Dve kritike
Autor: Marinko Arsić Ivkov
Rezime: Autor odgovara dvojici kritičara njegove knjige Krivična estetika i na praktičnom primeru pokazuje kako je srpskom društvu u tranziciji neophodna primena zakona o lustraciji i rehabilitaciji. Prvi kritičar je nekadašnji komunistički funkcioner i urednik Politike Sava Dautović, koji je u svojim tekstovima pozivao na progon i kažnjavanje antirežimskih i nezavisnih umetnika i intelektualaca.
Autor smatra da takav urednik, koji je sistematski kršio ljudska prava, mora da bude lustriran i onemogućen da i dalje, kao urednik NIN-a, kreira kulturnu politiku i propagira komunističke vrednosti. Drugi kritičar, atipod prvom, je novinar Vladimir Marković, žrtva komunističkog režima, koji i danas trpi posledice progona koje je doživljavao u vreme totalitarnog režima. Autor teksta smatra da on u jednom demokratskom društvu zvanično mora da bude rehabilitovan.
Ključne reči: lustracija, rehabilitacija, ljudska prava, umetničke slobode, verbalni delikt.
Moja knjiga — rečnik Krivična estetika, objavljena sredinom 2003.
godine, privukla je povećanu pažnju javnosti pre svega zbog teme, istaknute i na koricama — ,,Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji‘‘.
Predmet zanimanja kritike nije bio toliko rečnik koliko predgovor rečniku, u kojem sam pokušao da obrazložim političku, društvenu, pa i psihološku genezu onoga što sam nazvao krivičnom estetikom.
Od objavljenih kritika knjige, odnosno njenog predgovora, dve su negativne. Ono što je obema zajedničko, to je da su naglašeno privatne, pa samim tim i bez argumenata koji bi mogli da budu predmet osporavanja ili raspravljanja. Međutim, ono po čemu se međusobno u potpunosti razlikuju, to je povod za njihovo pisanje: Jedan autor se oglasio zato što je zastupljen u knjizi. Drugi — zato što nije.
Prva od dve pomenute kritike objavljena je u NIN-u br. 2735 (29.
maj 2003), str. 38–9. Naslov joj je ,,Srpska književna laž‘‘, a njen autor je Sava Dautović. U prva dva pasusa, on autora Krivične estetike proglaš ava nacionalistom, a u nastavku ,,diskvalifikatorom‘‘ književnosti nastale u komunizmu i pristalicom Slobodana Miloševića. Navodim tekst u celini (izuzev nekoliko poslednjih pasusa, u kojima se Dautović obrušava na izdavače knjige, što nema nikakve veze sa prethodnim delom teksta): Pod okriljem režima Slobodana Miloševića jedna grupa ne baš naročito značajnih pisaca i lingvista proklamovala je rat za zasnivanje srbistike i u žaru borbe najznačajnije srpske jezikoslovce, od Aleksandra Belića do Pavla Ivića, proglasila nekompetentnom bratijom koja je, služeći komunizmu, u teoriji i praksi sprovodila hrvatski filološki program. Oni su, navodno, srpski jezik doveli u katastrofalno stanje i učinili ga žrtvom srbokroatistike. Interesi nacije i države zahtevaju obračun s takvim nasleđem a militantni ,,srbisti‘‘ spremni su da ga izvedu i otvore novu stranicu srpske lingvistike.
Jedna slična dijagnoza, i preporuka sličnog leka, pojavila se ovih dana i kad je reč o srpskoj književnosti, onoj koja je nastajala od završetka Drugog svetskog rata do danas. Izneta je u knjizi Marinka Arsića Ivkova čiji je naslov ,,Krivična estetika‘‘ a podnaslov ,,Progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji‘‘.
Na 110. strani ovog ,,naučnog dela‘‘, gde se analiziraju ,,Posledice‘‘ (to je i ime poglavlja), piše doslovce: ,,Krivična estetika je za sobom ostavila pustoš.
Pometnja na polju umetnosti traje i danas, iako vreme komunističke diktature već odavno liči na ružan san. Vrednosti koje je krivična estetika tako radikalno istumbala još uvek nisu na svom mestu. Ponovno vrednovanje, naročito dela nastalih pod komunističkom vlašću, ne samo što nije izvršeno nego nije ni otpočelo. U književnosti je naročito potrebno temeljno, kvalifikovano i odgovorno, ponovno čitanje… Dovoljno je da prelistamo književne kritike u dnevnim listovima za poslednjih pedesetak godina, pozorišne repertoare, čitanke i udžbenike književnosti, spiskove školske lektire, nagrađenih i slavljenih književnika, pa da nas spopadne jeza. Što je još gore, to nesrećno vreme udvorišta i nemorala nije samo istumbalo vrednosti, nego je uništilo i osećaj za vredno. Surogat, epigonstvo, plagijat, kič više se ne razlikuju od originala i prave umetnosti. Pored toga, jedna toliko bolesna epoha stvorila je interesne grupe, klanove, koterije, kamaraderiju, koji kao gubave kraste guše i ono malo preostalog zdravog tela i brane svoje mesto osvojeno pod komunističkom stegom.
Mračni ljudi iz mračne prošlosti mislili su i na budućnost! Blagovremeno su klonirali svoje naslednike, po svemu nalik njima, osim po obrazovanju.
Razmestili su ih po redakcijama, fakultetima i svim drugim institucijama preko kojih se nadgleda umetničko stvaralaštvo.‘‘ U pokušaju određenja svog univerzalnog diskvalifikativa, Arsić ističe: ,,Nonsens krivična estetika naš je termin. Mislimo da on najbolje određuje onaj čudovišni sistem uništavanja nezavisne umetnosti i slobodnog mišljenja koji je u Srbiji i Jugoslaviji funkcionisao pola veka…
Krivična estetika je komunistički kentaur nastao, najuprošćenije rečeno, spajanjem politike, prava i estetike, odnosno sile, pravosuđa i umetničke teorije i kritike. To je skup mera i ponašanja čija je svrha potčinjavanje umetnosti i umetnika vladajućoj oligarhiji, odnosno njihovo odstranjivanje iz javnosti primenom svih mogućih načina i sredstava represije.‘‘ Tvorci krivične estetike su, prema Arsiću, pored političara, naši najznač ajniji kritičari, pisci, publicisti, novinari (uključujući i moju malenkost, potpisnika ovog teksta). Tako se na stranicama ove od tuđih citata sklopljene knjige — autorskog teksta je tek jedna petina — kao progonitelji srpskih pisaca i grobari srpske književnosti navode Milan Bogdanović, Eli Finci, Zoran Mišić, Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Isidora Sekulić, Veljko Petrović, Petar Džadžić, Borislav Mihajlović Mihiz i niz drugih ljudi od imena i dela. Svima njima se, upotrebom istrgnutih citata, zapostavljanjem vremenskog i svakog drugog konteksta, tendencioznim interpretacijama i funkcionalizacijama pridaje negativna i ponekad čudovišna uloga u istoriji posleratne srpske književnosti i u kulturnom i društvenom životu. I ,,doprinos Ive Andrića učvršćivanju krivične estetike nije zanemariv‘‘, reći će na jednom mestu vrhovni arbitar srpske literature Marinko Arsić Ivkov.