Dve kritike
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Čitanje ,,Vunenih vremena‘‘ — ako bi se našao ko da nam to prigovori — nikako nije tzv. političko čitanje jedne pesničke zbirke, nikakvo nasilje nad poezijom i svetom koji ona proizvodi, uspostavlja.
Naprotiv, ovde se, u nekoliko pesama, radi o tome da je Đogo, svesno, upotrebio prizemne i nedvosmislene znake i simbole koji sasvim jednoznač no i krajnje tendenciozno njegovu ,,poetsku‘‘ nameru pretvaraju u ogoljeni politikantski spis, postaju neka vrsta jasno prepoznatljivih šifri za sasvim jasne politikantske poruke. Otuda se neke pesme, pored već pomenutih, ,,Crnokrug na Trgu Republike, ,,Kokošje slepilo‘‘ itd, imajući u vidu ciljeve autora — a oni su vređanje Titove ličnosti i dela, obezvređ ivanje tekovina naše revolucije, uz aluzije o nedostojnom položaju srpskog naroda — drugačije i ne mogu vrednovati osim kao unižavanje dostojanstva pesničke reči i kao poruka koja se može politički veoma određeno kvalifikovati.
Ali, treba odmah dodati, nikako nije reč samo o odgovornosti ,,poetske‘‘ reči. Još pre, činjenicom objavljivanja jednog ovakvog spisa, u jednoj društvenoj ustanovi kakva je izdavačko preduzeće ,,Prosveta‘‘, sa društvenim sredstvima, — otvara se pitanje javne, političke, moralne i svake druge odgovornosti nadležnih subjekata u pomenutoj izdavačkoj kući! Naravno, nije reč samo o ustanovljavanju profesionalne i društvene odgovornosti. Reč je i o sposobnosti da se nakon ovog ,,izdavačkog promašaja‘‘ samostalno i samokritički izvuku odgovarajuće pouke i podnesu konsekvence. Čini se, međutim, da je kod nadležnih u ,,Prosveti‘‘, zatajio ne samo profesionalni izdavački odnos, pa se eto pojavljuju i knjige za koje niko ne zna kako su se pojavile, već je vidljivo i odsustvo elementarne sposobnosti da se, bez konfuzije kojoj smo svedoci, odgovorno i otvoreno priznaju vlastiti, krupni propusti i greške za koje nismo mogli ni zamisliti da su moguće u jednoj ovako uglednoj izdavačkoj kući.
Začuđujuće je, zato, da drugovi iz ,,Prosvete‘‘ smatraju da se kompletna odgovornost može amortizovati beskonačnim raspravama oko toga ko je za šta nadležan, da li je i koga pesnik obmanuo itd. Pa, valjda su na tom poslu radi toga da čitaju rukopise…
Uostalom, ukoliko jedan malograđansko-kalkulantski izdavački gest, u sprezi sa elementarnom profesionalnom i društvenom neodgovornošć u, omogućava i objavljivanje knjiga poput ,,Vunenih vremena‘‘, onda valja imati makar građanske hrabrosti kad već nema druge, i spremnosti da se podnesu konsekvence koje iz svega toga proizilaze.
Dobro je — smatramo, na kraju, važnim to istaći, što je naše društvo dovoljno demokratski zrelo da ovakve slučajeve zloupotrebe pesničke reči razrešava sredstvima javne društvene kritike i osude. Odgovorno, demokratsko i samoupravno socijalističko društvo zaista nema potrebe da ovakve slučajeve razrešava drugačije. I stoga je upravo važno da i ,,Prosveta‘‘ bude jasnija, energičnija i efikasnija u prevazilaženju ove ružne situacije. U protivnom, opet će biti onih koji odmah zlurado proriču da je jedan ovakav incident dovoljan da naruši najznačajnije naše stvaralač ke i demokratske tekovine.
Kad u knjizi Krivična estetika navodim ovakve tekstove, Dautović mi zamera što zapostavljam vremenski i svaki drugi kontekst. On te kontekste, očigledno, nije zapostavljao kad je pisao estetičke radove poput navedenog iz 1981. godine. Oni koji su više držali do konteksta nego do slobode mišljenja i nezavisne umetnosti upravo su stvorili krivičnu estetiku.
I otud ,,njegova malenkost‘‘ Sava Dautović u Krivičnoj estetici. I otud njegova pobuna protiv nje.
I otud, pošto nema argumenata, imputiranja da je njen autor nacionalista i miloševićevac, mada se ni u tekstovima, a ni u javnom i privatnom životu, tako šta kod njega ne može naći. (Čak je i knjiga na koju se Dautović obrušava štampana, njegovim rečnikom rečeno, u duhu hrvatskog filološkog programa, to jest latinicom.) I otud zaklanjanje iza ,,zvučnih‘‘ imena sumnjive stručne i umetnič ke vrednosti (Milan Bogdanović, Eli Finci, Antonije Isaković, Mihiz) i, naročito, iza značajnih književnih imena. Ta bar danas svako zna, pa i Dautović (kome ni ovde a ni u Krivičnoj estetici ne sporim ni obrazovanje ni stručnost, nego nešto treće) , da dobar pisac u javnom i privatnom životu može činiti i rđava dela. Kad je reč o krivičnoj estetici i stavljanju u službu komunističkom režimu, to važi i za Ivu Andrića i, naročito, za Dobricu Ćosića. U knjizi sam o tome dao dovoljno argumenata.
Tekst (tačnije, tekstovi, jer ih je bilo više) protiv Đoga nije, nažalost, jedini kojim se Dautović kvalifikovao za ,,krivičnog estetičara‘‘.
Urednik Politike pisao je takve tekstove ,,serijski‘‘. Nepotrebno je da ih ovde navodim, ali nije zgoreg da citiram uglednog advokata Dragoljuba Todorovića, koji je, povodom jednog teksta Save Dautovića u listu Danas od 19. januara 1998. napisao: ,,I na osnovu ove male digresije druga Dautovića vidi se da bi bila zanimljiva i još nenapisana istorija represije u kulturi, cenzure, cenzora, zabrana umetničkih i naučnih dela i hapšenja i suđenja umetnika i naučnika za umetnička i naučna dela… Respektabilno mesto u takvoj istoriji imao bi i drug Sava Dautović, jer je nakon njegovih pogromaških javnih i diskvalifikatorskih napada uhapšen jedan pesnik (zbog pesama), a jednom slikaru je oduzeta već dodeljena nagrada (za slikarstvo). Teško da i u najdespotskijim i prema kulturi najrepresivnijim režimima ima ličnosti koje se mogu pohvaliti da je na osnovu njihovih tekstova neko uhapšen, ili nekome oduzeta već dodeljena nagrada, kao što to može Sava Dautović.‘‘ (Todorović je ovaj tekst napisao odmah po izlasku Dautovićevog članka u listu Danas, i poslao ga glavnom i odgovornom uredniku tih novina, Grujici Spasoviću, s molbom da ga objavi, pošto u njemu navodi mnogo činjenica kojima pobija Dautovićeva tobožnja junaštva iz 1983.godine, ali je današnja ,,kumrovečka demokratija‘‘ bila budna i nije dala da je iznenadi neka druga, ,,nama tuđa‘‘ demokratija — tekst je završio u fijoci.) Autor druge kritike predgovora Krivične estetike je Vladimir Marković.