Dve kritike
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Razmatrajući različite aspekte krivične estetike, autor poseban značaj pridaje formi estetičke diskvalifikacije koja je, prema njemu, polako preuzimala primat nad političkom i sudskom iako, kaže, i one nijednog trenutka nisu usahnule ili oslabile. Ali, ni on nije u stanju da ustanovi broj žrtava estetičke diskvalifikacije (,,verovatno se nikad neće saznati‘‘), pa samo postavlja pitanja: ,,Može li iko da utvrdi koliko je darovitih umetnika prestalo da stvara pošto su ih režimski kritičari i urednici odstranili iz umetnosti i javnog života, i to estetičkim, a ne političkim argumentima?‘‘ Često napuštajući polje faktografije i prepuštajući se svojim smelim impresijama i problematičnim interpretacijama, Arsić sugeriše čitaocu da je od početka na delu neka vrsta srpske književne laži u kojoj su moralni svetionici bili malobrojni intelektualci, u koje, ne pateći od skromnosti, ubraja i sebe. Jer, na poslednjoj strani korica knjige napisaće, ni manje ni više, nego da je ,,kao nezavisni intelektualac i književnik, bio u opoziciji totalitarnim režimima Josipa broza Tita i Slobodana Miloševića‘‘. I još će dodati da se ,,dosledno zalagao za slobodu mišljenja i nezavisnost umetničkog stvaranja, tako da je njegovo delo prećutkivala i režimska i klanovska kritika‘‘?! Kad se već deklariše kao veliki antimiloševićevac, autora knjige trebalo bi upitati iz kojih je razloga u njoj prećutana zabrana pokušaja izdavanja Izabranih i Sabranih dela Slobodana Jovanovića čiji je inspirator upravo Milošević. Bila je to jedna od poslednjih i najvećih zabrana u srpskoj kulturi ali se u knjizi ,,Krivična estetika‘‘ ona zaobilazi i pominju neke minorne.
Ko je autor ovoga teksta? I zašto sam naglasio da se u pozadini njegove kritike krije lični motiv? Sava Dautović je dugogodišnji novinar i urednik (između ostalog, više godina je bio urednik tzv. kulturnog sektora Politike) i ,,aktivista‘‘ u Gradskom komitetu Saveza komunista Jugoslavije. Dakle, ako i nije bio moćnik, daleko od toga da je bio ,,malenkost‘‘, kako sebe oslovljava u gornjem tekstu.
Rezultat simbioze ova dva Dautovićeva životna opredeljenja je i tekst ,,Zloupotreba pesništva‘‘, objavljen na 14. stranici Politike od 20.maja 1981. To je samo jedan od tekstova kojima se g. Dautović kvalifikovao za ulazak u Krivičnu estetiku. ,,Pošto se‘‘, kako kaže Dautović, prepuštam ,,smelim impresijama‘‘ i ,,tendencioznim‘‘ i ,,problematičnim interpretacijama‘‘, navodim ga u celini: Kad se poezija i pesnička reč stave u službu manipulacije i saopš tavanja opskurnih politikantskih poruka iz antisocijalističkog repertoara, redovno kao rezultate dobijamo i lošu poeziju i lošu pamfletistiku.
Pesnička reč postaje samo puko sredstvo, samo pokriće za klevetu i obezvređivanje nepobitnih istorijskih činjenica, vrednosti i ličnosti jednog društva — našeg, u ovome slučaju. U tom viđenju ,,pesničke slobode‘‘ i nadahnuća reakcionarna pozicija uopšte se ne skriva jer se bez ustezanja kaže: ,,i sve što vihori, leti / napred srlja / srpom seče, čekićem razbija‘‘. Srp i čekić, kao simboli radničkog i komunističkog pokreta, prerastaju, dakle, u simbole terora i destrukcije. Tako se izborena sloboda pesništva, kao jedna od važnih tekovina našeg socijalističkog društva, nedvosmisleno zapućuje putevima sopstvenog porobljavanja i, kako to hoće pesnik, vraća u ,,bronzano doba‘‘.
To je neprikriveno polazište zbirke pesama ,,Vunena vremena‘‘ Gojka Đoga koju je upravo objavila izdavačka kuća ,,Prosveta‘‘ iz Beograda.
Reč je o onoj vrsti ,,poezije‘‘ koja je u savremenoj istoriji poznata u nekoliko svojih antiliterarnih, neslobodnih, porobljivačkih varijanti.
Moralo bi, međutim, da bude jasno i autoru ove zbirke i njenom izdavaču da se estetizacija političkog, ljudskog, društvenog mraka nikako ne može uspostaviti kao poezija, ma koliko se formalno i nominalno poezijom htela da nazove. ,,Vunena vremena‘‘ očit su primer one vrste utilitarne, pragmatske, čaršijsko-politikantske ,,literature‘‘ čija se vunena ,,hrabrost‘‘ bezuspešno hoće da prikaže kao autentičan poetski čin, a odmah iza toga i kao arbitar ove naše stvarnosti koju živimo. Otuda Đogo, na žalost, prostore ,,mrtvih i vezanih‘‘ koji jedino ,,oko njega‘‘ ,,ne igraju‘‘ (pesma ,,Svetilište oca Crnoboga‘‘) lansira kao jedine prostore ljudske slobode u ovom društvu, a za ,,dvadeset miliona glava‘‘ (pesma ,,Balada o ćesarevoj glavi‘‘) veli uvredljivo da se ,,hrane‘‘ nekakvom harizmom ili nečim sličnim.