljeve knjige. Zato me, iskreno govoreći, tim više čudi da barem neko od njih autoru Ivkovu — čiji su rukopis Krivične estetike valjda pročitali, pre štampanja! — nije (blagovremeno) skrenuo pažnju na ove stvari… Ali, sada, neka to bude makar pouka — za ubuduće, za Ivkova, a i za druge autore sličnih knjiga.
(Tekst je kasnije objavljen i u Književnim novinama, br. 1084–1087, 15. jun — 15. avgust 2003, str. 6. Broj je izišao tek u oktobru. Pretpostavljam da je Marković svoj tekst uputio istovremeno i Republici i Književnim novinama ne s namerom da jednoj od redakcija podvali — da štampa tekst već objavljen u drugom listu, nego iz bojazni da će tekst biti odbijen.) Razlika između Dautovićevog i Markovićevog teksta koja odmah pada u oči je u kulturi njihovih autora.
Dok Dautović i dalje piše stilom kakvim je pisao kao režimski urednik i aktivista Gradskog komiteta, a to pre svega znači da ,,lepi etikete‘‘ i vređa svakoga ko ne misli kao on, odnosno njegovi naredbodavci (srećom, danas bez posledica), Marković, bilo da hvali bilo da kudi autora Krivične estetike, čini to na civilizovan način. Nijednim stavom, nijednom rečju, on ne vređa i ne omalovažava onoga sa čijim se stavovima ne slaže. Eto još jedne potvrde mojega stava da je komunizam, i to ne samo u umetnosti i estetici, ostavio pustoš — njegova ,,deca‘‘, njegovi ,,klonovi‘‘ i danas zauzimaju značajna mesta u redakcijama mnogih novina i časopisa. Tu se možda krije i odgovor na pitanje zašto novinari poput Vladimira Markovića ne mogu da objavljuju ni danas, kao što nisu mogli ni u vreme Brozovog režima. A čvrsto verujem da Marković ima šta da kaže čitaocima, za razliku od Save Dautovića.
Ko je Vladimir Marković? Navođenjem njegovog teksta iz Republike dobili smo odgovor na ovo pitanje. Njegova biografija i njegova stradanja pod komunističkim režimom dovoljni su za zaključak da su Vladimir Marković i Sava Dautović antipodi. Prvi je zbog ,,slobodnog mišljenja‘‘ ne samo gurnut na društvenu i stručnu marginu, nego je režim, sudskom odlukom, pokušao da ga liši mentalnog zdravlja; drugi je, pišući tekstove poput ,,Zloupotrebe pesništva‘‘ i ,,odlazeći po mišljenje‘‘ u Gradski komitet, gradio karijeru i uživao u privilegijama.
I upravo u vreme kad je urednik kulturnog sektora Politike, ,,njegova malenkost‘‘Dautović pisao tekstove o zloupotrebi pesništva i branio Brozov režim i njegove tekovine od pesnika, novinar Vladimir Marković bio je, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, zatočen na zatvorskom neuropsihijatrijskom odeljenju zbog ,,verbalnog, političkog, delikta‘‘.
Ni on, kao ni Gojko Đogo, nije pisao ode Brozu i nije mislio ,,lepo‘‘ o njegovom ,,najboljem od svih do sada poznatih sistema u svetu‘‘.